Пише: Владимир Димитријевић

Дошо гоља до пиштоља,

Оће сеља и да стреља

Послератна песма

Због чега се прети Бојану Јовановићу?

У Србији, ових дана, нашем славном антропологу Бојану Јовановићу прећено је, са надлежног места, да ће бити тужен суду због одбране истине о страдалницима јасеновачким. Ко не верује, нека чита, и нека се крсти у чуду. (1)

Бојан Јовановић, храбар и одлучан човек, крајње начелан и озбиљан научник, поставио је домаћој јавности неколико питања:“Зашто челници Музеја који су толико времена провели у Јад Вашему нису усвојили критеријуме које примењује ова установа и на одређење броја српских жртава у НДХ? Над Србима је у овој држави извршен тотални геноцид према прокламованом принципу и методи да се трећина њих убије, трећина протера и трећина покатоличи и похрвати. Пошто су на списку жртава у јеврејском меморијалном центру и они који су преживели Холокауст, њих шестсто хиљада, зашто се тај критеријум не примењује и за српске жртве геноцида у НДХ? Жртве геноцида су и Срби који су преживели Јасеновац и друге хрватске логоре, затим избегли са тог подручја, као и они који су присилном променом вере постали Хрвати. Сагледавањем свих ових српских жртава моћи ће да се одреди и величина злочина који је извршен над Србима у НДХ. Музеј жртава геноцида је и основан са циљем да се тај посао адекватно обави, а његов оснивач га је у време док је био на његовом челу и водио ка остварењу тог циља. Променом власти у Србији после 5. октобра 2000. године дошло је и до радикалне промене која се огледа у тежњи да се процењен број страдалих Срба у НДХ и у Јасеновцу ревидира и радикално умањи на основу поименичног списка убијених жртава који се прави после скоро осамдесет година. Уклањањем Милана Булајића из Музеја долази до промене у његовом раду. О својој калварији Булајић је и оставио потресно сведочанство: „Запрепашћујуће је то што је мени забрањен даљи рад. Жарко Кораћ је сменио мене са места директора Музеја геноцида, сменио Управни и Надзорни одбор и преместио музеј у Крагујевац. Мени је забрањен улаз у Музеј жртава геноцида, иако је тамо и моја документација, моји рукописи. Ту је документација Одбора САНУ за прикупљање грађе о геноциду и документација државне комисије.““(1)

Дакле, геноцидолог и оснивач Музеја жртава геноцида, Милан Булајић, је био прва жртва досократског ревизионизма, на чијем таласу јашу и наши садашњи ревизионисти. Иако је био посматрач на суђењу Ајхману и покретач изручења Андрије Артуковића, доктор међународног права и аутор преко шездесет битних књига, препуних докумената и доказа истине.

Зашто је важно Булајићево сведочење?

Бојан Јовановић наставља:“Ово сведочење аутора четворотомне књиге „Усташки злочин геноцида“ је важно, јер постављањем новог директора долази и до успостављања другачијег односа како према релевантним изворима за процену приближног броја страдалих Срба у НДХ, тако и негирања резултата остварених до сада у проучавању геноцида над српским народом. Зато аутори који се опиру тим ревизионистичким тежњама наилазе на осуду и омаловажавање управо оних који претендују на ексклузивитет у бављењу геноцидом над Србима. Најпре тежња да се наметне став да осим ускостручних историчара геноцидом не могу да се баве и стручњаци других професија како не би довели у питање њихову будућу сакрализовану истину о броју страдалих, а потом и омаловажавање других стручњака, који се називају аматери, шарлатани, циркусанти, и негирање значаја резултата које су остварили.

У очигледној тежњи да се изврши радикална ревизија досадашњих резултата у утврђивању приближног броја српских жртава у НДХ и у Јасеновцу, препознаје се идеологија у којој су чињенице изврнуте као у каквој camera  obscuri. Таквим односом према важним изворима и започиње ревизија свих релевантних процена о броју страдалих Срба у НДХ и у Јасеновцу. Док је једина права истина о највећем броју српских жртава у НДХ убијених у Јасеновцу под земљом, над земљом Србијом су се ускомешали злодуси да умање зло хрватског геноцида. Ко, дакле, узнемирава јавност, износи неистине и вређа национална осећања и достојанство грађана? Да ли је то аутор текста „Феноменологија највећег зла“ објављеног у „Печату“ или је то председник УО Музеја жртава геноцида који прети ревизијом историјске истине о српском геноциду у НДХ?“(1)

Јасно је ко, господине Јовановићу. Шта се може очекивати од председника УО који је тврдио да је Степинчев брат, као и брат патријарха Павла, страдао од усташа – фабулозно, дакле (2), или од историчара који тврди да је Броз долазио у Јасеновац да се поклони жртвама инкогнито, само на основу сведочења Титовог измећара, српске комуњаре из Хрватске, неког Драгосавца? (3)

Сад нам за сваку жртву траже име и презиме, а ускоро ће ти исти ревизионисти тражити нешто друго, и опет ће имати „аргументе“. Можда ће почети да причају како је немогуће да се тако велики број људи побије за тако кратко време.

Ипак, могуће је.

Две хиљаде усташа у Јасеновцу, и инвентивне методе убијања. Невиђене у дотадашњој историји.

Како се убијало и којом брзином?

Да прво прочитамо један аутентичан медицински извештај из 1986:

ЗАВОД ЗА СУДСКУ МЕДИЦИНУ И КРИМИНАЛИСТИКУ

МЕДИЦИНСКОГ ФАКУЛТЕТА СВЕУЧИЛИШТА

ЗАГРЕБ, Шалата 11

Пошт. претинац 949 – телефон 276-011 или 276-012

[За:]

СПОМЕН ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

Директор: Ана Пожар

Од Наслова добивена пошиљка која се састојала од 10 лимених сандука испуњених костима и дијеловима костију. Наслов је затражио да се на основи прегледа костију покуша одредити коликом броју особа би приближно одговарали посмртни остатци. Осим тога ваљало је утврдити којег спола и животне доби су биле особе чији се посмртни остатци прегледавају. У колико постоји могућност било је потребно утврдити и евентуални начин усмрћивања.

Прегледане су све кости и утврђено је да се у преко половине случајева радило о дијеловима костију, односно о костима које су више или мање оштећене као посљедица постморталних промјена.

На основи сачуваних костију, или оних које су највећим дијелом или у битним детаљима биле сачуване, добивени су сљедећи резултати:

1. У прегледаним костима утврдили смо да оне представљају посмртне остатке од најмање 152 особе.
2. Анализирањем смо утврдили да од 152 особе 37 су били мушкарци, 51 жена, 11 дјеце, док се у 53 случаја спол није могао одредити.
3. Животна доб особа, чији су посмртни остаци прегледавани могла се само грубо, приближно одредити. Тако би од укупног броја било 86 млађих особа, 15 особа средње животне доби, а 12 особа у позним животним годинама. Утврдили смо да је било и 11 дјеце, док се у 28 случајева животна доб није могла одредити.
4. У око трећини прегледаних лубања (точније на 58 лубања) са сигурношћу су утврђени трагови вишеструког или једноструког пријелома. Ове озљеде настале су ударцима неког тупотврдог предмета.
5. Ни на једном мјесту на костима нису нађене озљеде које би могле представљати посљедицу стријелних рана.
6. Међу лубањама нађена је једна која је била готово у цијелости сачувана, а као посљедица посебног постморталног процеса (сапонификација) био је у лубањи и комплетно сачуван мозак. На тјемено затиљном предјелу ове лубање налазио се неправилни дефект кости. На неколико мјеста извана на лубањи налазе се трагови косе. У ткиву мозга и у можданим коморама нађено је крварење, а трагови врло обилног крварења нађени су између кости десне стране свода лубање и мозга. Ово крварење вршило је компресију на мозак која се на препарату може уочити и што је у ствари представљало непосредан узрок смрти. Мјеста на којима је било изражено у можданом ткиву крварење као и крварење између кости лубање и мозга које је вршило компресију на мозак узето је за анализу. Кемијском реакцијом на свим тим мјестима са сигурношћу је утврђена крв.
7. Налаз лубање и мозга описан под бројем 6. са сигурношћу указује да је особа, којој је припадала прегледавана лубања озљеду задобила ударцем у тјемено затиљни дио и то ударцем неког тупотврдог предмета. Особа којој је лубања припадала са сигурношћу се може тврдити да није умрла непосредно након озлијеђивања. Наиме, према количини крварења између кости десне стране лубање и мозга са сигурношћу произлази да је та особа након озлијеђивања живјела још неко вријеме, најмање 2-5 сати. У конкретном случају радило се о жени млађе животне доби. Лубања са мозгом описана под бројем 6, као и неке лубање или дијелови лубања на којима се јасно виде трагови пријелома сликани су и слике приложене у посебном фото-елаборату.

Анализу и преглед посланих посмртних остатака прегледали су чланови Завода за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу, и то: проф. др Душан Зечевић, доц. др Јосип Шкавић, мр др Давор Стриновић, др Стјепан Гусић и др Милован Кубат. У раду су судјеловали и чланови Завода Власта Хмелина, Митров Хелена и Даринка Мудровчић, те Анте Гаћина.

Прилог: фото-елаборат

Загреб, 13. XI 1986.

Предстојник Завода

Проф. др Душан Зечевић”(4)

Све што се о монструозности усташких џелата причало у овом извештају је потврђено. Нарочито је важно да је највише жртава било међу децом и млађим особама. И крваво је важно да су убијане матере способне да рађају.

Сведочи јасеновачки гробар

Овоме треба додати и следеће сведочење јасеновачког гробара, логораша Димитрија Секулића:“Маљеви, којима су вршена убиства, били су тешки око 2 кг, дуги 25 цм, а на дрвеној глави утиснут је био један шиљак од гвожђа, који је вирео из дрвеног маља око 5 цм. Овакав један маљ имао сам једном приликом у својим рукама, када сам копао раку. Жртве су убијане маљевима на овај начин: Усташа би дохватио жртву својом левом руком за његову свезану леву руку и окренуо је тако, да жртва буде тачно леђима испред усташе, а да усташа својим очима буде у висини потиљка жртве. Пошто би жртви наредио да стоји мирно и гледа напред, замахнуо би маљем, који се налазио у његовој десној руци. Из све снаге задао би ударац жртви у потиљак тако, да се заоштрени гвоздени део маља зарије код горњег кичменог пршљена непосредно између главе и врата. Жртва би пала одмах као покошена у јаму, пошто се само убиство вршило тако, да жртве буду постављене на самој јами тј. на ивици. Сви ми гробари, претпостављали смо да су жртве у великом броју случајева остајале у животу, нарочито уколико се радило о људима јаче телесне конструкције. Не водећи рачуна о томе да ли је жртва убијена или не, усташе би убијања продужили и даље тако, да се лешеви или полумртви људи гомилају у ракама једни изнад других и то са лицем окренутим према земљи. Увек је задаван само један ударац; ово се радило ради уштеде у времену пошто је један ограничен број усташа стајао на расположењу за вршење ових егзекуција, а сваког дана долазио је нов транспорт, коме је требало створити места у новом простору ограђеном жицом.“(4)

Ето како је остваривана огромна брзина рада у Јасеновцу, како су, свакодневно, убијане стотине и хиљаде људи, како је „ослобађан“ простор за нове логораше, како су умирале жртве – скоро нико није ни био убијен једним ударцем, него су полумртви људи, често само омамљени ударцем маља, живи сахрањивани, и ко зна колико дуго испуштали душу, у најгорим могућим мукама.

И све то сада треба ревидирати, почев од бројки. Прихватајући сваки могући облик ревизионистичке хрватске „бројидбе“.

О свему томе се не може ни речи, осим како октроише ЕУ Хрватска, нарочито ово У, латинцом.

Зато се прети Бојану Јовановићу. Судом, него шта. Претила би му и инквизиција, да је, у духу новог ЕУ поретка, обнове.

Сведочење Горана Хутинеца

Док наши ревизионисти спроводе, све у договору са ЕУ влашћу у Београду, нову „бројидбу“, хрватски историчар Горан Хутинец, са Одсека за савремену историју загребачког Филозофског факултета, 2019. године је, у архиву Националне збирке ваздушних фотографија у Единбургу пронашао фотографије урађене из ваздуха, пред крај рата, када је Јасеновац прелетала савезничка ескадрила за ваздушно извиђање:“На њима се тачно види где су биле масовне гробнице, како по удубљењима, тако и по разлици у вегетацији између тих површина и околине. Због великог броја људских остатака, мења се хемијски састав тла, па се дешава да трава не расте истовремено као у околини. Такође, на фотографијама из априла 1945. види се да се диже дим са ломача, на којима су спаљивани лешеви. Види се и место православне цркве у Јасеновцу, која је срушена и подигнута гаража за моторизовану јединицу, која је јурила одбегле логораше. На дан 16. априла 1945. све зграде у логору биле су целе, па се тачно може лоцирати шта су усташе при повлачењу срушиле. Такође су нетачне тврдње да је највише логораша погинуло приликом савезничког бомбардовања, јер се на снимцима види и да бараке са логорашима, за разлику од других зграда, нису гађане.“(5)

Ови снимци показују да су масовне гробнице постојале на подручју Градине, данас у Српској:”Усташе нису стигле све да униште и у Доњој Градини се сигурно може свашта открити. Током шездесетих година прошлог века само један одсто терена је истражен. Сондирање је извршено на више места, а тамо где су детектоване кости копано је. Ископано је укупно око 100 квадратних метара, од 9.000, на колико се Градина простире, а са Уштицом има више од 10.000.”(5)

Толико о истраживањима за време Дебелог Мртваца Гроза, кога је хвалио српски комунистички слугерања из Хрватске, звани Душан Драгосавац: за све време комунизма, ископано је око сто квадратних метара да би се истражио логор у Јасеновцу.

Матичне књиге у Хрватској

Једна међународна организација за сећање на Холокауст тражи од Хрватске да објави податке о рођењу и смрти жртава Јасеновца.

Али, подаци су недоступни, јер их Хрвати чувају у тајности – по закону, сто година. Хутинец нас подсећа:“Највећи је проблем идентификовати тадашњу децу, то је било тешко и после рата, на основу сведочења комшија, који се нису сећали имена малишана или су се сећали погрешно, па је то уносило забуну. У списковима су се могли видети подаци са презименом и одредницом нпр. “дечак”, али без имена. Други проблем је недостатак података о трансферима логораша. Рецимо, постојао је један транспорт Јевреја за Аушвиц, из ког су неки вагони искључени у Јасеновцу, али се не зна, осим 20 имена, ко је био у њима пошто су се током вожње људи премештали и спајали са ближњима. Или, на пример, има података да је неко заточен у Лепоглави, али не и да је пребачен у Јасеновац или други логор, па се не зна где је тачно умро“.(5)

Колика је, како би Хрвати рекла,  бедастоћа српских ревизиониста који траже поименичне спискове жртава од Срба, али не и од Јевреја, чија је бројка од шест милиона убијених неупитна од 1945. до данас?

Уместо закључка

Претње судом и суђењем онима који мисле другачије од домаћих ревизиониста одлична су ствар за неговање демократског дијалога, сасвим у складу са духом Дебелог Мртваца Гроза. А на суду ће, можда, бити како је Гроз тражио – судије да се не држе закона као пијан плота. Бојан Јовановић је први на списку који се прави ради прогона инакомислећих, први коме је запрећено зато што не пристаје на ревизионистичке „бројидбене“ лажи. При чему се моћни ревизионисти, које подржава власт у Србији, у јавности, нарочито хрватској, представљају као Ђордано Бруно – они су угрожени од српских „незналица и несрећника“ јер су велики и срећни зналци пуне истине о НДХ и Србима у њој. Врхунска метода, нема шта: удри по другима, и кукај да си прогоњен!

Цинизам на страну. Претње онима који су стали у одбрану истине о Новомученицима Јасеновачким су онај удар који ће, ако Бог да, наћи искру у камену ( „без њега би у кам очајала“, рекао би наш учитељ Његош ). Те претње ће подићи Бирнамску шуму непоклеклих Срба, верних својим покланим прецима, док ће се ревизионистички Магбети гушити у лажима и привидима, маскираним у бригу о историјској истини.

А за то време, ми ћемо да појемо Новомученицима српским, од усташа покланим, заједно са Светим владиком Николајем:

Мачеви се ломе о ребра Истине,

Безумни крижари то познали нису,

Док их душе мртвих на сну уплашише,

и праведним мачем Христовим смутише.

Благо гоњеним правде ради,

Јер је њихово Царство небеско, глагола Господ.

Нема лепше смрти од смрти за правду,

Ни љубави веће од смрти за ближње,

Мучеништва српска и стара и нова,

У Књизи Живота црвена су слова.

Не бојте се онијех који убијају тијело,

А по том не могу ништа више учинити, глагола Господ.

Не жалите живот, добра смрт је срећа,

Цена ваше смрти, од света је већа,

Мученици српски, тек сада сте живи:

Небо вас светкује, земља вам се диви.

Слава и ниње:

Велика је бројка Седамсто Тисућа,

За Твог Сина, Дјево, живот положивших,

Ка’ крваве звезде – ђердан од мерџана,

Преброј их и додај старим бројевима,

Витезова српских у својим бојевима,

Што бранише правду, мреше за Истину,

Уздарје српско Твом Васкрслом Сину.

Извор: Искра