Пише: Владимир Димитријевић

Велики план је остварен

Године 1941, 21. јула, Егуен – Дидо Кватерник, десна рука Анте Павелића, покретач покоља Срба и осталих „непоћудника“ у НДХ и оснивач концлогора смрти, ослободио је затвора свог друга са студија, Бранка Пешеља, личног секретара Влатка Мачека, и остао с њим, што би се рекло, „у срдачном и пријатељском разговору“. О томе је Пешељ објавио успомене 1961, у емиграцији. Кватерник је прича о „чишћењу терена од Срба“:“Нисам се могао суздржати да не примјетим како „чишћење терена од Срба“ не води ничем добром, и да бисмо ми једног дана могли скупо платити ту политику, јер, излануо сам, рат још није завршен, и нитко не зна са сигурношћу, то ће га добити…Зачудо, Кватерник је остао миран  рекао ми:“Ја знам, да ти мислиш и очекујеш, да ће рат добити Енглези. Ја се с тобом слажем; и ја држим, да ће Енглези на крају добити рат, али Срба у Хрватској више неће бити. Према томе, тко год добије рат, морат ће прихватити ситуацију, какову је буде нашао“.(1,92)

Све што је Кватерник предвидео, десило се.

Срби су, после Јасеновца, „Бљеска“  и „Олује“, постали незнатна мањина у Хрватској, у којој су, до Фрање Туђмана, били конститутивни народ.

Извештај Напредног клуба

Како живе и шта доживљавају, видимо из извештаја Напредног клуба за 2020/2021. годину. Наводимо га екстензивно, јер нема бољег начина да видимо како се Павелићев и Кватерников план остварио.

„Хјуман рајтс воч“ у извештају из 2020. упућује на налазе хрватског Заштитника права грађана а у коме се указује на насилне нападе на Србе у Хрватској и о клими нетолеранције према мањинама. Сви ранији извештаји Хјуман рајтс воча наводе нападе и дискриминацију Срба као један од кључних проблема Хрватске када је реч о мањинским правима. И УНХЦР је током 2020. приметио пораст нетрпељивости према Србима, забележивши десет инцидената, као и велики број случајева говора мржње према њима. Саветодавни комитет Савета Европе (СЕ) за Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина у мишљењу о заштити права националних мањина у Хрватској указао је да дискриминација мањина јача, посебно апострофирајући Роме и Србе. Комитет наводи да је од претходног извештаја о Хрватској забележен раст броја злочина из мржње и „инцидената са говором мржње у медијима и политичком дискурсу“. Комитет је, међутим, поздравио „процес помирења“ који се догодио у лето 2020. године када је потпредседник Владе Хрватске, из реда српске националне мањине, „учествовао на комеморацији у частослобођења хрватске територије“, односно обележавању такозваног Дана победе у Хрватској.

У извештају хрватског заштитника права грађана („Извјешће пучке правобранитељице“) за 2020. годину, у делу о злочинима из мржње наводи се „да су жртве злочина из мржње најчешће Срби (50%).

Хрватски омбудсман посебно апострофира важност улоге полиције у препознавању и превенцији оваквих злочина, али наводи да „осим једнодневне едукације „Промицање права на различитост и борба против нетрпељивости и мржње“ за мањи број правосудних дјелатника из обитељског и казненог права, тијеком 2020. није било других едукација о злочинима из мржње.“(2)

Дакле, није то нека тема у Хрватској: образовање за заштиту српске мањине. Каква едукација? Сви домољубни процеси су окончани. Срби су, осим у траговима, заувек нестали из „лијепе њихове“.

Говор мржње води делима мржње

Напредни клуб о даљем „уљудбеном“ напретку Хрватске каже:“Хрватски заштитник права грађана такође наводи да „осим лажним вијестима, тијеком 2020. је јавни простор и даље обиловао појавама говора мржње у облику графита и транспарената, попут „Србе на врбе“, „убиј Србина“, усташког слова „У“, свастике или поклича „За дом спремни“, приказа дрва за вјешање с омчом и поруком „Serbian Family Tree“ и слично. Жртве оваквих појава били су претежито Срби и Роми те тражитељи међународне заштите. Специфично у 2020. било је ксенофобно извјештавање о кинеским туристима те стигматизирајуће вијести о младима те старијима и другим ризичним скупинама.“

 У 2020. дошло је и до пораста насиља међу навијачким групама хрватских и српских глубова на подручју Вуковара а Заједничко вијеће општина указало је како су више пута нападнути припадници српске заједнице који нису ни навијачи нити прате фудбал. Сами Срби у Хрватској истичу да се знатно повећава број случајева мржње према српској националној мањини као и говора мржње кроз медије и друштвене мреже. (…)

Хрватске правосудне институције континуирано дезавуишу или избегавају да воде процесе који се односе на питања дискриминације Срба. Тако је певач усташких песама Марко Перковић Томпсон ослобођен за узвикивање поклича “За дом спремни” у песми “Бојна Чавоглаве” а државни правобранилац одбио је да покрене поступак о заштити законитости или да се обрати Врховном суду.“(2)

Чиста усташка лирика Марка Перковића доказ је да је Хрватска, тако крофнаста и пуфнаста, пре свега земља кроасана, па тек онда све остало. А у таквој земљи мржње према људима, потрошачима кроасана, не може бити, зар не? Осим према Србима, који, како рече Анте Старчевић, „отац домовине“, и нису неки људи, него више „накот за сјекиру“.

Све су јачи навијачи

У извештају Напредног клуба стоји и следеће:“Хрватски навијачи су јуна 2020. усред Загреба развили транспарент на коме је писало „Ј… ћемо српске жене и дјецу“, при чему је последње слово „у“ у стилу усташког знака. Одговорни су касније процесуирани. Иако су признали кривицу, сви су осуђени на условне казне тако да нико није отишао у затвор, док је суд као „олакшавајућу околност“ узео то да су окривљеници – који су редом признали да су чланови екстремне навијачке групе „Бед блу бојси“ – помагали страдалима на у земљотресу на Банији, међу њима и Србима.

Прегршт је примера који показују крајње екстремне границе ширења мржње према српској заједници у Хрватској. Тако је ђацима осмог разреда једне основне школе вероучитељица дала задатак са питањем са киме не би седели у купеу, а међу понуђеним одговорима били су хомосексуалац, проститутка из Берлина, Ром који је изашао из затвора и српски војник из Босне. Осим разговора са наставницом, није познато да су предузете икакве друге мере. Посланик једне од најјачих хрватских партија – Домовинског покрета, Анте Пркачин оптужио је у Сабору Српску православну цркву (СПЦ) да је она „у задњих сто година најподмуклији и најупорнији непријатељ хрватског народа”. На миси коју је уживо преносила Хрватска радио-телевизија, отац Доминик Гербиц говорио је грађанима за кога да (не)гласају на локалним изборима, па је између осталог рекао: „И онда у једном тренутку нађу се још и неки тамо брадати, назовимо их свештеницима опасних намјера, говорити нама тко су наши свеци, тко су наше светиње, тко су великани. Вријеме је, хрватски народе, да се пробудиш! Ти ниси ни неспособан народ, ниси ни глуп народ, ти си један велики народ који је толико тога дао повијести.“

Хрватска радио-телевизија оградила се од изјава овог католичког свештеника.“(2)

Али, „Црква у Хрвата“ свакако није. Она је стуб домољубља, дом за који су Хрвати спремни.

За дом и даље спремни

Напредни клуб нас подсећа:“У јавном говору Хрватске и даље се правда усташтво и поздрав „За Дом спремни“, како међу саборским заступницима тако и на медијима. Анте Пркачин, посланик Домовинског покрета у Хрватском сабору, рекао је да је ХОС (Хрватске оружане снаге) настао на традицији усташа.

 Извесни Томислав Драгун, који се представља као пуномоћеник Хрватског уљудбеног покрета, претио тужбом хрватским медијима тврдећи да је он регистровани власник поздрава „За Дом спремни“.

 Скандалозно је да у Хрватској, која у Уставу тврди да је утемељена на антифашизму, и даље у 12 градова има улица чији називи се доводе у везу са Независном државом Хрватском.

Екстремно десни лист Хрватски тједник из Задра објавио је застрашујући коментар, у којем се Србима у Хрватској поручује да ће „пре или после завршити на попису јасеновачких жртава“. На православни Ускрс 2021. у Борову група навијача Динама, уз пратњу полиције, ишла је улицама и певала „Ој хрватска мати – Србе ћемо клати“. Снимак је објављен у јавности а хрватски председник Милановић реаговао је тако што је оптужио премијера Пленковића и председника СДСС Милорада Пуповца (!) за то што полиција није ухапсила одговорне.

 На Европском првенству у фудбалу хрватска репрезентација одиграла је чак четири утакмице у дресовима који су на себи имали заставу усташке, фашистичке, Независне Државе Хрватске. За стављање заставе на дресове одговорни су економи Хрватског фудбалског савеза а власник фирме која је произвела дресове рекао је да је у питању случајност.

 Јуна 2021. отворена енциклопедија Википедија забранила је приступ уреднику хрватске Википедије због тога што је у први план истицао позитивне текстове о НДХ и нацистима и умањивао обиме усташких злочина.

У хрватској јавности је на осуду наишао и филм Дара из Јасеновца који се бави злогласним концентрационим логором, који је окарактерисан као српски пропагандни пројекат.“(2)

И Јасеновац је, дакако, „српски пропагандни пројекат“. Шта би друго био?

Агресорско писмо

Културоцид се наставља. Напредни клуб нас обавештава:“У Хрватској се и даље ћирилица изједначава са „агресорским писмом“ и њена употреба се систематски сузбија, како преко националистичких и фашистичких медијских кампања, тако и кроз непоступање државних органа. Одбор министара Савета Европе упозорио је Хрватску да српски језик и ћирилица нису довољно заступљени у јединицама локалне самоуправе и позвао државне власти да поднесу извештај о препорукама за њихово спровођење до 1. марта 2023. 91 године.

 Тако и данас у Вуковару, и поред чињенице да су испуњени законски услови, ћириличне табле и натписи и даље нису видљиви, односно, прелепљени су хрватским заставама. Како се наводи у извештају хрватског заштитника права грађана, „„Градско вијеће Вуковара, другу годину за редом, формално је испоштовало налог Уставног суда да сваке године проведе расправу те одлучи о евентуалном проширењу права на употребу српског језика и ћирилице, но као и 2019., закључило је како због „суставног одгађања провођења поступака против починитеља ратних злочина, нису учињени потребни предувјети за признавање нових посебних права у оквиру равноправне упорабе језика и писма српској националној мањини’.“ Тиме се фактички, због неефикасности тијела прогона у процесуирању починитеља злочина, комплетној српској заједници ускраћује проширење права на упорабу властитог језика и писма.““

Док је италијански језик прихваћен и присутан у јавном домену и у јединицама у којима не постоји законска обвеза за његовим увођењем, то није случај са српским. На пример, у Глини је 27,46% и у Огулину где има 17,72% Срба, иако су испуњени услови за коришћење ћирилице, то није спроведено. Неке јединице које су обавезне да уведу српски језик јер Срби чини више од трећине становништва и даље нису ускладиле статут (Грачац) или су то учиниле, али двојезичност не примењују (Врбовско и Доњи Кукурузари), чак ни постављањем двојезичних плоча на зграду општине. О положају српског језика говори и истраживање према којем чак половина средњошколаца у настави на српском језику на вуковарском подручју, намерава да факултетско образовање настави у Србији, што, закључује се, упућује и на доживљај дискриминираности, неприпадања (осим непосредном завичају) и тескобе да језик којим говоре неће бити прихваћен у другим хрватским градовима у којима би могли да студирају. У Хрватској постоје јаки гласови који говоре у прилог укидању школа и вртића на српском језику. У том погледу посебно је активан градоначелник Вуковара, Иван Пенава, који је прво хтео да укине мањинску школу, залажући се за спајање разреда хрватске и српске деце, што се у околностима национал-шовинизма према Србима не може сматрати добрим потезом.“(2)

Еуропска уљудба, па то ти је.

Домовински рата као трајна вреднота

Напредни клуб нас опомиње да нема ниједног ратног злочинца кога неовисна Хрватска неће одликовати за заслуге у Домовинском рату:

Агресивна национал-шовинистичка кампања у Хрватској према Србима, која се базира на прослави етничког чишћења Срба и негацији злочина, како оних из 1990-их тако и оних из периода Другог светског рата, готово је онемогућила хрватско друштво да се суочи с прошлошћу, до мере да ни институције нису слободне да раде у складу са законом, без оптерећења да бране „Домовински рат“. Допринос овој атрмосфери дали су и највиши представници хрватске државе. Примера ради, председник Хрватске Зоран Милановић вратио је одликовања и генералски чин Бранимиру Главашу. Одликовања и чин Главашу је 2010. године одузео тадашњи председник Иво Јосиповић, након што је првостепеном пресудом осуђен за ратне злочине над осјечким Србима у случајевима “селотејп” и “гаража”. Уставни, а потом и Врховни суд Хрватске ту су пресуду укинули и поступак вратили на почетак. У Хрватској је до сада око 3.600 људи процесуирано за ратне злочине, а од тог броја само око 3% су били припадници оружаних снага Хрватске. Поред чињеница да су поједини хрватски политичари признали да је било злочина према Србима у Хрватској током рата, и даље недостаје процесуирање одговорних. Штавише, Срби који су поднели хрватским судовима пријаве за злочине, приморани су да – услед немогућности да нађу одговорно лице – плате трошкове неуспелих судских поступака. Срби и даље не могу да остваре права по питању накнаде штете за имовину уништену у терористичким актима током хрватског сепаратистичког рата. Са друге стране, Хрватска и даље наставља са праксом такозваних „тајних оптужница“. Србија и Хрватска су последњи пут размениле спискове процесуираних почетком 2017. године. У тим списковима су уз имена оптужених, имена осуђених као и оних против којих се води истрага. Али, према подацима Веритаса, већ те године Хрватска је имала 86 нових оптужница које нису биле део тог предатог списка. Проблем је што није јасно ко и по којим критеријумима саставља те спискове. Имајући у виду нетранспарентан и арбитраран начин на који Хрватска користи те спискове, изгледно је да се ради о средству застрашивања прогнаних Срба како би се обесхрабрио њихов повратак. Како наводи Саво Штрбац из Веритаса: „Просечно се годишње покрене 36 нових истрага или оптужница и плашим се да ће тога бити све док је жива генерација која је ратовала. Наћиће се, с времена на време, на том списку и некиХрват, али само да би се бацила прашина у очи.“ Уз ово, и даље је отворено питање несталих. Званично се и даље трага за остацима 1.900 људи. Иако су и Хрватска и Србија размениле документе у вези са овим питањем, и даље није дошло до конкретног помака. Веритас тврди да се ради о непотпуним подацима које користи Међународни комитет Црвеног крста, те да је стварни број несталих 1709. Оно што је парадоксално, јесте да Хрватска терети Србију за нестанак ових људи, док се већином ради о особама српске националности.

Односи српске и хрватске државе и даље су у сенци оптужби за ратна дешавања 1990-их. У Хрватској се у протеклих годину дана неколико пута говорило о захтеву да Србија исплати ратну одштету, те да ће то бити један од услова уласка Србије у Европску унију. Хрватска је такође најавила да ће и питање несталих бити један од услова.

У протеклих годину дана Хрватска је начинила низ оштрих гестова према Србији, укључујући и захтев за „признавање геноцида у Сребреници“ као и споразум о стратешком партнерству са такозваним „Косовом“ и најавом прављења хрватске војне базе у покрајини. Српски званичници су осудили ове поруке. (2)

Побијени, покатоличени, протерани: како је Миле Будак и најавио. И оно мало јада што је остало, налази се под страхотним притиском.

Злочин над злочинима: Реч Саламона Јазбеца

 У мају 2009. године, угледна српска новинарка и медиолог, др Биљана Ђоровић, разговарала је са нашим философом, др Миланом Брдаром, о Јасеновцу. У првом тому „Хронике разорене Троје“, књиге дијалога Ђоровић – Брдар, тај разговор је изашао под насловом „Јасеновац или политички перформанс издаје“. Поводом Дана Јасеновца, када у се, 1945, логораши пробијали у слободу, Биљана Ђоровић је уочила да „механизам ревизије историје Србије и Срба наставља даље да умањује историјску одговорност за злочине у НДХ и производи свест која је неопходна да би се та одговорност пребацила на српски тас.“(3)

Биљана Ђоровић је указала на антиревизионистичи рад Саламона Јазбеца, човека који је био оснивач Хрватско-израелског друштва, и човек који се подробно бавио ревизионизмом у Хрвата. Биљана Ђоровић је рекла:“Маргелов институт из Загреба, невладина културна организација јеврејске националне мањине, основане с циљем борбе против сваког облика расне и верске дискриминације, антисемитизма и сваког облика ревизионизма, обја- вио је прошле године дело Саломона Јазбеца. Ово дело на 804 густо куцане странице проговара о опасној немани званој ревизионизам. Реч је о књизи Magnissimum Crimen – Највећи злочин, с поднасловом Пола века ревизионизма у Хрвата. На представљању књиге, 28. јуна 2008. у Загребу, Ален Будај, челник овог института, говорио је, а Биљана Ђоровић у емисији га цитирала:“Повјесни ревизионизам ушао је тако у школске уџбенике, стручне зборнике, дневнике и тједнике, мјесечнике, годишњаке, монографије, лексиконе, енциклопедије. Појављује се редовито у католичкој црквеној штампи, а у ТВ календару практички свакодневно. А као круна порицања холокауста и геноцида успостављање новоотворених сталних музејских поставки на спомен подручју Јасеновац, свечано представљен 27. студеног (децембра) 2006. године. Тако је спомен-подручје Јасеновца постало Јасеновачко подручје заборава, реч је о завери медиокритетства које ревидира историјску стварност негацијом жртве и амнестијом одговорности.“(3)

Негација жртве – то је сама срж савременог хрватског домољубља.

Тема која надилази сваку тему

Биљана Ђоровић је емитовала и део изјаве Саламона Јазбеца, аутора књиге, који је, између осталог, рекао:“Јасеновац је тема која надилази сваку другу тему и која садржи сваку тему у себи. То је квинтесенција свих патњи, свих мука, свих тражења свих недаћа овога друштва, за сва времена. То је постало јасније крајем 2006. године кад је представљен нови стални постав Меморијалног музеја спомен-подручја Јасеновац, јер се примјетио један колапс ове церемоније. Умјесто да се прикаже оно што се десило, приказана је заправо једна црна рупа која је имала ружичасти лук.“(3)

Да би описао шта се дешава у Хрватској кад је сећање на Јасеновац у питању, Јазбец је смислио појам „хурбноцид“:“У мојем вокабулару, хурбноцид је систематско уништење сјећања на Холокауст. У ширем смислу, упропаштавање повјесне имовине било ког геноцида, а у првенственом значењу поновно убијање жртве. Створио сам га од латинске речи occidere – убити, уништити, затрти и јидишке речи хурбн, од хебрејске речи ברק _, хорбан, што значи у ширем смислу жртву која се приноси што је заправо Холокауст. [Хурбноцид, дакле, значи затирање сећања на жртве геноцида, поновно убијање жртве.] Као што пишем у књизи, на страни 675, након сваког великог геноцида почиње велики заборав, велики програмирани заборав. Врхунац развоја хурбноцида манифестира се у понављању геноцида. Чудовишно се рађа нови геноцид из супстрата присилног заборава, последица прошлог геноцида. Злочинац тада вишеструко тријумфује, а почињени злочини трансцендирају његову смрт и смрт свих његових судруга у злочину; заправо, чак и кад је неким чудом правично кажњен, он своју макабричну задовољштину добија повјесним развојем догађаја, јер разорни трагови његовог злочиначког подухвата опстају кроз намјетнути колективни заборав. Тај други злочин се тако протеже кроз генерације, као Дракулин угриз.“(3)

Да би се ово остварило, рекао је Јазбец, неопходан је историјски ревизионизам:“Након што бива проведена кроз његов кабинет чуда, жртва се етимолошком алхемијом претвара у нежртву, у злочинца, а злочинац постаје жртвом. У коначном исходу, жртва се мора несретно упињати да се уопће доживљава жртвом, док у климаксу те дијаболичке шараде друштвена већина у коначници чак брука жртву, да клечући моли за опрост. Након што се на повјесну истину примени реквизитариј ревизионистичке инквизиције, злодјела постају оправдана, а чинитељи небројених недјела узвисују се на пиједестал националних јунака и светаца.“(3)

Шта то значи кад је Хрватска у питању?

Увек на штету мањина

Јазбец је био одлучан:“У овој земљи почињен је Холокауст. У овој земљи почињен је страшан геноцид над Србима и Ромима. У овој земљи су довршена етничка чишћења. У овој земљи је довршено такозвано хумано пресељење народа и то вишеструко и поновљено. Што је данас с нама? Промјењена је друштвена слика увек на штету мањине, која је без зазора уништавана и трагично искључивана из свих друштвених токова. Наступом нове власти у Хрватској започео је интензивни процес ревизионистичке интерпретације свих догађаја из националне прошлости, особито збивања из НДХ-овског раздобља. Тај процес је додуше почео и прије. Што имамо данас? Стварне, истинске жртве у овој средини из редова жидовског, српског, ромског народа од стране неких, ма готово свих ревизионистичких повјесних писаца, представљају се тек колатералним страдалницима у турбулентним стадијумима националног развитка, док се стварним жртвама проглашавају Хрвати. Хрватски народ доживљава се колективном жртвом с особито трагичним усудом. Представља се паћеничком нацијом, посебно несхваћеном и трајно прогоњеном. То се, затим, популаризацијом преко разноразних десничарских медија сели у популарну културу.“(3)

Одатле наијачки дух савременог усташтва на стадионима Хрватске. Таква је поп – култура у Хрвата.

На трагу Виктора Новака

То је разлог ( од популарности Томпсона до величања злочинаца ) због кога и даље треба писати о Јасеновцу, сматра Јазбец, нарочито кад се у обзир узме нова јасеновачка поставка:“Нема темељног квантума података из којих би се могло схватити тко је, како, зашто и од кога и у којем размјеру убијан на том мјесту, пре 65 година. То недостаје и због тога је то један енормни проблем.“(3)

Јер, „ревизионизам почиње од малих лажи, од малих ствари, од малих искривљавања, да би у крајњој консеквенци дивље набујао до големих и пресудних лажи, до беспоштедног сатирања и рушења повијесног здања.“(3)

Јазбец је нагласио да наслов његове књиге није непосредно повезан са књигом Виктора Новака, али је, смболички гледано, наставак овог дела:“Темељна полазница између Новаковог и мог дјела је црква. Ја чврсто држим да је родитељица повијесног ревизионизма у Хрватској, Римокатоличка црква у Хрвата. Стога се посебно бавим њезином улогом родитељице, неговатељице, хранитељице, одгојатељице, заступнице, сузаштитнице, подупиратељице и јавне правобранитељице ревизионизма у Хрвата.“(3)

То је, иначе, религиозна организација са којом би српски екуменисти хтели да нас уједине.

„Нико и ништа“ диже свој глас

Јазбец је нагласио да није научник, него „нико и ништа“, који више није хтео и могао да ћути јер „јадна ништица је набрекла од револта и одлучила је бацити рукавицу у лице хрватском повјесном ревизионизму, јер се нитко значајнији од мене то није усудио учинити. Та књига, будући да је критичка и политичка и сама је подложна свакој критици и изазову на полемику. Она је сада ту, и свако се према њој може одређивати како жели, али се не може рећи да темељ за јавну расправу не постоји.(…)То сматрам својом светом дужношћу спрам свих запостављених, занемарених, поражених, замјетнутих, јавно одбачених жртава кроз повијест овог дела свјета, само зато што су биле друге нације или вјере од доминантног народа. Предајем стога ово дјело с поруком: Ако је велики злочин због његове посебности био magnum crimen – онда је суставно уништење успомене на то преголемо страдање управо magnissimum crimen –највећи злочин.“(3)

Ко смо – да смо, глас се мора одизати. У име свих мртвих. Јер, како рече Иван В. Лалић, гласови мртвих никако не могу бити мртви гласови.

Тако мисли и наш угледни философ, др Милан Брдар, који је био саговорник у емисији „Атлантис“ посвећеној историјском ревизионизму у Хрвата.

Логика кривог огледала: Увиди Милана Брдара

У одговору на питање Биљане Ђоровић како изгледа ревизионистички процес у Хрватској у односу на извесне појаве у нас, Милан Брдар је нагласио:“ Па, на први поглед то изгледа запањујуће у погледу паралелизма и кохерентности. Очигледан ток ревизионизма у Хрватској праћен је логиком кривог огледала паралелним процесом у Србији. Метафору кривог огледала употребљавам због тога што су реални ликови и ликови који се рефлектују, неједнаке величине. Што је тамо лик мањи, овде постаје већи. Ако се тамо у јавности појави мали усташа, овде истовремено мора да искрсне већи четник.“(3)

Целокупна српска историја мора се протумачити као српски геноцид над другима, у име тупе балканске заосталости и примитвизма, у којој Карађорђе изгледа као лудак који је 1804. спречавао „турске инвестиције у Србију“:“Дакле, ништа у српској историји не ваља, потребно је да се све претумба, односно да се реинтерпретира. Та реинтерпретација по тенденцији води, у ствари, ка томе да се све црно и најцрње из периода Другог светског рата и касније, концентрише на тачки Србије, док ће у међувремену Хрватска бити опрана од своје историјске одговорности и онога што се догађало и у Првом и у Другом светском  рату, као и у периоду титоизма. Другим речима, наш ревизионизам иде руку под руку с усташким, у остваривању идеолошког циља: док они перу Хрватску, наши блате Србију.“(3)

Што мање усташе, то већи четници: таква је логика кривих огледала другосрбијанског аутошовинизма.

Кандидати за лудницу

Југославија је, од 1918, скривала праву истину о српско-хрватским односима, истакао је Брдар, а данас је циљ „да Србија на крају буде црни враг и кандидат за лудницу, ако не и за санитарно затварање путем нових санкција, у сваком случају кандидат за преваспитавање, што смо већ били и што се завршило процедуром бомбардовања, као васпитном мером.“(3)

Иза тога стоји титоистичка другосрбијанштина:“А ко то ради? Па раде људи који као да не могу да живе без везе са Хрватском; то су бивши титоистички омладинци, деца Титових функционера, удбаша, генерала, при чему су су васпитавани у неком једнообразном, чудном југословенству. Кажем чудном, зато што југословенство само по себи не мора да значи антисрпство, али у њиховом случају по правилу то значи, и о томе једноставно нема шта да се расправља. Они су на сцени ових 15 година, и то је тако јасно да не треба губити време да се то аргументује.“(3)

Они се поистовећују са Хрватском и тако постају део прохрватског, па и проусташког, лобија у Србији. Фашисти и нацисти су Срби, а Хрватска није крива за Србоцид, Холокауст, Порајмос.

Над нама се не чини злочин метком, него чланцима, књигама, тастатуром:“Све то иде, колико се може видети, тако да они који, као сада ми, о томе говоре критички, имају имиџ ненормалних људи, да смо ми у ствари ако не за хапшење, онда за лечење. Дакле, та политичко-патолошка процедура, која је на делу, за свој крајњи циљ има то да сви који се још увек сећају усташког геноцида и који знају шта је сада на делу, заврше као чопор неурачунљивих.“(3)

Прво нас покољу, па прогласе лудима.

Вампирски титоизам на делу

Обнова вампирског титоизма је процес који настаје почетком 21. века, пре свега због мањка самопоуздања у нашој политичкој елити. Брдар сведочи:“То одсуство самоуверености, српског националног идентитета и интегритета и националног достојанства карактерише комплетну политичку елиту која је дошла на сцену после 2000. године.“(3)

Чак је и обележавање два века од Првог српског устанка личило на извињавање због устанка као таквог. Ми не смемо дизати устанке!

Нико се у нас није ни бунио против ревизионистичке поставке у Јасеновцу:“Зато, на пример, нама више значи неко позитивно мишљење које долази из кругова хрватских политичара него суверено мишљење неког од домаћих ауторитета. У последње време чак као да чекамо одобрење из Загреба да бисмо нешто радили.“(3)

Српска власт би, да је заиста српска, прекинула општење с Хрватима, осим елементарног, док Хрвати говоре о Јасеновцу тако како говоре:“И шта рећи о томе, када никоме није пало на памет да каже: „Извините молим вас, али у овој земљи новинар не сме да напише да је у Јасеновцу страдало 700.000 људи, као што пишу хрватски новинари.“

Наравно да у Србији треба обележавати Дан холокауста, али се, каже Брдар, не сме заборавити истина о Јасеновцу који је, пре свега и изнад свега, био логор за истребљење Срба.

Случај Мимара

Брдар је био одлучан у дијагнозама:“Огромна количина златног новца, накита послата у Ватикан пред крај Другог светског рата и  постоје документи ко је сакупљао, ко је послао злато, ко га је примио у Ватикану, како је употребљено. Наравно. На пример, средином осамдесетих година у Загребу се волшебно појављује огромна уметничка збирка извесног Анте Топића Мимаре, а нико не зна одакле толико богатство! Новине су брујале о томе. Али, уместо истраге, макар новинарске, град му отвара музеј у једној од највећих зграда, да би све то могли да сместе. У штампи је било дивљења и ишчуђавања, како то и одакле, а ником у СФРЈ није падало на памет да је то уметничко благо можда (и вероватно) опљачкано од Јевреја и осталих за време Другог светског рата, само што је изнето у јавност четири деценије касније.“(3)

Тако се то ради међу чуварима еуропске уљудбе: мало кољу, мало музеализују отето од побијених!

Ко је очекивао да ће Хрватска, која слави успомену на Туђмана, чувати истину о Јасеновцу? Брдар наглашава:“Прошлог лета сам прошао кроз Јасеновац и видео да је поред капије логора отворена кафана! Значи, тамо се и свадбарски светкује над костима. Зар није језиво видети кафану на територији концлогора? Замислите да је неко отвори поред ограде Аушвица, и још да напише „За свадбе имамо 400 места“.“(3)

Али, ако не може Аушвиц, може Јасеновац. У Јасеновцу су убијани баш мање вредни.

ММалоусташтво и великочетништво

Брдар је, 2009, указивао на процесе који се и данас дешавају:“Извесни Димитријевић, помоћник министра за културу у телевизијској емисији је изнео своје миш-љење да је веома непристојно и нецивилизацијски да се, на Старом сајмишту, где је био концлогор, пијуцка сок и држе ресторани и кафане. Да, само што је изгубио из вида да је тај део Новог Београда малтене стамбени кварт ових шездесет година. Нема сумње да је то рекао у логици оног старог манира титоистичког налажења противтеже по сваку цену. И кад већ то ради, није поменуо кафану поред Јасеновца као „нецивилизацијски чин“, то је поента. Он и друштво коме припада тачно процењују све радње Хрвата, али пошто их претходно припишу Србима! И помињу их само као српска недела, никад као оригинална, хрватска. Па када кажете усташа, овде кажу четник, па кад кажете усташка кама, они кажу четничка кама, и све тако. Важно је да имамо симетрију у свему.“(3)

Симетрија је једина истина о геноциду над Србима.

Са том симетријом се будимо и лежемо на спавање.

Док Срби коначно не заспе у сенци своје пропасти, која је све ближа.

Број жртава и игре бројевима

Тај Димитријевић је, кад је чуо да се у јасеновачком музеју сад говори о 70 хиљада жртава, рекао да тек треба да се види шта је у питању. Брдар опомиње:“Па Титова комисија је још пре 1950. године установила 700.000 жртава. И то је била званична бројка у историографији. И с том цифром смо одрастали у школама. Ипак је било то помињано. И сада када из Загреба иде прича о 70.000, а то је Туђманова прича од пре 20 година, из Београда имате реакцију: „А шта је са Сајмиштем“? Е то вам је одговор проусташког београдског лобија. Дотични помоћник министра за културу државе Србије само је показао да нема трунку националног интегритета. То ништа није страшно за Београд, који је у приличној мери антисрпски град. Пошто је то тако, увек ће бити довољно оних који ће белосветску бригу претпоставити било којој домаћој бризи. И зашто би онда, за њих Јасеновац био проблем? За њих је Јасеновац питање уметничког перформанса. Нека бенигна историјска чињеница.“(3)

Управо то – бенигна историјска чињеница. А Хрвати су Европа, зар не?

Недић је Павелић: Формула другосрбијанског ревизионизма

Другосрбијанци су глобалистички политкоректни: страдање Срба није тема.  Сви су страдали од Срба, а Срби су „страдуцкали“. Милан Недић мора бити исто што и Анте Павелић. Зато Брдар истиче:“У Загребу образ Хрватске перу јавно и у масовној радној акцији. У Београду, буљук анти-Срба гледа да образ Србије што више замаже и оцрни. Такође јавно, без стида и мере. Довољно је, на пример, направити, имиџ злочиначког режима Милана Недића учврстити га у свести данашњих генерација, почевши од интелектуалне елите па до ученика у школама, што је по свој прилици крајњи циљ.“(3)

Пошто наши историчари две деценије од пада комунизма нису утврдили пуну истину о Другом светском рату, данас је, као у доба Броза, опет могуће правити поситовећивање нацистичких савезника усташа и србијанских сарадника окопатора, јер „Недић је Павелић“:“Као да је Милан Недић био владар Србије и као да се он питао, а заборављају шта значи квислиншка власт, дакле да је он морао да слуша и да је на једвите јаде уопште одржавао власт ради спаса Србије, колико је то било могуће.(…) И ако је тачно да је Београд био први град у Европи очишћен од Јевреја, то је урадила нацистичка Немачка, а не Влада Милана Недићa. То је елементарна ствар. То је злурада примедба која говори о гнусном карактеру вајних критичара. То им је маска за главно: по њима, злочин Милана Недића је у био томе што је сачекивао избеглице из Босне и Хрватске, и колико је могао збрињавао их, чак и из Словеније. Само што то не може да се каже јавно. Узгред, Словенци су се за то гостопримство 1991. године захвалили рафалима. Недићев злочин био је у томе што је радио оно што је могао да ради. Било би много боље да је на пример, радио исто што и Павелић, или барем да је враћао Србе који су бежали од усташког ножа. Тако мисли тај антисрпски, усташки лоби у Београду. Заиста је перверзно ставити у исту раван Анте Павелића који је ентузијастички служио нацистичку Немачку, да се од тог ентузијазма, нарочито у Јасеновцу официрима немачког Вермахта дизала коса на глави, и Милана Недића, који је попут многих других у Европи пристајао да буде председник владе под немачком окупацијом. Као да је он једини у Европи био такав.“(3)

Наравно да није био једини. Али је Србин, а кад си Србин, свеједно је ко си: сви су Срби, рече Анте Старчевић, „накот за сјекиру“.

Како се купују интелектуалци?

Од Анте Старчевића до Стипе Месића спровођен је план „десрбизације“ Хрватске; за то време, у Србији гобалистичке НВО орагнизације купују интелектуалну елиту, и преузимају институције:“Када хоћете да прикријете шпијунску делатност, најбоље је да оснујете тобоже научни институт. Ко би у тако нешто сумњао, а одличан је мамац за интелектуалце. То је стари амерички рецепт. Дакле, оне су део оружаних формација; не кажу „део наших института који шире наше идеје, наш поглед на свет“, него оружаних формација. А то значи да се свест људи схватају као терен за запоседање. Као у Орвеловој 1984, кад О’Брајан каже: „Свет је у глави, према томе морамо да освојимо оно што је у твојој глави, онда смо, што се тебе тиче, ми освојили свет“.“(3)

Зато Србе не треба деконтаминирати од осиромашеног уранијума, којим су нас гађали НАТО финансијери другосрбијанства, него од наше националне свести и савести:“Не, уранијум је безопасан. Ма шта, безопасан, здрав?! Нарочито за оне с костобољом!“(3)

Цинизам је, у нашем случају, скоро једини, Србима доступан реализам.

Зашто удар на цркву?

Зато се врши и удар на Светосавску Цркву:“Е сада, пошто се ради, прво, о рушењу институција као првој фази њиховог освајања, и пошто је врло мало националних институција преостало, онда долази и до те апсурдне тезе о реформи Цркве, а кажем апсурдне зато што долази од стране људи који су титоистички атеисти, оно што су били у пионирским данима то су и дан-данас, и који наравно о Цркви не само да не знају ништа, она их „не интересује“, јер је презиру. Црква им смета само зато што је национална институција од утицаја на политички и друштвени живот. А онда имамо јалову расправу да ли она има право да се изјашњава о политичким и општим питањима земље. Зашто не би имала право, када је Црква, будући одвојена од државе, у ствари еквивалентна невладиној организацији. Ако су црква и држава одвојена, шта је црква него невладина организација?“(3)

Знају то и НАТО „просветитељи“ Срба. Зато купују људе из СПЦ, који треба да постану ревизионисти и другосрбијанци у мантији.

Ако ме разумете.

Прво комунизам, па глобализам

Држава финансира НАТО НВО у Србији да раде против националног и државног интереса:“Чини ми се да је добро видео покојни академик Никола Милошевић анализирајући начин на који функционишу челници тих невладиних организација. Користећи се виђењем судбине као последице карактера, њихов тип ангажмана је повезао с начином на који је тај елан генерисан заправо упливом Вашинг- тона и његове политике на овај простор. И, каже Никола Милошевић, било је довољно да се та у инте- лектуалном и научном погледу неуспешна и безначај- на дружина стави у службу добре виле Америке, тог савременог Римског царства, па да преко ноћи буде обасута похвалама из свих западних земаља и да јој се широм отворе врата читавог западног естаблиш- мента. Да. Зар нисмо исто то имали пре 60 година само што је та добра вила долазила с Истока? Зар нисмо имали такозвану напредну, прогресивну студентску омладину која је као комунистичка успела да професоре Правног факултета 1936. године сатера у мишју рупу, тако да нису имали храбрости да бране свог колегу Петра Струвеа, највећег руског правног мислиоца, који је овде нашао уточиште бежећи од бољшевизма. Управа је морала да га отпусти под притиском комунистичке тобоже напредне омладине. Јесу ли они отворили широм врата Совјетима? Јесу. Јесу ли проплакали неколико година касније? Јесу. Јесу ли нас онда учили како је то тамо није вила него црни ђаво? Јесу. Њихова деца сада отварају широм врата вили са Запада, уз познате претње: „Ко је против тога, тај је антизападњак“. Као што су и онда говорили њихови очеви: „Ко је против тога, тај је против прогреса и човечанства јер тамо цвета цвеће у Русији, тамо авиони ору њиве у шест бразда истовремено“, и остале будалаштине, док се није открило да је ту земљу још Лењин претворио у концлогор. Тако и сада имамо исту ствар.“(3)

И тако ће трајати. Бедни наши интелектуалци се лако продају за шаку пепела, званог долар.

И чекају да печене шеве утопије падну са плавог неба попрсканог жутим ЕУ звездицама.

Оци и деца

Брдар је био јасан:“Од Коминтерне па до дана данашњег непрекидна нит која спаја очеве, оце и синове, је презир српског народа под номиналном фирмом борбе против „великосрпског хегемонизма“. И да је било прилике очеви би, дисиденти, терором решавали ствари у оквиру нове револуције, а ови пошто немају шансу за револуцију, завршавају у презиру народа. И у ствари, свакодневно имамо изливе тог презира. Оно што се о српској култури, српском народу, српским националним институцијама пише у овој земљи понекад у оне четири познате невладине организације, када би се превело у дискурс о било коме другоме, с њихове стране било би нападнуто као чист расизам.“(3)

Невладине организације, попут Хелсиншког одбора за људска права, праве спискове за хапшење непоћудних ијнтелектуалаца, а ми морамо да будемо „толерантни“:“Дакле, о Србима може да се пише све најгоре, тим пре што није допуштено писати позитивно. То је тај скривени рецепт који је на делу. И док нам они пљују у лице, да не кажем нешто горе, ми смо принуђени да глумимо финоћу, због државе сведене на Потемкиново село и фигуре у власти који су брука и срамота за све што сами сваки дан изговарају.“(3)

Брука и срамота, брука и срамота, брука и срамота!

Потписивање једног апела

Зато је Милан Брдар својевремено и потписао један апел, у коме је двадесет шест истакнутих српских интелектуалаца реаговало на изјаве и поступке другосрбијанских лумена Д. С. и Н. С. оценом да та два историчара нарушавају углед Београдског универзитета, вређају српски народ, струку, здрав разум, као и основни људски морал.

Потписници су, између осталих, били Слободан Антонић, Данило Баста, Комнен Бећировић, Милан Брдар, Ненад Кецмановић, Милош Ковић, Леон Којен, Часлав Копривица, Славенко Терзић, Василије Крестић, Слободан Самарџић, Дарко Танасковић, Мило Ломпар:“Стојановићевој ова група интелектуалаца замера изјаву да би давање улице у Београду Благоју Јововићу, атентатору на Анта Павелића, значило да “Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике”. “То је нецивилизацијски суноврат, то је слављене освете, принципа ‘око за око’ и слање поруке да је свако насиље дозвољено”, изјава је Стојановићеве за Нова С коју потписници писма цитирају и за коју кажу да јој смисао није промењен исказом “да је Павелић починио монструозне злочине”. Такође, упућују на став историчара Николе Самарџића са Твитера тврдећи да је он написао низ увреда на рачун српског народа, као и да је геноцид почињен у Јасеновцу наводно правдао тобожњим српским злочинима, назвавши га – “одговором на владавину Карађорђевића”.

Према доступним подацима, Самарџић је у ствари подржао, тачније “лајковао” објаву једног од корисника твитера који је написао да је “Србија у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли с..е, измислили Косовски бој, створили СПЦ, измислили светог Саву и остале глупости, направили ршум у Црној Гори и Косову. Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”.

Легалистичка осећајност Стојановићеве према Павелићу и Самарџићева апологетика Јасеновца појављују се у времену велике обнове усташких идеја у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, стоји у писму у којем се истиче да Срби нису једини народ који је претрпео геноцид и који, када правда изостане, кажњавање злочинаца сматра подвигом.

Како се додаје, Јевреји, Јермени и Руси, пример су како се злочинци кажњавају, али и како се гради култура сећања која не дозвољава порицање и поигравање са геноцидом.“(3)

На жалост, ми такве примере не следимо.

Размишљања Светозара Стојановића

Покојни философ Светозар Стојановић је, у својој књизи о разбијању Југославије, подсетио да је Аушвиц био логор у коме су убијало у складу са идејом прогреса, док се у Јасеновцу убијало на „пред – модеран“ начин, лицем у лице. Таква уникалност усташког крволоштва морала је бити озбиљно истражена и кажњена, али није.

Комунистички режим никада није спровео „просветитељску денацификацију“, него се определио само за стрељање ухваћених усташа, при чему, каже Стојановић, „Павелић и други најглавнији зликовци  ипак су побегли у иностранство, а нова власт се није потрудила да им (макар у одсуству) организује суђење аналогно ономе у Нирнбергу (…), мада су то више него заслужили. Крашке јаме у које су усташе у Херцеговини бацали живе Србе остале су забетониране, а родбини није дозвољено да их поваде и сахране. Тако забетониране јаме постају метафора за комунистичку илузију да се са стравичним злочинима међу народима најбоље излази на крај наметнутим ћутањем. Ваљда и зато, а не само ради личног комодитета, Тито никад није посетио Јасеновац!“(5)

По Стојановићу, комунисти у Хрватској су се сасвим ослонили на титоистичку причу о прећуткивању као начину да се стварност доведе у револуционарни ред и поредак:“Уз свесрдну подршку осталих комуниста, и то највише српских (у илузији да је то „Интернационализам”), водећим хрватским комунистима није ни на памет пало да отворе расправу о усташком геноциду, пошто су се руководили комотном идеолошком премисом да њихов допринос НОБ-у изражава супстанцију хрватске традиције, а усташтво тек њену акциденцију. Тако је комунистички тоталитаризам једним монополистичко-есенецијалистичким потезом „решио” потенцијално највећи проблем обновљене Југославије. Геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима релативизован је и подвођењем под општу категорију „злочина окупатора и њихових слуга”, уместо да због размера и монструозности буде третиран као посебна категорија. А пошто усташтво није квалификовано као једна врста нацизма, што је без сумње било, онда није ни званично проведена денацификација попут оне у Немачкој.“(5)

Крлежа је, лаким одмахивањем своје пуначке ручице, Србоцид свео на камион усташа,  и у томе су га углавном следили сви хрватски „љевичари“.

Ипак, каже Стојановић, јесте  било честитих Хрвата – антифашиста, који су се, попут Станка Ласића, залагали за суочавање са страхотном прошлошћу. Иако се и сам борио против усташа, Ласић је говорио да је НДХ велики грех од кога се треба очистити:“Како се од тог гријеха очистити једном фразом („био сам на другој обали”) кад знам да је у њему судјеловао не мали дио мог народа.“(5)

Авај, мало је оних који тако размишљају.

Усташолика Хрватска и лажна тумачења стварности

Стојановић показује да су сва објашњења Јасеновца као „освете“ Хрвата за нешто учињено са српске стране смешна. Јасеновац није могао бити цена за привилеговани положај Срба крајишника у војној служби Беча, као ни за „великосрпски хегемонизам“ у Краљевини Југославији: зато фиолоусташки идеолози  никад ни не наводе број Хрвата које је убила „монархофашситичка диктатура“ 1918-1941, јер је он ништаван у односу на стотине хиљада покланих Срба у НДХ, нарочито преко седамдесет хиљада побијене невине деце. Убиство Стјепана Радића у Скупштини је освећено убиством краља Александра у Марсеју. Злочин усташа је уникалан и незамислив без ватиканске мржње према православнима, којима су Хрвати столећима били храњени као основном веронауком. Никакав екуменизам ту није могућ, јер нема покајања оних који су злочине надахњивали, а чији је штаб, без обзира на извесне сентиментализме папе какав је Фрањо, језуита маскиран у сушту толеранцију, и даље у Ватикану.

Брозово бртонирање истине

А онда је дошао Броз, о чијој политици „братства и јединства“ Стојановић каже:“Вођство КПЈ са Титом на челу, које је лек за „великосрпски хегемонизам” у првој Југославији потражило у федералистичком државном уређењу, није омогућило Србима у постјасеновачкој Југославији да утичу на одређивање међурепубличких „граница”. Самообоготворени победник је повукао те границе не питајући никог ништа. Поставља се питање: Да ли је обнављање Југославије било могуће после Јасеновца, и ако јесте, онда какве Југославије? Поучног поређења ради: приликом стварања прве Југославије било је видовитих људи који су сумњали у њену солидност полазећи од тога да су је створили народи са супротних страна у рату 1914-1918.“(5)

Нико их није слушао. Зато се, између осталог, и десио Јасеновац.

Пут којим се мора ићи: признајмо сопствене заблуде

Светозар Стојановић је написао нешто што комунисти претворени у другосрбијанце  никад нису:“Пошто критикујем друге, дужан сам да признам да ни ја, од малена васпитан у духу југословенског братства, ни моја супруга, Српкиња из Хрватске која је отуд једва побегла 1941, нисмо нашим синовима говорили о томе шта се њиховој мајци и њеној породици дешавало за време Другог светског рата. Кад су нешто пре српско – хрватског рата 1991-1992. на телевизији видели ископавање и сахрану костију из речених јама у Херцеговини, они су нам горко приговорили то прећуткивање, За мене је тај призор био прекретни доживљај у том смислу што сам чврсто одлучио да Јасеновцу убудуће посветим пуну истраживачку и моралну пажњу.“(5)

Заиста, то је пут за све Србе: морамо отворено признати своје заблуде и стати на пут сведочења истине о Јасеновцу као последици ватиканско – правашке мржње према Србима. Да нам се не би десио неки нови Јасеновац, овог пута у Републици Српској или Србији или Црној Гори.

Да бисмо, коначно, послушали заветни савет Жарка Видовића:“ Партизане је издао Тито, као што је и четнике издала лондонска Влада. Српски народ се дели на две издане половине. Јер краљ је предао мандат хрватском бану Шубашићу, и тим потезом погазио је круну и осујетио могућност да Срби учествују у преговорима о миру како би могли да диктирају и границе и ратну штету. Сматрам да су и четници и партизани жртве преваре, као и логораши који су гурнути у Савез бораца, јер само тако, у тој секцији, њихов глас је остао далеко од ушију јавности. Последњу елиту српског народа чинили су логораши. Српски народ је логорашки народ, не ни партизански и четнички. Историја наша је историја наших логора о којима нико ништа не говори.“(6)

Зато смо против равизионизма, са мантијом и без мантије, у музејима и ван музеја, у врховима србијанске власти и низинама другосрбијанске подлости: Јасеновац смо сви ми, и он је кућа у нашој крви, велика кућа у Небеској Србији, која је део Јагњетове престонице, Небеског Јерусалима, вечне отаџбине и очевине Србинове.

Извор: Искра