Најновије

КЊИЖЕВНОСТ ЈЕ МРТВА: Живела књижевност!

Владимир Димитријевић (Фото: Скриншот)

Владимир Димитријевић (Фото: Скриншот)

Пише: Владимир Димитријевић

ЗАШТО ЛИКВИДИРАТИ ЧОВЕКА КЊИЖЕВНОСТИ?

Живот у доба „дигиталне деменције“ као да заувек укида културу. Потребни су празноглави робови Новог поретка, а ускоро ни они неће бити потребни – трансхуманизам нам нуди укидање човека као таквог. 

Глобални поредак у настајању има за циљ да, како би рекао Слободан Владушић, „ликвидира човека књижевности“:“Човек књижевности није неко ко живи у свету књижевности, уместо у стварном свету. Напротив. Човек књижевности је присутнији у реалном свету од тзв. ,,обичног” човека управо зато што вештину тумачења примењује и на сам свет: зато човек књижевности у свету не види само оно што је очигледно, већ има ту моћ да види и разуме и оно невидљиво или једва видљиво. Свет тако за њега постаје шума знакова који се тумаче и који га воде до многих тајни. Оне често нису лепе, али их је лепо откривати. Тако живот постаје лепши, садржајнији, интензивнији а све то нимало не зависи од новца који се има на рачуну, већ од вештине тумачења којом је човек овладао уз помоћ књижевности.(...)

Вештина тумачења тог човека чини отпорним на технике манипулације свести и пропаганде, будући да је он у стању да их разоткрије, док га осећање поноса, које настаје независно од новца, чини отпорним на могућност поткупљивања и очаравања светлостима потрошачког друштва. Човека књижевности зато треба ликвидирати.

Најпре, будућег роба треба одвојити од књижевности. У једној занимљивој књизи наишао сам на реченицу приписану Адолфу Хитлеру: ,,Робови Рајха морају да буду лишени сваког образовања и високе уметности. За њих је довољно да знају абецеду, да би читали наше указе, довољна је једноставна мелодија и задовољавање физиолошких потреба.” Данас, наравно, нико неће ово рећи овако гласно и јасно као Хитлер, али ће се исти план изводити другим средствима.“

И ми то гледамо. Зато је власник „ружичасте телевизије“ некрунисани краљ Антисрбије, а његов привидни господар, кад оде, „ружичаста ТВ“ остаје. Иза ње стоје Трилатерала. 

СОЛЖЕЊИЦИНОВА ПОУКА 

Али, Истина је јача од лажи, и једном ће победити. Зато је Александар Солжењицин, пишући о лажи комунизма, имао смелости да своје читаоце позове да не живе у лажи:“Рећи ће нам:  шта може књижевност против немилосрдне навале нескривеног насиља? А не заборавимо да насиље не живи само нити је способно да живи само: неизоставно је сплетено с лажи. Међу њима постоји најсроднија, најприроднија дубока веза. Насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаже се нема чиме одржати осим насиљем. Свако ко једном насиље прогласи за своју методу, неумољиво мора изабрати лаж за своје начело. Рађајући се, насиље делује отворено и чак се собом поноси. Но чим ојача, устали се, осећа разређеност ваздуха око себе и не може даље опстајати другачије неголи замагљујући се у лаж, прикривајући се њеном слаткоречивошћу. Оно неће више стално, неће обавезно, непосредно запушавати уста, чешће ће од поданика захтевати само да лажи положе заклетву, само да саучествују у лажи.

И прост корак простог неустрашивог човека: не учествовати у лажи, не подржавати лажне радње! Па нека то долази у свет и чак царује светом – али не кроз мене. Писцима и уметницима је доступно и оно веће: да победе лаж! Заиста је у борби с лажи уметност увек побеђивала, увек побеђује! – видљиво, за сваког непобитно! Против много тога на свету лаж може истрајати – али само не против уметности. А чим лаже буде расплинута – одвратно ће се разоткрити голотиња насиља – и оно ће се занемоћало срозати.

Ето зашто, пријатељи, мислим да смо способни да помогнемо свету у његово усијано доба. Не изговарати се голорукошћу, не препуштати се лагодном животу – већ кренути у бој! У руском језику су омиљене пословице о истини. Оне упорно изражавају поприлично и тегобно народно искуство, а понекад запањујуће: ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЦЕО СВЕТ ПРЕТЕЖЕ!“

Вреди памтити ту реч. 

ЧЕМУ СЕ УЧИМО ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ?

На овом свету, нема радости без туге. И нема борбе у којој је победа трајна. О томе је, кад је прочитао „Господара прстенова“, Клајв Стејплз Луис писао свом пријатељу Толкину:“Испио сам богат пехар и утажио давнашњу жеђ. Кад једном ухвати замах, постојани успон уз величанственост и ужас (који се заиста не би могао поднети да нема зелених долова да пруже олакшање) готово да нема себи равног у целокупној мени знаној приповедачкој уметности. Верујем да се ова прича одликује двема ненадмашним врлинама: чистим стварањем Секундарног света - ’Бомбадил’, Утваре ’Прстена’, виловњаци, енти - као из неких неисцрпних извора и начина градње. А друга је gravitas. Нема романа који може с толико поуздања одбацити оптужбу за ,,ескапизам“. Ако и застрањује, ова књига застрањује управо на супротну страну: свака победа наде је одложена, а изгледи против јунака гомилају се тако немилосрдно да је то готово превише болно. А дуга coda после еукатастрофе, без обзира на то јеси ли ти то намеравао или не, делује као подсећање на то да је победа пролазна колико и борба, да (како каже Бајрон) не постоји моралиста јачи од задовољства, и тако нам као завршни утисак остаје дубока меланхолија.” 

Борба добра и зла траје. Нема места за површни оптимизам – зло је јако. Али, нема места ни за очајање – оно није непобедиво.

ТРАГЕДИЈА КАО ИЗВОР ЖИВОТНЕ СНАГЕ 

Жарко Видовић је у својој студији „Трагедија и Литургија” утврдио да je у античкој трагедији, као наслућивању хришћанства, реч о оди која се пева у славу жртве-утемељитеља заједнице. Испуњење античке трагедије je православна Литургија у којој Распети и Васкрсли Богочовек бива Свештеник и жртва, Онај Који прима и Онај Који Себе раздаје. Античка трагедија je то наговештавала, јер су њени ликови (Прометеј, Антигона, итд.) давали себе за заједницу, и зато их je Полис славио. Чак и Олимпијске игре нису биле никакав „спорт”, него својеврсно играње пред лицем богова који су се пројављивали и показивали кроз олимпијске победнике. Жарко Видовић каже: „Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. To je опет јединство: испаштање, жртва која представља народ и треће, самог народа са божанством. Трагедија je, дакле, општенародно славље или, што je исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док je трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те жртве!”

И још: „Трагедија je ода, теодикеја, одбрана Бога, слављење Бога упркос Злу (... ) Крајње очишћење човека je SOPHROSINE, чистота срца (безазленост, чедност, отрочество, девичанство), a то je сећање које се постиже на крају трагедије.” Дакле, понављамо: античка трагедија je празнични догађај заједнице, ода у славу утемељитеља те заједнице. Она се разликује од нововековне пo томе што у нововековној (Шекспировој, на пример) трагедији нема катарзиса, преображења страдања у славље, него се све завршава смрћу трагичних ликова... Има пасије, a нема васкрсења.

Паганизам престаје кад дође рођење Бога у људском телу, улазак Бога у историју. Престаје „вечито враћање истог” као „лоша бесконачност”; из времена je, од Христа наовамо, могуће ући у Вечност. Штавише, могуће je њоме се причестити, јер je Христос Сама Вечност.

ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА

Трагедија се осмишљава Христом као Свепобедном Жртвом: зато Достојевскова страдалница Соња спасава убицу Раскољникова, зато Егзипери у „Тврђави“ каже:“Упознао сам синове који су ми говорили: "Отац је умро пре него што је завршио градњу. Ја сам наставио да градим. Отац је умро и препустио нам бригу да се и даље следи његово дело. Ја га следим". Верујте ми, у таквим кућама никад нисам осетио да је отац мртав!“ 

Зато је Клајв Стејплз Луис рекао да смо сви бесмртници:“Нема обичних људи. Никада нисте разговарали са смртником. Нације, културе, уметности, цивилизације јесу смртне, и њихови животи су наспрам нашег као живот комарца. Са бесмртнима се шалимо, радимо, венчавамо, вређамо и експлоатишемо – бесмртне ужасе или вечно блаженство. То не значи да непрестано морамо бити озбиљни. Морамо да се играмо. Али наша радост мора бити онаква (а таква је најрадоснија од свих) каква постоји међу људима који су од почетка једни друге схватили озбиљно – без лакомислености, надмоћи и дрскости. Наше милосрђе мора да буде права и скупоцена љубав, са дубоком осетљивошћу на грех упркос ког волимо грешника – не пука трпељивост и повлађивање које су пародија љубави, као што је лакомисленост пародија радости. Поред тела и крви Христове, ваш ближњи је најсветији предмет појмљив чулима. Ако је он ваш ближњи у Христу, он је готово на исти начин свети, јер и у њему Христос vere latitat – Онај који прославља и Онај прослављени, сама Слава, заиста се у њему крије.“

Зато Толкинов Гандалф каже Денетору, чувару престола у Гондору, када овај хоће да се убије:“Власт ти није дата, домостројитељу Гондора, да наредиш час своје смрти. А само варварски краљеви под влашћу Мрачне Силе, чинили су тако, убијајући себе у охолости и очају, убијајући свој род да олакшају сопствену смрт.” 

Јер, Бог је извор живота. 

НЕ ОДУСТАНИМО ОД КЊИЖЕВНОСТИ 

Не смемо престати да читамо књиге. Оне нам не дају да будемо ученици самима себи ( по Гетеу, такви су увек будале), нити сопствени савременици. Вредне књиге нас чине свевременицима. 

Нека неки око нас постају дигитално дементни – ми нећемо. Узимаћемо књиге у руке, и бићемо са свима који значе: са Гилгамешом, са Одисејем, са царем Давидом, са Дон Кихотом, са Хамлетом, са браћом Карамазовима, са Андрићем и Селимовићем, Црњанским и Настасијевићем. И сви ће нас примити као своје, и живећемо са свима пре и после нас. 

Кад год вам кажу да је књижевност мртва, узвикните, нека се чује:“Живела књижевност!“

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ

Извор: Правда.рс

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
[Translate to English:] [Translate to English:]

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА