Пише: Владимир Димитријевић
БОГДАН РАШКОВИЋ, НОВИ КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ: НАД КЊИГОМ ВЕЉКА ЂУРИЋА „ЗАБОРАВЉЕНИ ПРАВЕДНИК“
КО ЈЕ БИО КНЕЗ ИВО?
Без озбиљне историографије тешко је реконструисати епоху. А епохе нема без људи који су је чинили. Тако је дивни Србин, Иван Кнежевић, кнез од Семберије, 1806. године од страшног Кулин капетана откупљивао српску нејач, о чему је Филип Вишњић спевао песму. Кулин му, пошто су били побратими, на поклон даје тридесет робиња:
Кад то чуо Кнежевић Иване,
Пред Кулином у земљу пољуби:
„Вала тебе, Кулин капетане:
„А на робљу и на дару твоме."
Кад виђеше робиње остале,
Та да Иван може помоћ’ робљу,
Све из једног грла процвиљеше,
И до Бога тешко протужише,
Па кроз Турке јуриш учинише,
Ивану се за скут уватише:
„О Иване и отац и мајко!
„Избављај нас, какогоди знадеш,
„Не пусти нас ти у Турске руке."
Која брати, а која очими.
Иван пође, а робље му не да.
Иван срцу одољет’ не може,
Сузе рони, а робиње тјеши:
„Не бојте се, драге сестре моје,
„Ја ћу молит’ Србље око себе,
„Не би ли вас како избавили."
Оде Иван говорит’ Кулину:
„О Кулине, драги побратиме!
„Што ћу ти се нешто замолити,
„Хоћеш ли ме, побро, послушати?
„Продај мене свеколико робље,
„Ишти пусто небројено благо."
Ал’ бесједи Кулин капетане:
„А мој побро, оборкнеже Иво!
„Ти не можеш купит’ тога робља:
„Ја ћу искат’, што ти дат’ не можеш:
„Ти ћеш с робља изгубитп главу."
Ал’ бесједи Кнежевић Иване:
„А мој побро, Кулин капетане!
„Ишти благо све жежено злато,
„Ишти блага, колико ти драго,
„Ти не жали ни мене ни робља."
Узе Кулин цијенити робље:
„Даћеђ, Иво, пет товара блага.“
Иван пред њим у земљицу љуби:
„Побратиме, Кулин капетане!
„Ево тебе три товара блага,
„Даћеш мене свеколико робље."
То рекоше, па се погодише.
И од народа је скупио колико треба, и робље је откупио.
КО ЈЕ БИО БОГДАН РАШКОВИЋ?
Тај Иван Кнежевић родио се поново ( симболички, наравно ) у двадесетом веку, и спасавао је наш народ са крвавих простора Независне Државе Хрватске. Књигу о њему објавио је историчар Вељко Ђурић, који каже: „Реч је о Богдану Рашковићу, рођеном 1907. у Ћуприји, од 1. јануара 1929. на служби у Војном одсеку Дирекције Државних железница. Наизглед, било је то обично чиновничко намештење, али оно му је омогућило да радећи на међународним возовима упозна немачке обавештајце. Та мрежа контаката била је Богдану од користи у мисијама које му је поверио Милан Аћимовић, челни човек Комесарске управе у Србији. Рашковић је најмање 12 пута путовао у НДХ, има индиција да је и информацију о српским заточеницама у Лоборграду он донео у Београд. Извештаје и предлоге шта би могло да се предузме подносио је најпре Аћимовићу, касније председнику владе Милану Недићу, као и комесару за избеглице Томи Максимовићу и митрополиту скопљанском Јосифу, заменику интернираног патријарха Гаврила Дожића. Којим су све каналима ове мисије текле илуструје податак да је Рашковића 29. децембра 1941. примио Алојзије Степинац на препоруку надбискупа београдског Јосипа Ујчића, који је Степинца замолио да „изађе у сусрет посетиоцу у његовим настојању да помогне Србима по логорима”. Посебно је занимљиво да је Рашковић на тај пријем отишао у пратњи есесовца Георга Мајра, припадника немачке Службе безбедности у Београду. (...)
Иначе, Рашковић је пензионисан 30. јула 1943, у 36. години. Након рата је поново добио чиновничко намештење у Министарству саобраћаја Југославије. Није се женио и није имао деце, умро је 1956, потпуно анониман и вероватно уцењен од нове власти да ћути о ономе што је радио”.(1)
Зашто нико није ни реч рекао о Богдану Рашковићу? Вељко Ђурић је, јасно и одлучно, рекао – чињенице је прикривао титоистички режим, склањајући са нашег обзорја све чињенице Србоцида. Све је чињено у име „братства и јединства“, а српске жртве хрватских усташа постајале су „жртве фашистичког терора“ ( што су могле бити само да су их побили Мусолинијеви фашисти). До дана данашњег, удбаши и њихови наследници скривају документацију, пре свега ону о улози Владе Милана Недића у спасавању српског народа из усташких канџи.
Броз је, иначе, Недића стално изједначавао са Павелићем, иако су усташе сматрале српског ђенерала својим смртним непријатељем. О чему, наравно, говоре документи.
УСТАШЕ О МИЛАНУ НЕДИЋУ
СС мајор Вилхелм Бајснер, са седиштем у Загребу, обавестио је у јесен 1941. године Управу безбедности Рајха у Берлину да су усташки врховници огорчени постављањем Недића не чело србијанске Владе под окупацијом. У извештају, између осталог, пише: “Када се у Загребу сазнало за наименовање генерала Недића за шефа српске владе, изазвало је то у надлежним хрватским круговима опште запрепашћење и велико чуђење. Као што је познато, Недић је за време своје делатности као министар војске у ранијем српском режиму, био по злу чувен као изразити непријатељ осовине и политике коју она заступа. У Загребу је овладало мишљење, да је тиме, што је Недићу поверено образовање владе, српска — у току рата збрисана — завереничка клика добила сада нову легализацију свога деловања чак и од стране немачких окупационих трупа. Како је већ извештено, у Загребу је примљено више извештаја, према којима се на српској страни све улаже, да би се добило од надлежних немачких власти одобрење за изградњу оружаних трупа. Ове оружане трупе требало би затим да претстављају основни кадар за акцију која би се у згодној прилици повела против Рајха. Истовремено се у хрватским круговима указује, да устаници који се налазе на хрватском подручју примају — како то произлази из јасног доказног материјала — своја упутства директно из Београда.“
Пред своју смрт 2016, др Жарко Видовић, велики српски философ (а пре рата припадник СКОЈа, усташки ухапшеник и немачки логораш) је, у процесу рехабилитације ђенерала Недића, пред судом сведочио да је Недић спасавао Србе и да су Сајмиште, где је и сам провео једно време, као и други логори у Србији, били под управом Немаца. Он је рекао и да је породица његове жене спашена из НДХ захваљујући Недићу:“Када сам се после рата вратио у Сарајево на студије, сви студенти Срби који су преживели рат говорили су ми да су спашени захваљујући Недићевој Србији, а не Титу. Говорили су ми да их је организовано сачекивала Недићева полиција, и да су имали бесплатан смештај и храну у Србији“.(2)
Све је то, у доба Броза, морало да нестане – србомрзац Броз је, да поновимо, још за време рата, крволока Павелића изједначавао са Миланом Недићем.
ШТА СЕ ЗБИВАЛО?
Вељко Ђурић је, као историчар који познаје документе, кренуо да открије шта се заиста ( а не у комунистичкој пропаганди ) дешавало кад је Недић кренуо да спасава Србе ( а Богдан Рашковић је био саставни део приче, и почео је да иде у НДХ, с немачком дозволом и пратњом, још у време Комесарске управе Милана Аћимовића ). По Ђурићу, реч је читавој мрежи људи који су спасавали Србе из НДХ:“Зна се да су најмање тројица специјалних изасланика одлазила ка Загребу у нарочите мисије: Богдан Рашковић, Војислав Радовановић и Радивоје Воркапић. Постоје назнаке да је Богдан Рашковић допутовао у Хрватску већ 10. јула 1941. године. Богдан Рашковић, виши чиновник Министарства саобраћаја и резервни капетан друге класе Југословенске краљевске војске, имао је одређене контакте са немачким официрима из штаба војног команданта Србије. Захваљујући томе он је крајем августа 1941, у пратњи једног Немца, био у Хрватској и довео једну групу Срба у Београд. Према Рашковићевим речима у писму Милану Аћимовићу од 10. октобра 1941. године, он је у поменутом времену одлазио у Хрватску десетак пута. кумената који би указали када је овај специјални изасланик први пут боравио у Независној Држави Хрватској нити које је Србе из Сплита и Загреба довео у Београд. Судећи по опширном извештају Милану Аћимовићу, министру унутрашњих послова, од 10. октобра 1941, Рашковић је до тада већ десетак пута одлазио у разне крајеве Хрватску. У поменутом писму је предложио шта би се морало предузети то јест како би даље требало радити. На крају писма захвалио се свима који су помогли његове мисије – били су то, поред осталих, и Александар Цинцар Марковић, бивши министар иностраних послова Краљевине Југославије, Душан Пантић, министар у Недићевој влади, Душан Летица. Истакао је велику помоћ немачких генерала Хајнриха Данкелмана (Heinrich Dankelmann) и Харалда Турнера (Harald Turner), пуковника Вилхелма Фукса (Wilhelm Fuchs) и свог сталног пратиоца десетара Франца Шпиндлера (Franz Schpindler). Крајем године Рашковић је посетио надбискупа загребачког Алојзија Степинца (на препоруку београдског надбискупа Јосипа Ујчића од 29. децембра 1941. године) и Диану Будисављевић, која је у међувремену покренула акцију помагања и спасавања деце из логора. Нема доказа да је Рашковић 6. фебруара 1942. године био у Јасеновцу, у оквиру такозване Међународне комисије. То, међутим, не значи да није био у том логору – у писму Недићу од 17. септембра он наглашава да је тамо видео и 50 припадника немачке националне мањине!“
Све је ово, да сада, било непознато. Само да српски народ не би знао пуну истину о свом страдању.
РАД НЕДИЋЕВОГ КОМЕСАРИЈАТА
Говорећи о Недићевом Комесаријату за избеглице, Ђурић истиче:“Комесаријат, који је имао свега 150–200 људи, дао је велики допринос збрињавању више од 400.000 наших сународника, избеглица из НДХ. Нико од њих није овде умро од глади, нико није остао на улици, сви су евидентирани и сви су имали избегличке легитимације. Недићева брига о српству за мене је неоспорна и мора се вредновати, без умањивања чињенице да је његова власт била колаборационистичка”(1)
Тако се пише права историја: да, Недић је био сарадник окупатора; али, такође, да није било Недића, ко би прихватио и спасао толике српске жртве хрватског усташког зла?
СРПСКА ДЕЦА У ШВАЈЦАРСКОЈ
Ђурић нас подсећа:“Влада Милана Недића и Српски Црвени крст успели су да добију сагласност од представника немачке војноокупационе управе у Београду (о чему су они нешто раније тражили мишљење од својих надлежних у самом врху у Берлину, од Владе и Црвеног крста) да средином марта 1942. године посебном композицијом превезу 565 малишана до Швајцарске. Немци су условили да се о том после не сме обзнанити ни једна једина реч нити да деца дођу у додир са југословенским грађанима који су тамо нашли уточиште. Посебно су инсистирали да Југословенска краљевска влада не сме ни на који начин да буде укључена и нагласили да ће у супротном све зауставити. То су пренели Швајцарцима а они о томе известили представнике Краљевине Југославије. Вреди истаћи да је услов испоштован. Југословенске дипломате поклонили су знатну суму новца швајцарском Црвеном крсту и то је било строго поверљиво урађено.“(3)
Ни за ово нико није знао. До данас.
Зато нам се, на страшне начине, историја и понавља.
ШТА ЈЕ ПИСАО БОГДАН РАШКОВИЋ?
Почетком септембра 1941, Богдан Рашковић пише Милану Недићу:“Према исказима немачких упућених кругова, као најмеродавнијих, убијено је од априла до данас до 300.000 Срба у НДХ, а око 50.000 налази се у разним познатим логорима и затворима“.(4,91)
Он каже:“После крваво угушеног устанка, усташи, па и делови хрватске војске, убијали су у повраћеним крајевима све што је православно по улицама и путевима. Било је потребно више дана да се невине жртве склоне. Убијана су по изјави једног усташе и сва деца од 5 година навише“. (4, 91)
Извештавајући о својим путовањима у Павелићеву НДХ ( наравно, као што смо већ видели, помагали су Немци из окупаторског апарата у Београду, који су се обраћали својим земљацима на власти у Загребу, али је Рашковић стављао главу у торбу и био спреман да се жртвује), српски праведник пише Недићу:“Овим нашим радом уздигнут је углед Србије како код Немаца, тако и Хрвата, а нарочито код угрожених Срба, који су упрли очи и све наде у свету земљу Србију, од које очекују једини спас од зверске усташке тираније“. ( 4,93)
Мајко Србијо, помази: и мајка Србија је помагала.
КРВОЛОЦИ НА ДЕЛУ
У писму Недићу од 17. септембра 1941, Рашковић каже да има усташких злочинаца који су својом руком заклали огроман број Срба:“Болница за лечење умоболних људи у Врапчу добила је по исказу лекара акт усташког заповедништва да се прими на лечење један умоболни усташа и да се лечење отпочне одмах јер је ово лице заслужно за државу пошто је убио преко 700 Срба, па ће бити по оздрављењу користан и за друге задатке“. ( 4, 97)
Рашковић додаје:“Оружана акција Срба по шумама у Независној држави Хрватској није дошла као последица неке политичке борбе између Немачке и Русије. Ти Срби најмање су, као што их Хрвати приказују, комунисте. Напротив, то су исправни национални елементи, далеко од сваке деструктивне акције, а који су побегли у шуме из једног јединог разлога – да спасу живе главе и не дозволе да буду клани и злостављани на зверски начин“. (4, 99)
То је био устанак Срба, а не партизанска револуција. Броз је, са „бефелом“ наших „савезника“ са линије Лондон – Вашингтон - Москва, причу касније „револуционисао“, у име комунизма и совјетизма.Срби су се дигли да заштите голе животе.
ЈАСЕНОВАЦ И КВАТЕРНИК
Читамо страхотно сведочење о Рашковићевој посети Јасеновцу, за коју такође нисмо знали:“Мене и моје пратиоце на овом тешком путу дубоко је потресао сусрет са људима у логору у Јасеновцу, Крапјама у Копривници, којима смо се преставили ко смо, зашта долазимо, а они су на то почели да плачу молећи спас од Немачке, кличући живела немачка војска, живео наш Београд! Нерви ових људи су сасвим попустили, јер сваког тренутка стижу наређења да се убијају Срби, тако да њихове породице остану без својих домаћина и руку које су годинама за њих радиле, хранећи мајке, децу и слабе жене“. (99)
Усташе не слушају ни Немце, вели Рашковић: Срби који су добили њихова документа, да би били заштићени јер раде за немачку админстрацију на територији НДХ, бацани су у логоре, а немачки папири им ништа нису помогли. Једино би Хајнрих Химлер, челник есесовске машинерије, могао да, како мисли Рашковић, укроти Еугена Кватерника, који је, у том тренутку, био челник логорског система србоубилачке монструм – државе.
СВЕДОЧЕЊА ИТАЛИЈАНА
У писму министру унутрашњих послова Недћеве Владе, Милану Аћимовићу, 10. октобра 1941, Рашковић га обавештава да Италијани спречавају усташке злочине и помажу четнике у борби против усташких кољача. Чак се и домобрани, као регуларна војска НДХ, не слажу сасвим са усташким поступцима. Рашковић извештава:“Српски четници са усташама поступају како су поступали они са српским породицама у Хрватској, док са жандарима и војском тако не чине, јер извесни моменти говоре да жандарми и војска помажу акцију четника“.(4, 104)
Усташко крволоштво све превазилази:“Талијанске војне власти снимиле су филм о покољу Срба од усташа и тај филм, као други драгоцени материјал налази се у рукама талијанске власти. По исказима Талијана, после великог покоља Срба, њихови војници сакупили су у логору Госпићу 3 кг људских очију, и снимили филм једнога Србина коме је утроба извађена и у њој зашивена жива мачка“.(4,106)
( Ово наводимо да се види да причу о усташком вађењу српских очију није „измислио Курцио Малапарте“, како то покушавају да „докажу“ хрватски усташофили. То је била „реалност на терену“).
УЛОГА РИМОКАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА
До дана данашњег, покушава се доказати да римокатолички фратри и жупници нису били усташе, Јесу, наравно, многи и многи. Сведочи непобитност чињеница.
Богдан Рашковић 28. јануара 1942. јавља, између осталог, Недићу:“У Шибенику свештеник поздравља своје верне речима „видите како добро изгледам, а Власи веле да немамо хране. Њих треба све да кољемо“. У Сушаку католички свештеник и данас још подбада мржњу својих парохијана и хушка их против Срба. У Селу Хрељину дошао је после дугог одсуствовања жупник / Домино / у кафану са речима „Хваљен Исус“. Када су га присутни упитали где је до сада био, он је одговорио да је био на послу, убијао је Србе по Лици и то својом руком 40 Срба. На Хвару пре неколико дана у кафани Централ жупник је држао предавање десеторици младих свештеника и наглашавајући да са убијањем Срба не треба престати. На то је настала гужва у кафани уз скандализирање порисутних Италијана“.(4,121)
Рашковић је вапијао:“ИЗ СВИХ ЧОВЕЧАНСКИХ ОБЗИРА МОРАЛО БИ СЕ ШТО ХИТНИЈЕ ИЗДЕЈСТВОВАТИ ДА ТИ ЉУДИ БУДУ ПРЕБАЧЕНИ ОВАМО НА ТЕРИТОРИЈУ СРБИЈЕ ПРЕ СВЕГА ШТО СУ ЊИХОВА ОГЊИШТА У ДАНАШЊОЈ ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ РАЗОРЕНА А ВЕЋИНА ИХ ИМА СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ ИЛИ РОДБИНУ ВЕЋ ОВДЕ У СРБИЈИ, који би се обавезали да их приме на своју моралну и материјалну одговорност. Врате ли се ти људи у своја места по Хрватској, чека их поново иста несрећа. Убијање тих људи биће само олакшано, јер је већ било случајева да су хрватске власти позивале Србе на повратак „на своја огњишта“, а ноћу су их одводиле усташе. Над тим више не би било контроле ни са стране наше ни са стране немачких власти“.(4, 130)
Рашковић преклиње Недића и Аћимовића да се још више ангажују, а Немцима захваљује и моли да пожуре, јер је зима у Хрватској страшна ( - 32 степена у Загребу за време његовог боравка, јануара 1942. године ).
ОДУЖИМО СЕ СРПСКОМ ПРАВЕДНИКУ
Писмо по писмо, путовање по путовање, и на хиљаде српских живота било је спасено.
А комунисти су све ово крили.
Рашковић је умро у потпуној анонимности.
Недићу се ни гроба не зна
Србомрзачка УДБА је сакатила историјске истине да би угодила Дебелом Мртвацу Грозу, како је Тита звао епископ будимски Данило.
За Богдана Рашковића нисмо знали, док Вељко Ђурић није пронашао његове историјске трагове.
И кнез Иво од Семберије, који је своје благо трошио да откупи српско робље, био је, привремено, заборављен. Али, Срби га данас ипак памте, и има своју улицу у Шапцу, а његов лик се, уз Вишњића гуслара, налази на грбу Бијељине, главног града Семберије.
Филип Вишњић је певао:
Оде робље, куд је коме драго.
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна,
Ни Ивану когоди зафали,
А камо ли да Ивану плати.
Иван не ће ни од кога плате.
Ивану ћу Ристос Господ платит’,
Када Иван буде на истини.
Време ја да се Србија достојно одужи Богдану Рашковићу, спаситељу Срба од усташког ножа. Заслужио је добро и од Бога и од свога рода.
УПУТНИЦЕ ( 8.2.2024. године ):
1.https://www.politika.rs/scc/clanak/509503/Zaboravljeni-pravednik-Bogdan-Raskovic
2. www.novostidana.rs/istina-o-nedicu-spasavao-srbe/
3.https://izmedjusnaijave.rs/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5/
4. ВЕЉКО ЂУРИЋ: „ЗАБОРАВЉЕНИ ПРАВЕДНИК“ ( ИЗДАЊЕ УДРУЖЕЊЕ „МОСТ“ СКЕЛАНИ – СРЕБРЕНИЦА, АУТОР, БЕОГРАД 2023. )
Извор: Правда
