Најновије

ИГОР ИВАНОВИЋ: Љотић пером Растка Ломпара

Љотић / Фото: Јавно власништво / Википедија

Љотић / Фото: Јавно власништво / Википедија

Пише: Игор Ивановић

Да ли је Растко Ломпар, након темељног читања свега што је написао Димитрије Љотић или што је написано о њему, успео да остане до краја неутралан у својој књизи? Читалац ће морати такав закључак да донесе самостално...

Када је почетком 1960-их година прошлог века Растко Ломпар добио сина Мила, могао је да му подари кроз васпитавање бар две велике предности. Прва, пошто је почивши Растко био дипломирани економиста, оставио је сину Милу широко празно поље светске литературе, на коме му сопственим ауторитетом неће сметати. Друга, отац је водио сина јединца на Аутокоманду, где је могао уживо да посматра утакмице (чак и тренинге!) легендарне Миљанове Звезде.

Тако се дечак Мило – који ће касније постати универзитетски професор, чувени писац и теоретичар књижевности – од малих ногу сусрео са мушком игром и боговима стадиона. Могао је кроз одрастање да гледа и слуша хук звездиног Севера – на копу који су већ тада оформили Миле Шнута, Мирко Талијан, Сироче, Бурек и браћа Роботи – који пева о сопственом богу Џаји, као урбаној противтежи школском образовању написаном на Титовом култу личности. Будући аутор култих књига Дух самопорицања и Његош и модерна, проф. др Мило Ломпар припадник је оних генерација које су имале безбрижно детињство.

Када је крајем прошлог века Мило Ломпар добио сина и назвао га по његовом оцу Растку, није могао да му подари предности које је добио од сопственог оца. Прво, већ је увелико својим радом заузео слободно поље светске литературе, остављајући за сина јединца несигуран, уски простор. Тешко је бреме носити на сопственим почетничким леђима славу великог оца, а ходати у професији његовим стазама! Друго, Мило Ломпар није водио сина Растка на Звездине тренинге, иако би Растков деда – да је био жив – то много волео: једноставно, нису имали кога да гледају. Јер, док је млади Мило могао да гледа Реал Мадрид или Бајер Минхен пред више од 100.000 људи на Маракани, његов син Растко би гледао Милиционар или Железник пред једва 2.000 гледалаца.

Избегнута замка

Честито ни коп више не би могао да чује, јер је његова прва екипа колективно отишла на ратиште. Али, уместо хука са Звездиног севера, Растко Ломпар је могао кроз одрастање да чује другачије звуке по београдским улицама: рафале оружја донетог са ратишта и прасак НАТО бомби. Те 1999. године – када је Растко имао непуних шест година – једна од тих касетних бомби је убила његову суграђанку, трогодишњу Милицу Ракић. У каснијим годинама одрастања, након Петооктобарске револуције, Растко је могао на Другом дневнику РТС-а да чује из уста Горана Свилановића и сличних како нас је НАТО бомбардовао „за наше добро”. Разумљиво, Растко Ломпар је припадник оних генерација које – иако можда индивидуално безбрижне – нису имале детињство.

Да би избегао замку потенцијалног таворења у сенци великог оца, Растко Ломпар је одабрао другачији пут. Кренуо је стазама историјских уместо литералних наука, где ће се борити да као научник упише сопствено име и презиме, уместо бојазни да га памте само по презимену. Приликом избора историјске науке као животног опредељења, Раско Ломпар је имао среће што је од оца наследио наочиту спољашност, али и мањим уделом горштачку природу старином из Црне Горе. Јер, на који начин би решио противречност са којом се сусреће сваки млади даровити човек виолентног наслеђа, који је одабрао да се бави историјском науком: како писати о јунацима и мудрацима, а нико од њих није већи од ја?! Зато је најбољи савезник младог историчара Растка Ломпара његова унутрашња природа, већински наслеђена са две женске, али различите, стране.

Моравски генотип наследио је од бабе са очеве стране, ту марљиву стрпљивост сељака из Багрдана, што генерацијама саде и негују шљивике и воћњаке, чувајући практични занат „у сопственим рукама”. Јер, шта је историја него мукотрпно подизање воћњака, стрпљиво биљку по биљку, забринутог лица увек окренутог према небу, да би можда једног далеког дана стигли плодови успеха?! Мачвански генотип добио је од мајке, такође универзитетског професора на Филолошком факултету у Београду, нежне и смерне даме одрасле у Шапцу. Зар није непрегледно копање по историјским архивима исто што и мучно копање мрке мачванске земље – земље на којој је живео и на којој живи онај наш благородни и добронамерни свет? И збиља, када човек упозна Растка Ломпара – у њему одмах препозна онај стидљиви и ведри дух васпитане шабачке господе.

Мањински виолентни удео у сопственој природи – утемељен на представи о храбрости – Растко Ломпар је сачувао за избор теме у књизи о којој пишемо – Димитрије Љотић – тај неистражени и мрачни бунар наше историје, у кога се мало истраживача спуштало, а скоро нико до дна. Све остало је млади научник Ломпар препустио својој моравско-мачванској природи: темељност, стрпљивост, марљивост и уравнотеженост. Када је храбро изабрао предметну тему коју је обрадио у делу које је насловио: Димитрије Љотић: учитељ или фарисеј у издању Катене мунди, млади Ломпар се суочио са окошталим уверењима и зацементираним утисцима у нашем друштву о овој историјској личности. Није му много требало да схвати да су све ове предрасуде настале на неисторијском наслеђу. Са чиме се у почетку суочио млади Растко Ломпар, односно какво је наслеђе затекао у српској јавности?

Ђавоља обмана

Још од краја Другог светског рата у нашем јавном простору влада веома негативан став о Димитрију Љотићу. Ипак, постоји разлика у јавном дискурсу између периода од краја рата до почетка 1999-их, и оног који траје од тада до данас. У првом периоду само помињање Димитрија Љотића у било ком контексту који није радикално оптужујући – могло се сматрати кривичним делом. Литература писана у емиграцији била је недоступна, а њено евентуално уношење у СФР Југославију је било строго кажњиво. Потпуно исти статус у јавном простору имају и Дража Михаиловић (Равногорски покрет, ЈВуО, четници…), као и генерал Недић. Тадашње југо-титоистичке власти – предвођене хрватским вођством и њиховом вазалном пратњом у виду српских комуниста – у целости фалсификују историју Другог светског рата.

Овим ђавољом обманом прикривају зверски геноцид у Независној држави Хрватској (НДХ) над српским живљем, јер изједначавају усташе са Равногорцима, Недићевцима и Љотићевцима – којима колективно приписују сарадњу са немачким окупаторима. Од самог почетка 1990-их и распада СФРЈ – историјска истина полако излази из бункера. На основу сувих историјских чињеница, у наредних пар деценија креће јавна рехабилитација Равногорског покрета, која се 2004. године, у време премијера Војислава Коштунице, потрђује и путем закона у Народној Скупштини. Следбеници Равногорског покрета, било да се ради о активним борцима или њиховим идеолошким наследницима, никада нису прихватали Димитрија Љотића и његове следбенике као сродне. Напротив, одувек су их сматрали непријатељима, због два доминантна разлога:

  1. они Равногорци који су учествовали у ратном вихору често су били учесници многих борби против љотићеваца.
  2. Равногорске присталице које нису окусиле барут у борби, као и оне које су се рађале деценијама после Другог светског рата, виделе су управо у Димитрију Љотићу велику препреку за историјску рехабилитацију Равногорског покрета.

Ухваћени у замку комунистичко-хрватске обмане, сматрали су, свесно или несвесно, да је комплетан југо-титоистички наратив који је групно примењен на српски тројац Дража-Љотић-Недић, фалсификован само у случају Равногорског покрета. Никада нису престајале оптужбе равногораца према љотићевцима, које су се базирале на историјским чињеницама о Љотићевој отвореној сарадњи са Немцима, као и супротно од овога, на повесној истини о Равногорској борби против Вермахта. Исто је било и у емиграцији све време, иако су увек имали заједничког непријатеља. Као да су постојале невидљиве моралне теразије преко којих се мерила историјска правда: што више би претегле на страну равногорског антифашизма – тако би срозавала и љотићевска борба.

У данашње време постоји подједнак презир равногораца према свим облицима Љотићевог наслеђа и његове историјске улоге. У једном од многих интерјуа на ову тему, равногорски следбеник Војислав Шешељ на питање – које у себи садржи и констатацију – како тумачи чињеницу „да су у целој нашој педесетогодишњој историји комунисти фиксирали, пре свега, четнике и четнички (Равногорски) покрет као највеће зло и највеће непријатеље, а да су Љотићевци остали апсолутно по страни свих тих комунистичких напада”, четнички војвода одговара: „Прво, љотићевце није уопште било тешко компромитовати. Они су били компромитовани по себи. Није уопште требало доказивати да су сарађивали са Немцима када су они водили ђаке у Крагујевац на стрељање. Онај Марисав Петровић, је ли се тако звао, који је директно у томе учествовао, на најдиректнији начин…”

Најбољи познавалац Равногорског покрета и најплодоноснији писац на ову тему, Крагујевчанин Милослав Самарџић, осуђује Љотићев покрет, како као аутор у књигама, тако и на порталу „Погледи” који уређује. Самарџић у познатом делу Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, између осталог, наводи: „Под Недићевом командом, додуше више формално, налазиле су се и оружане формације покрета Збор Димитрија Љотића, тзв. љотићевци („Српски добровољачки корпус”). Збор је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом. Идеолошки, програм Збора подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа: земљорадника, лекара, адвоката…”

На другом месту у истом делу Самарџић каже: „У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса (љотићевци) ставио испред борбе против немачког Вермахта…. Сврха Српског добровољачког корпуса је у искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу са Немачком. Добровољци (љотићевци) су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и против Драже Михаиловића.” У истом делу аутор пише: „Тако, са војне тачке гледишта, љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина… Сарадња четника са љотићевцима као, на пример, са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера”.

У тексту „Љотићевци и стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941.” објављеном на порталу „Погледи”, Милослав Самарџић, Крагујевчанин, изводи закључак: „Само у Крагујевцу Немци су спровели одмазду 100 за једнога, док су у свим другим градовима умањили размеру. Само у Крагујевцу су израчунали да је према одмазди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и само у Крагујевцу су и стрељали према тој сразмери….У чему се Крагујевац разликовао? У томе што су се само у Крагујевцу налазили љотићевци!”

Један други историчар, даровити Равногорац млађе генерације Немања Девић, у свом раду Смедеревски крај у Другом светском рату каже следеће:

„Љотићев политички утицај у смедеревском крају значајно је опао већ 1941. године, када се укључио у рад квислиншког режима. Тада га је напустила већина присталица у Јасеничком и Великоорашком срезу. Додатно је нарушен и у јесен исте године, када се прочуло да су његови добровољци учествовали у хапшењу талаца стрељаних у Крагујевцу. По селима су се тада декламовале песме попут: ‘Стреља Шваба све брата до брата, све то Љотић ноћу хвата’, и слично. Епископ Браничевски Венијамин, у чију епархију је спадало и Смедерево и који је са Љотићем уско сарађивао пре рата, писао је о њиховом сукобу у априлу 1942. године, оптужујући га да Цркву жели да ‘угура у борбу и шљам, као што су је некада партијски трибуни увлачили’.

Владика му је сугерисао и да ‘он око себе има најгоре типове, који му само зло чине, а никако добро’. Љотић је, пак, епископима и свештеницима замерао што се оштрије не боре против комунизма, сматрајући да је у питању само њихово тактизирање, у ишчекивању расплета и ратног победника. Према овим документима види се да је Љотић изгубио ослонац у епархији. Сличне замерке на Љотићев рачун износио је и председавајући Синода СПЦ, митрополит скопски Јосиф. Све је то имало утицаја да опадне углед председника ЈНП Збор, који је у овом крају био несумњив пре 1941. године.

Зраци отопљења

Могли бисмо да наводимо томове и томове страница равногорских писаца усмерене против Димитрија Љотића и његовог покрета. Читаоцу ће и наведени примери бити довољни да га упуте у важећу матрицу мишљења. С друге стране, нема потребе да на овом месту посебно наводимо закључке комунистичких писаца према љотићевцима, јер када су равногорци овако писали – шта очекивати од традиционално необјективних, неуких и често недобронамерних партизанских аутора? Први зраци отопљења у југословенској (српској) јавности према дубоко замрзнутом помињању постојања Димитрија Љотића – а да нису у радикално негативном контексту – долазе из потпуно неочекиване сфере: из популарне културе.

У другој половини 1980-их година прошлог века, велики београдски шминкер и фронтмен „Идола”, Влада Дивљан, на питање новинара једног забавног магазина у стилу „кога би радо извео на вечеру”, набрајајући, поред неких личности из света популарне културе, додаје и име Димитрија Љотића! Без обзира што је упокојени Дивљан имао са мајчине стране врло блиске рођачке везе са једним од водећих љотићевских интелектуалаца у изгнанству (о чему јавност скоро да не зна ништа), тада постаје јасно да београдски авангардно-модернистички круг почиње полако и стидљиво да рехабилитује Димитрија Љотића. Овај процес, базиран на визуелно-перцептивном отклону од комунистчког сивила, рођен као елитистички контрапункт према титоистичком популизму, одвија се кроз авангардне уметничке представе, концептуалне журке и урбана дешавања. Београдски салон – у најширем смислу тумачења овог појма – постаје епицентар негације комунизма у држави.

Понекад је тај антикомунизам обојен монденством и осећајем престижа „у граду” – као у случају београдске омладине која је у „златним осамдесетим” запосела кафиће и дискотеке престонице – иначе поколења рођеним 1960-их година прошлог века која су прва масовније одбацила југо-титоистичку идеологију, пркосећи тако заклетвама оних генерација „из педесет и неке” што су их пред логорском ватром дали другу Титу. Понекад је тај антикомунизам онтолошког карактера садржан у самом бићу – као у случају великог београдског господина Александра Лончара – иначе рођеног брата глумице Бебе Лончар. Он је за живота био један од главних стожера идеологије „београдског антикомунизма”, особа која је пресудно утицала на многе у авангардно-елитистичком друштву престонице.

Дружење са Александром Лончаром оставило је дубок траг и на светоназор Драгоша Калајића. Дакле, са развојем идеје антикомунизма у елитистичком Београду развија се и стидљива рехабилитација Димитрија Љотића. Изнад свих њих – који из било којих разлога и из било каквих уверења негирају југо-титоистички поглед на свет – левитира Љотићев магловити лик, као симбол учењачког и грађанског антикомунизма. Са супротне, антикомунистичке стране – оној која је ближа народњаштву и која се простире кроз предграђа и провинције, која стасава кроз шљивике и ливаде – рађа се преко фудбалских стадиона у престоници сунце равногорске слободе. Уз грубо културолошко поједностављење, можемо рећи да ако је равногорска рехабилитација кренула са београдских стадиона, онда је љотићевска рехабилитација рођена у београдским салонима.

Ако изузмено стручну и мемоарску литературу која се бави историјском улогом Димитрија Љотића – која ће бити помињана и у овом штиву у наредом поглављу – први промотивни писани исказ о Љотићу опет долази из сфере популарне културе. У култном недељнику Дуга крајем 1990. године стартује серијал аутора Драгослава Бокана, који се тада настанио у САД и који одатле води разговоре са Др Драгојлом Поповић (рођена Остојић), касније преудатом Пивац. Ова дама, која је током рата, на предлог Димитрија Љотића, водила у Смедеревској Паланци „Васпитни завод” за преваспитавање омладине, била је под утицајем комунистичке идеологије да није познавала скривене циљеве ове доктрине. У првом броју овог серијала, као увод у читаву причу, Бокан износи повесне истине о Димитрију Љотићу и његовом покрету.

На питак начин – и у складу са издавачким ограничењима недељника – својствен новинарском а не научном наративу, Драгослав Бокан пише о многим чињеницама које су биле потпуно непознате нашој јавности:

  • да је Димитрије Љотић био један од 1.300 каплара;
  • да је био министар правде у краљевој влади;
  • да је био највећи борац против корумпираних службеника;
  • да је аутор програма „Ни фашизам, ни хитлеризам”, у коме оштро критикује Мусолинија, Хитлера и Стаљина као антихристе;
  • да је аутор познатог философског предавања „Драма савременог човечанства”;
  • да су у његовом покрету „Збор” били неки од највиђенијих људи у култури и теологији;
  • да Српски добровољачки корпус никада није подигао ни једну руку у знак нацистичког поздрава;
  • да Љотић није послао ни једног војника на Источни фронт против Совјетског Савеза (Руса); и слично.

Од овога доба па надаље Драгослав Бокан се бавио делом и судбином Димитрија Љотића у неколико наврата – са којим га је, по сопственом признању, зближио љути антикомунизам – иако, како истиче, не би за себе могао да каже да је „љотићевац” у пуном капацитету. Тако је успео да обави разговор са Бошком Костићем, личним секретаром Димитрија Љотића, пред сам крај његовог живота. Том приликом је Бошко Костић – који није био члан „Збора”, што демантује представе о некаквој ортодоксности „збораша” – одговорио знатижељном Бокану на питање о омиљеној литетатури Димитрија Љотића. Добио је одговор да се Љотић – као темељу своје личности и сопственог образовања – увек држао шпанских католичких мистика, противника протестанске јереси: Тереза Авилска и Јован од Крста. Веома драгоцен податак који ће нам помоћи у даљем разумевању личности Димитрија Љотића.

Приступ Растка Ломпара

Од овог серијала Драгослава Бокана објављеног пре скоро 35 година у Дуги, временом је тихо регрутована мала, али чврста група Љотићевих следбеника, који, и поред могућности да промотивно говоре о историјској улози Димитрија Љотића, остају маргинализована мањима у јавности. И поред извесног отопљавања у нашем друштву – задржан је негативан наратив о Љотићу – као својеврстна табу тема о којој је боље ћутати.

Дакле, са овом атмосфером у нашој државној и националној заједници сусрео се млади историчар Растко Ломпар, када је донео одлуку којом ће се темом бавити. Оно што је много теже – и за науку много драгоценије – било је да темељно прочита све што је до тада написано о Љотићу, као и да ишчита његова сабрана и обимна дела.

И Растко Ломпар је управо овај задатак педантно и предано обавио. Сусрео се са две стране исте медаље – белом и црном. На белој страни – која је промотивно писала о Димитрију Љотићу и величала његову историјску улогу – налазе се, између осталих, Ђоко Слијепчевић, Ратко Парежанин, Димитрије Најдановић, Веселин Кесић, Матеја Матејић, Боривоје Карапанџић, Велибор Јонић и Станислав Краков, а у новије време Милутин Пропадовић, Драган Суботић и Исидора Бјелица. На црној страни медаље (или је можда боље рећи црвеној, јер је реч о лево-комунистичким мислиоцима?) нашли би се, поред осталих, Младен Стефановић, Мирко Ђорђевић, Тодор Куљић и Небојша Попов (Попов, рецимо, чини очигледну злоупотребу историје тако што подређује историјске чињенице сопственој политичкој интерпретацији, „према којој је Димитрије Љотић острашћени великосрпски шовиниста, и претеча Слободана Милошевића”).

Јасно је да ови последњи гледају на лик и дело Димитрија Љотића у изразито неповољном контексту. За неколико деценија владавине југо-титоистичког наратива не постоји много темељних научних радова на ову тему, махом је реч о декларисаним анти-љотићевцима и њиховој литератури устројеној на чистим идеолошким предрасудама. Са друге стране, (про)љотићевци су показали неупоредиво значајнији квалитет, дубљу и темељнију мисао, као и вољу за свеобухватим погледом из ширег угла. Предност у квалитету литературе ових других у односу на ове прве је очигледна. Иако млади Ломпар ову чињеницу не подвлачи у експлицитној форми – она лебди кроз његово дело. Он, ипак, по сваку цену жели да до краја остане неутралан, па за узор бира дело Мирка Бојића, које би било најближе овом идеалу. Да ли је Растко Ломпар, након темељног читања свега што је написао Димитрије Љотић или што је написано о њему, успео да остане до краја неутралан, тешко је рећи. Можда ће читалац сам закључити кроз редове који следе.

Књига Димитрије Љотић – учитељ или фарисеј (издање Катена мунди, 2021. година) подељена је у три основне целине. У првом, уводном делу књиге аутор се бави фашизмом као светско-историјским феноменом и позицијом покрета „Збор” у односу на исти. У средишњем делу књиге, названом „Идеологија”, аутор изучава теолошко-идеолошки аспект учења Димитрија Љотића, посебно његову везу са хришћанством. У последњем, трећем делу, које је аутор насловио „Пракса”, можемо прочитати о историјату покрета „Збор”, све до смрти његовог оснивача.

Уводни део књиге, у виду Предговора, говори о многим контрoверзама, како око самог Димитрија Љотића тако и око „Југословенског народнаг покрета Збор”, са нагласком на изворне подлоге свих досадашњих истраживања. У наставку, аутор износи краћу биографију породице Љотић – а нарочито Димитрија. Ту сазнајемо да су Љотићи пореклом из Македоније, из које се настањују у околину Смедерева на прелазу из 18. у 19. век. Чланови породице активно учествују у Првом српском устанку, развијајући блиске односе са Вождом Карађорђем, од када ће постојати велико пријатељство са кућом Карађорђевића.

Љотићев отац Владимир у младости склапа још једно доживотно пријатељство – са Николом Пашићем. После пропасти Тимочке буне обојица беже из земље, а Владимир се враћа 1889. године у земљу и жени са Љубицом, рођеном Стојановић. Ова веома друштвено ангажована наставница, оснивачица „Женског друштва” и председница „Кола српских сестара” у Смедереву, рађа 1891. године сина Димитрија у Београду. Породица се касније сели у Солун, где је отац Владимир био наш конзул, а где је Димитрије провео своје детињство. Студирао је Правни факултет у Београду.

Ломпар пише у вези биографије Димитрија Љотића: „Следећи Толстојеве идеје о непротиљењу злу, не учествује у балканским ратовима, али се добровољно пријављује за болничара, што је био у оба рата. У јесен 1913. од краља добија стипендије за студије у Паризу, у који одлази септембра исте године. Тада се развија његова велика љубав према Француској – држави коју је истински сматрао својом другом домовином.” На почетку Великог рата, Љотић се враћа у Србију и бива мобилисан у војску, у којој је провео цео рат. На крају је зарадио чин резервног официра. Током рата одбацује заблуде Толстојеве фолософије и схвата значај истинске, „органске” дисциплине.

Одмах после рата и победе српске војске, године 1919. бива распоређен са својом јединицом у Бакру, код Сушка, где обавља граничарске дужности према Италији. Тамо му се дешавају два догађаја који ће на њега животно утицати. Љотић слама генерални штрајк железничара – настао због солидарности са Мађарском совјетском републиком Беле Куна. Ломпар пише: „То је био његов први сусрет са антидржавном комунистичком делатношћу, који је оставио трајан утисак на њега”. Други догађај је упознавање и брзи брак са Хрватицом Ивком Мавринац, са којом ће бити све до смрти.

У свом делу Из мога живота, Љотић пише да га је ова женидба спречила да се замонаши. Још пре венчања Ивка је изразила жељу да прихвати православну веру – по сведочењу које је лично дала Драгославу Бокану током њиховог сусрета у САД. Међутим, њену жељу за конверзијом вере осујетио је лично Димитрије Љотић, јер је себе сматрао интегралним хришћанином и Југословеном (о чему ће бити више речи у даљем тексту). Дозволио јој је да промени веру тек после 25 година – током Другог светског рата – када су обоје увидели мрачну улогу Римокатоличке цркве у покољима над Србима у НДХ. Имали су троје деце: Николу, Љубицу и Владу, који су живели у САД.

У наставку Ломпар детаљно описује наставак живота Димитрија Љотића, преко повратка у Смедерево, отварања адвокатске канцеларије, бављења задруграством, уласка у Народну радикалну странку и каснијег иступања из исте, усхићене подршке проглашењу краљеве диктатуре 6. јануара 1931. године, прихватања министарског места у ресору правде у влади генерала Петра Живковића и брзе оставке, а касније преко његове целокупне политичке каријере.

Фашиста или не?

Након тога следи веома битно поглавље у књизи, названо „Теорије фашизма као оквир за историјску анализу Збора”, којим аутор смешта овај покрет – али и целокупну фашистичку и профашистичку идеологију – на прецизне теоретске координате. Аутор каже да ниједно питање везано за „Димитрија Љотића и ЈНП ‘Збор’ није изазвало толику пажњу и толико подељених мишљења као питање да ли је Љотић био фашиста”.

Пре евентуалног одговора на ову дилему, аутор детаљно утврђује суштину појма „фашизам”, све његове појавне облике и дефиниције. Затим констатује да ни после скоро 100 година од настанка фашизма међу научницима не постоји консензус о томе шта је заправо фашизам. Односно, да ли се за било који други покрет у свету (посебно у Европи) може рећи да је фашистички осим за покрет Бенита Мусолинија (Fasci Italiani da Combattimento), који је у Италији трајао између 1922-1945. године.

Ова научна раскрсница је у историографији означена као дилема о постојању генеричког фашизма, где Ломпар пише да „питање генеричког фашизма јесте питање да ли постоји фашизам као идеолошки концепт који је надређен и заједнички читавом низу радикалних десничарских покрета и режима – на исти начин на који су комунизам или демократија надређени читавом низу националних система између којих има разлика”.

Аутор затим у опширном простору наводи и цитира све значајније припаднике научне дилеме да ли постоји или не постоји генерички фашизам. Италијански извештај из 1925. године „наводи да у 40 земаља постоје групе које се или називају фашистичким, или које су тако од других прозване” (Стенли Пеин), али Ломпар упоредно цитира истог аутора када каже да је Мусолини 1928. године изјавио да „фашизам није за извоз”. Најжешћи критичари теорије о постојању генеричког фашизма – где превасходно искључују немачки националсоцијализам – долазе управо из Немачке и сматрају да се „екстремно расистички нацистички режим не може подвести под надређену категорију фашизма”.

Посебан део књиге аутор посвећује марксистичкој теорији генеричког фашизма, као најдуговечнијој и најдоследнијој. Позива се на дефиницију Кларе Цеткин из 1923. године, која каже да је фашизам „концентрисани израз опште офанзиве светске буржоазије против пролетеријата”, а потом цитира и део из књиге Природа фашизма, где аутор Роџер Грифин описује владајући став Коминтерне после конгреса из 1922. године где је „тријумфовало мишљење да је успех фашизма резултат страха буржоазије од успеха левице у Италији 1919-1921. године”.

Палигенетски мит

Растко Ломпар се залаже за теоријски модел фашизма који је створио Роџер Грифин, у коме се потврђује генеричка природа фашизма. По овоме научнику „фашизам је род политичке идеологије чије је митско језгро у својим различитим пермутацијама палингенетичка форма популистичког ултранационализма”. Дакле, Грифин лоцира митско језгро фашистичке идеологије кроз неколико појмова: палингенеза, популизам, ултраниционализам. Палингенеза би се најбоље превела на српском језику као поновно рађање, препород или обнова. Ломпар каже: „Палингенетског мита има у готово свим религијама и у великом броју политичких идеологија широм света”.

У наставку, Ломпар сведочи исправност Грифинове теорије постојања генеричког фашизма на примеру палингенезе Димитрија Љотића кроз његове позиве на „васкрсење”, „поновно рађање Југославије” и на „смену старог, декадентног времена новим”. Ову компонентну аутор приписује контрадикторном карактеру фашизма – истоврено и модерном и револуционарном – позивајући се на Грифина који сматра „самим тим што је револуционаран, фашизам је нужно и модеран”. Други аутори уз потврђивање палингенетског мита, популизма и ултранационализма наглашавају и друге особености фашизма као што су мит јединства, радикална негација марксизма и либерализма, као и културна револуција.

За аутора Растка Ломпара је нарочито значајан научник Стенли Пејн, који развија „другачији, али не супротан модел од Роџера Грифина”. Наиме, Пејн уводи термине „примарно виталистичке философије”, „екстремни елитизам”, „масовна мобилизација”, као и „вредновање насиља као средства за остварење циља”. На крају овог дела књиге, Растко Ломпар закључује да по његовом мишљењу „Збор” Димитрија Љотића јесте фашистички покрет, без обзира што ни Грифин ни Пејн не сматрају Љотићев покрет фашистичким, већ или радикално десничарским или протофашистичким.

Овакав закључак је врло важан за владајући наратив у нашем народу и држави, где се Димитрије Љотић некритички проглашава радикалним фашистом, па чак и нацистом. Очигледно је да га објективна међународна научна заједеница никако не види као нацисту, а под врло уравнотеженим аргументима га условно сагледава као фашисту. Могли би да кажемо да је наратив да су „Срби имали два антифашистичка покрета у Другог светском рату” погрешан, јер су заправо имали два антинацистичка покрета, док је фашизам у Србији постојао у малом обиму.

Након што Растко Ломпар лоцира координате Димитрија Љотића у терији фашизма, бави се односом фашизма и религије преко кључних појмова: политичка религија, сакрализација политике и клерикални фашизам. Закључци из овог поглавља делимично су поновљени на самом крају књиге, под именом Закључак, као концентрат круцијалних ауторових ставова. Аутор прецизно поставља научну дилему када каже: „Истовремено, велико питање и контроверза јесте да ли се фашизам видео као замена за религију или заменска религија”.

За разлику од нацизма, где су скоро сви једногласни у мишљењу да је националсоцијализам био политичка религија, јер се „презентовао на начин који је личио на методе организованих цркава”, научници су подељени око става да ли је и фашизам политичка религија. Тако је СС подсећао на монашке редове, партија је обзнанила сопствени календар и празнике, посебне неопаганске церемоније уместо хришћанских чинова крштења, венчања и сахрана.

Ломпар даље наводи став Емилија Ђентилеа који „сматра фашизам прототипом политичке религије”, наводећи крупну разлику између сакрализације политике код фашизма и комунизма. Код комунизма, Растко Ломпар тумачи Ђентилеа, који тврди да постоји борбена и кристално јасна антирелигиозност, где се чак и на појмовном нивоу избегавају метафоре религијског речника. Ђентиле дефинише могућност две различите сакрализације политике, доказујући да оне нужно не значе тоталитаризам: грађанску религију и политичку религију.

Ломпар такође подсећа на често питање „да ли је фашизам примењивао сакрализацију политике или је политизовао претходно постојећу религију?”, подвлачећи Екмечићеву критику Ђентилеовог учења, који је сматрао да се тако умањује важност подршке Католичке цркве фашистичком режиму на власти.

Појам „клерофашизам”

Даљим читањем књиге долазимо до тумачења појма „клерикални фашизам”, односно „клерофашизам”. Аутор подсећа да је овај термин 1922. године сковао католички свештеник и политичар Дон Луиђи Стурцо, „имајући у виду оне католичке свештенике који су прихватили фашизам и покушали да га помире са хришћанским вредностима”. Затим цитира најприхатљивију дефиницију појма „клерофашизам”, коју је осмислио Грифин: „клерикални фашизам представља комбинацију двеју потенцијално супротстављених идеолошких компонената, укрштање и синтезу религије са фашизмом”. Описујући теоријске и историјске аспекте овог феномена, аутор посебно тумачи његову примену на однос религије и идеологије у Независној држави Хрватској (НДХ), како на примеру надбискупа Степинца, тако и на примеру нижег свештенства у Римокатоличкој цркви.

У поменутом одељку „Закључак”, на крају овог вредног дела, аутор износи сопствени став у коме експлицитно потвђује да по његовом мишљењу ЈНП „Збор” није био клерикалнофашистички покрет. Као потврду свог става, он цитира научне радове Марије Фалине која се највише бавила овом тематиком. Још мање би се „Збор” могао назвати православно-хришћанским покретом верског фундаметализма, јер се верски фундаментализам увек враћа неукаљаним постулатима вере, односно њеним коренима, пише млади Ломпар.

Аутор затим закључује: „Напротив, Димитрије Љотић је заговарао своју модерну и другачију концепцију хришћанства, без јасно изражене конфесионалне припадности, иако му је несумњиво православна црква била ближа”. Аутор тврди да се ЈНП „Збор” не може никако посматрати ни као православни клерикалнофашистички покрет, јер „Збор није остварио тај степен симбиозе са СПЦ да би се могао сматрати клерикалнофашистичким покретом”. Аутор, такође, изражава отворену сумњу и према интерпретацији политичког ангажмана ЈНП „Збор” као политизованог православља и, поготово, изражава скепсу према тумачењу покрета Димитрија Љотића као „манифестације православног фундаментализма”.

Интегрални хришћанин

Средишњи део књиге, под називом „Идеологија”, говори о погледу Димитрија Љотића на религију, као и на религијски аспект идеологије ЈНП „Збор”. Код теолошког назора ЈНП Збор, аутор посебно обрађује утицај религијских мислилаца на Љотића, затим се бави идеологијом интегралног хришћанства и, на крају, обрађује контекст између европског фашизма и религије.

Код утицаја ранохришћанских мислилаца на Љотића, Растко Ломпар посебно апострофира утицај блаженог Августина Хипонског, јер је Димитрије Љотић у многим чланцима тврдио да је овај еписког града Хипона, који је рођен у четвртом веку нове ере, пресудно утицао на њега. Обзиром да је Димитрије Љотић превасходно био прагматични политичар, а не теолог – што закључује Растко Ломпар – он је за основну програмску максиму прогласио мисао коју је приписао блаженом Августину: „У оном што је нужно – јединство, у оном што је ризично – слобода, у свему пак – љубав”. Без обзира што је ова мисао погрешно приписана блаженом Августину – након што је каснијим тумачењима утврђено да ове мисли нема у његовим делима – и тада и данас је на снази уверење да је његова, па ју је и Димитрије Љотић прихватио као такву.

Иако је Аурелије Августин рођен средином четвртог века на територији данашњег Алжира, дакле у доба јединственог хришћанства и неколико векова пре Велике шизме, његово учење је прво прихватила Римокатоличка црква и канонизовала га у свеца на самом почетку 14. века. Током средњег века Православна црква не признаје Августина за светитеља, а преокрет се дешава почетком 19. века уз многе отпоре, који трају и до данас међу православним светом. Народним речником, Августин је много више католички него православни светац. Ово је још један од низа доказа да Димитрије Љотић никако није могао бити православни фундаменталиста, већ интегрални хришћанин који, иако срцем православац, баштини многа учења из римокатоличанства.

У прилог овој тврдњи иде и исповест Љотићевог личног секретара Бошка Костића, коју је пред смрт дао Драгославу Бокану, наводећи омиљену Љотићеву литературу којој се увек враћао (било је речи о томе у претходном тексту). Наиме, Растко Ломпар закључује ово поглавље у стилу да је Димитрије Љотић много више користио истицање утицаја дела блаженог Августина на његову мисао као подлогу прагматичној политици, него што је то било у стварности: „Ми смо склонији да видимо у цитирању Светог Августина покушај илустрације претходно формираног става Димитрија Љотића него његов извор”.

Затим следи поглавље о утицају православних мислилаца на идеје Димитрија Љотића, са акцентом на Лава Толстоја и Николаја Берђајева. У годинама пред почетак Великог рата, када је Димитрије Љотић био студент, политичка философија Лава Толстоја имала је велики утицај на српску омладину. Подвлачимо да ове идеје нису једнаке основним идејама из Толстојеве генијалне литературе, већ се изучавају одвојено. По овом Толстојевом учењу, држава је вештачка конструкција а једини ауторитет за истинског хришћанина је Бог.

Одавде произилази да се човек-хришћанин не сме одупирати никаквом злу, односно да га мора пасивно трпети до уништења. Ову доктрину о несупротстављању злу – названу колоквијално „хришћански анархизам” – осудила је Руска православна црква и листом руски православни мислиоци. Ломпар пише: „Сматрали су да он игнорише стварност зла и да је истинско хришћанско поступање оно које се злу супротставља, а не оно које га трпи”. Млади Љотић је био под снажним утицајем Толстојеве доктрине, да одлучује да ескивира војску, што описује и у сопственој аутобиографији, подвлачи Растко Ломпар.

Ипак, временом су се ове идеје почеле крунити код младог Љотића, да би током каснијег боравка у Француској, стекао „утисак да толстојевски поглед на хришћанство нешто крњи у Христовој личности”. Током Великог рата, у коме Димитрије Љотић учествује све време, он у целости одбацује доктрину о несупротстављању злу и никада је више на заговара. Ломпар пише: „Касније је сматрао да он и његови следбеници бију борбу против зла и да су управо они војници добра”. Каснија животна философија Димитрија Љотића, коју је спроводио све до насилне смрти – по тумачењу Драгослава Бокана – по свему је ближа учењу другог руског мислиоца, Ивана Иљина – с нагласком на тврдњу да се „не треба супротстављати злу другим злом, већ се против зла треба борити силом”.

Утицај славенофила

У наставку књиге, Растко Ломпар пише о значајном утицају славенофила и Николаја Берђајева на мисао Димитрија Љотића, цитирајући често докторску дисертацију Кристијана Куржидловског на универзитету у Лондону. Утицај славенофилске мисли се посебно осећа у учењу које је осмислио Хомјаков кроз „концепт заједнице (саборности)”, а који је Димитрије Љотић модификовао кроз „концепт задруге” као идеалне социјалне организације. Утицај Берђајева на Димитрија Љотића је много теже уочити од славенофилског – пише Ломпар тумачећи Курждиловског – али се превасходно уочава у поимању слободе и у коцепту „Богочовека”.

Аутор подвлачи да у веома обимном корпусу политичких списа, Димитрије Љотић уопште не помиње ни на једном месту Берђајева, а у исто време пише о ауторима које је читао. Зато закључује да „тврдње о утицајима славенофила и Берђајева на Димитрија Љотића остају у потпуности непотврђене”, па наставља на ову тему: „У извесној мери се може говорити о сличности и паралелизму код неких идеја Димитрија Љотића и Николаја Берђајева”.

Када је реч о утицају католичких мислилаца на Димитрија Љотића, ствари стоје много конкретније и видљивије. Када се као студент заљубио у Француску, Димитрије Љотић је оберучке прихватио и њену културу. Омиљени мислилац му је био Блез Паскал – о коме је Љотић често писао – и чију књигу Мисли је носио у џепу своје официрске блузе током Великог рата. Ломпар пише: „Паскалова мисао да ми не спознајемо истину само разумом, већ и срцем – Љотићу је служила као кредо”. Поред Паскала, јасно је да је Димитрије Љотић читао и Жозефа де Местра, као и друге католичке ауторе попут Светог Фрање Салског, владике Фенелона и Томе Кемпијског.

У политичкој мисли Димитрија Љотића екуменски мислиоци су одиграли улогу којом се боље разуме његово касније деловање. Љотић је био члан екуменског друштва „Хришћанска заједница студената” (ХЗС), а током свог боравка у овој организацији сусрео се лично са секретаром организације Џоном Мотом, познатим светским екуменистом. Иако аутор опширно пише о свему – наводећи читав низ цитата из историографије – за нас би било више него довољно да закључимо како је Димитрије Љотић првенствено био по убеђењу „интегрални хришћанин”. Како пише Ломпар, овај термин је 1978. године сковао теолог и један од најзначајнјих збораша, Ђоко Слијепчевић, написавши да је Љотић „по црквено-верском и ужем националном опредељењу… православни Србин, али је у ширем смислу био интегрални хришћанин и убеђени Југословен”.

У пракси, на учење Димитрија Љотића утицао је највише однос између фашизма и религије у две велике европске државе: Француска и Немачка. Аутор Ломпар се позива на мишљење Василија Драгосављевића – који је сматрао да је Димитрије Љотић преузео „клерикализам” од  Шарла Мораса – односно француске десничарске реакционарне традиције. Ако је ова идеологија била утицајна на Љотића, закључује Ломпар, онда „интегралистички поглед на хришћанство није могао бити преузет од ње”. Шарл Морас и његови француски рекционарни мислиоци били су биготни католици који су прогонили протестанте, закључује Ломпар, доводећи у сумњу Драгосављевићеве тврдње. Када је реч о другој европској држави – Немачкој, аутор се посебно бави делом Ричарда Стајгман-Гала који преко „позитивног хришћанства” објашњава разлоге зашто огромна већина нациста у оно време није видела оно што је данас очигледно: супротност између нацистичке идеологије и хришћанских вредности. –„”

Прочишћавајућа револуција

У наставку књиге налазе се веома важна, практично круцијална поглавља – групно насловљена „Религијски аспект идеологије Димитрија Љотића” – без чијег изучавања је немогуће прецизно тумачити каснију историјску улогу Димитрија Љотића и ЈНП „Збор”, односно Српског добровољачког корпуса, током Другог светског рата. Кључни термини на којима се базира учење Димитрија Љотића су „васкрсење нације”, „војска смене” и „прочишћујућа револуција”.

Кровни појам на којем Љотић темељи државно уређење је „Божанска тријада: Бог, краљ и домаћин” – а таквој држави Димитрије Љотић даје органски каратер, односно сагледава је као организам. Љотић и његови следбеници су сматрали да живе у времену декаденције и неморала, па је палигенетички импулс „обнове и васкрса” био веома изражен код њих. Растко Ломпар пише: „’Збор’ је, за разлику од осталих, у први план своје идеологије стављао поновно рођење нације – њено васкрсење”. У наставку, аутор констатује: „…ауторитет за задатак препорода Југославије црпљен је из два извора: са једне стране од Бога, а са друге стране из свести о времену, односно историјском тренутку, у којем се налазе”.

Под „војском смене”, Димитрије Љотић – служећи се Библијом – објашњава насушну потребу ковања новог човека. На основу снаге сопственог убеђења, Ломпар пише: „Заправо, у ‘Збору’ је постојала готово ирационална вера у то да ће снага убеђења бити довољна да се преокрет оствари”. Нови људи који ће донети преокрет, сматрао је Љотић, морају бити ратници. Они се морају регрутовати међу младим нараштајем. Аутор пише: „Стога је велика пажња поклањана омладини. ‘Збор’ је успео да оствари снажан утицај на средњошколску омладину”.

Код објашњавања термина „прочишћавајућа револуција”, Димитрије Љотић користи метафору о „одсецању зараженог, гангренозног уда, да би остатак тела могао да преживи… ‘Збору’ је припала улога мача, или хирушког ножа, који ће то одсецање извршити”. Аутор наводи неке од Љотићевих мисли из дела Само напред, који између осталог каже: „Ми смо громови који ће спржити корупционаше, кликаше, профитере, ћарџије. Ми смо борци за нову Југославију.” На крају овог поглавља у књизи, Ломпар закључује: „Иако је ‘Збор’ пазио да не претерује са позивима на физичко насиље током постојања Краљевине Југославије, јасно је да је у идеологији ‘Збора’ насиље било посматрано као једно од средстава регенерације друштва.”

„Божанска тријада” у политичком учењу Димитрија Љотића заснивала се на препороду народа и остварењу органске државе, устројене на вертикали „Бог – краљ – домаћин”. Припадници „Збора” су изразити суверенисти и по њима би овакво уређење обавезно било лишено страних утицаја, односно „туђинштине”. Димитрије Љотић је нарочито критиковао град и грађанско друштво, које је, како пише Ломпар „сматрао девијантним и меканим, те га контрастирао здравој сеоској патријахалној заједници”. Љотићево државно уређење одликује „свест о наједнакости људи”, јер је он једнакост сматрао „лажним продуктом Француске револуције, без потврде у природи”.

Са друге стране, Димитрије Љотић је истицао хијерархију, уз пратећу критику традиционалног племства и грађанске елите, заговарајући сопствени принцип елитизма. Ломпар наводи: „Елитизам у политичкој мисли Димитрија Љотића је стога волунтаристички, а не есенцијалан. Елиту карактерише снага убеђења, ауторитет и спремност на жртву, а не родитељска крв”. Камен темељац Љотићевог уверења је Бог. Један од најцењенијих збораша Велибор Јонић пише: „Исто тако, интелектуалац атеиста је немоћан да спозна истину и остаје само културни варварин”.

Растко Ломпар цитира Димитрија Љотића када овај каже да се не сме огрешити о Бога, „без кога су људи, па и краљеви, ништа друго до животиње”. У учењу Димитрија Љотића, значај краља као оца нације и државе додатно је ојачан његовим породичним односима са домом Карађорђевића. Аутор пише: „У идеологији ‘Збора’ монархија је била предуслов о којем се није расправљало, али о којем се није много ни писало”.  За Димитрија Љотића, „краљ је неприкосновен, човек чија је главна улога била служење другоме и обезбеђивање реда у држави”.

Трећи стуб Љотићевог светоназора био је домаћин, односно „патријарх шире породице, који је имао исту одговорност према својим укућанима као краљ у држави, или Бог у васељени”. Растко Ломпар пише: „Узор за овакво устројство преузет је из патријахалне средине села. Критике сеоског живота одбациване су као неосноване и плод погрешних узора. Село је представљано као извор живота и снаге…” По овој идеологији, домаћинско устројство се базирало на природној, „здравој” породици, на браку међу супружницима, наравно, браку између мушкарца и жене. Овакав брак је за Љотића био органског карактера, снабдевен моралом, па је зато био неупоредиво јачи од грађанског брака. Димитрије Љотић је био конзервативних схватања и сматрао је да је основни задатак жене материнство и старање о породици. ЈНП „Збор” је био противник проширења гласачког права на женску популацију.

Непријатељи „Збора”

Не би било могуће разумети политичку философију Димитрија Љотића без објашњења феномена „другости” у њој, односно без тумачења три основна непријатеља „Збора”:

  1. капитализам и демократија (данас се одомаћио термин „либерална демократија”),
  2. комунизам и
  3. Јевреји.

Почетна критика Димитрија Љотића односила се на стари капиталистички поредак, који је производио ненародне режиме и угњетавао пољопривреднике, у коме је обичан човек увек био подређен интересима крупног капитала. Временом је ова вредносна опсервација са левих позиција попримала и дубље идеолошке карактеристике, клизећи све више према десном полу. Тако је Димитрије Љотић писао: „Капитализам је прекинуо органски развитак друштва, али није уништио дух органског схватања”. Аутор Ломпар пише о Љотићевом погледу на капитализам и демократију: „Наводио је да је капитализам, као економски систем, створио парламентарну/либералну демократију као свој политички систем… Сматрао је да капитализам и демократија нису природне троревине људског друштва, већ да су наметнути друштву… Сталешко уређење, за разлику од њих, природна је творевина”.

Димитрије Љотић пише: „Држава живи од сталежа, а странке живе од државе”, залажући се тако за еснафско-сталешки парламент уместо партијско-политичког. Аутор Ломпар наводи и вредносно-идеолошку критику либералних демократија у делима Димитрија Љотића: „Капитализам је поистовећиван са плутократијом и тријумфом материјализма над људским духом”. Његова критика либералне демократије је била вишеслојна и свеобухватна, те је сматрао да политичке странке у таквом систему не могу бити адекватни представници народа, већ узурпатори народне власти. Ломпар пише: „Љотић је критиковао и саму поделу на три гране власти” (извршна, законодавна и судска), јер је оспоравао елементарну логику овог система управљања државом. Био је убеђен да либерална демократија нужно води одабиру лоших људи на врх државе, јер се „ауторитет не ставља на гласање”.

Критика комунизма чини значајан део Љотићевог учења, и поред историјске чињенице да потиче из породице која је имала чврсте везе са Светозаром Марковићем. Љотић је био темељни критичар економске доктрине комунизма, пише Ломпар и додаје: „Димитрије Љотић је критиковао и друштвену суштину комунистичке идеологије. Сматрао је да комунизам доводи до урушавања породице, друштва и Божјег поретка.” За своју мисију је одабрао победу против комунистичке праксе на оригинални начин: „Христом поразити Маркса и његове демоне био је пут ‘Збора’”.

Ломпар пише даље о Љотићевој критици комунизма: „Свестан дубоких русофилских осећања југословенске (српске) јавности, Љотић је настојао да раздвоји стару ‘пријатељску и братску’ Русију од нове Русије. Он и његови следбеници иступали су и против популарног имена ‘Совјетска Русија’, наводећи да је право име СССР-а ‘Совјетија’. Зато је Љотић често наводио да он, када би дошао на власт, не би убијао и прогонио комунисте, већ би их о трошку државе слао у СССР, да се тамо на лицу места, у додиру са стварношћу, увере у сопствене заблуде”.

Став према Јеврејима

Већ смо напоменули да су Јевреји (односно јеврејство) били трећа непријатељска колона за присталице ‘Збора’, поред либералне демократије и комунизма. Веома је занимљива и студиозна чињеница да је Димитрије Љотић пре скоро 100 година сматрао да су сво троје били јединствени фронт! Иако никада није тачно доказао органску везу између либералне демократије, комунизма и јеврејства, лако је уочљива чињеница да је Димитрије Љотић, на неки њему својствен пропагандни и јуродив начин, предвидео мрачне обрисе данашњице осликане у „Секти богаташа” и дубокој држави.

„Један од ретких аспеката око којих се практично сви истраживачи идеологије Димитрија Љотића слажу јесте његов антисемитизам”, пише Растко Ломпар и додаје: „Истовремено, консензус постоји и око тога да се антисемитски набој код Димитрија Љотића и ‘Збора’ разликовао од националсоцијалистичког”. Аутор подсећа да по немачким изворима Љотић „није пријатељ расног антисемитизма, више је антисемита на тзв. духовној бази”.

По мом мишљењу, поред низа истраживача које је Ломпар цитирао и проучавао у вези антисемитизма ‘Збора’, највише пажње су привукла три аутора:

  1. Јован Бајфорд који је сматрао да Љотићев антисемитизам „иако снажан, није био расно мотивисан”.
  2. Холм Зундхаузен који је тврдио да је „Љотићев антисемитизам имао опсесивни карактер, али да није попримао расне тонове, те да стога подсећа на класичан хришћански антијудаизам” (ово је вероватно најпрецизнија одредница).
  3. Мирко Бојић који је стајао на становишту да је Љотић антисемитизам преузео од франсуског десничара Шарла Мораса, антисемитске традиције хришћанске цркве и руских белоемиграната.

У својим делима, Димитрије Љотић је са једне стране показивао дивљење према Јеврејима, а са друге стране је проповедао опрез и страх од њих. Ломпар даље пише: „Димитрије Љотић је наводио која је основна особина Јевреја као народа. По његовом мишљењу, они су дволичан, односно притворан народ.” Димитрије Љотић никада није заговарао затварање или уништење јеврејског народа, али је под решењем „јеврејског питања” сматрао исељење Јевреја из државе.

Ломпар парафразира Димитрија Љотића: „Само у случају да живе у сопственој држави, препуштени сами себи, они ће моћи да се окану својих паразитских склоности”. Како је време одмицало, тако се постепено појачавала антисемитска реторика Димитрија Љотића, нарочито током Другог светског рата. Посебан акценат је био на „светску јеврејску заверу” и њихову намеру да успоставе глобалну доминацију.

Након војног колапса Краљевине Југославије, наступа окупација Србије у којој ЈНП „Збор” добија неупоредиво већи значај, учествујући у подели моћи. Ломпар пише: „Прави испит зборашког антисемитизма било је њихово поступање према Јеврејима током окупације”. По писаним изворима прољотићевске интелигенције, Димитрије Љотић је често протестовао код Немаца због њиховог третирања Јевреја. Ломпар је скептичан према овим тврдњама, јер не постоји никакав званични документ као писани историјски доказ о томе.

Са друге стране, Растко Ломпар наводи неке историјске изворе који говоре о денунцијацијама скривених Јевреја од стране „Збора”, а у неким случајевима и о хапшењу и предавању Немцима. Међутим, Ломпар такође закључује: ‘У изворима нема података о погромима који су збораши или било који други српски органи извршили над Јеврејима’. Сама та чињеница веома је важна, уколико се посматра ситуација у окружењу” (овде Ломпар вероватно мисли на масовно убијање Јевреја у НДХ, као и у Румунији!).

Етикета фашисте

Једно од кључних места за правилно тумачење историјске улоге Димитрија Љотића представља његова веза са фашизмом и хитлеризмом (националсоцијализмом). Растко Ломпар пише о оптужбама према Љотићу да је фашиста, у време пре Другог светског рата: „Свестан снажног притиска и велике снаге те оптужбе, јер је у Краљевини Југославији бити фашиста аутоматски значило и бити против државе, Димитрије Љотић се од фашизма морао оградити”. Његов најчувенији програмски текст на ту тему носи наслов „Ни фашизам, ни хитлеризам” из 1936. године.

У почетном делу ове идеолошке „библије ‘Збора’”, Љотић признаје да, између његовог покрета са једне стране и фашизма и хитлеризма са друге стране, постоје неке „привредне сличности”, када је реч о превазиђености концепта либералне демократије. Такође се слаже да са ова два покрета приватни интереси морају бити подређени општим интересима заједнице. Онда набраја кључне разлике међу њима. „Збор” је самосвојствен покрет равноправно рођен од многих људи, а фашизам и хитлеризам су туђи покрети створени у глави једног човека (Мусолија и Хитлера). Затим, оба ова покрета настају као мутације „паганских покрета” старога Рима и древних Германа, а „Збор” на концепту интегралног хришћанства.

За даље разлике, Растко Ломпар цитира Љотића: „Фашизам је деификација – обожење државе. Хитлеризам је деификација – обожење расе”. Словени као Хришћани сматрају да над расом и државом постоје много веће вредности. Такође, Љотић пише да је светиња фашизма ‘себичност’, а хитлеризма ‘тевтонски бес’, док је ‘Збору’ светиња хришћанство. Ове разлике – као и још неке у тексту – сматране су као непремостиве. Збораши имају и другачији поглед на државу, јер је држава Збора ‘словенска, сељачка задружна и хришћанска’”.

Ломпар такође наводи део из програмског текста „Збора” „Сталешка држава” у коме јасно пише: „Није нам потребан ни фашизам ни расизам”. Димитрије Љотић чак доспева у картотеку државних непријатеља Трећег рајха због великојугословенског става. Сопствени антипод на политичкој сцени, Димитрије Љотић проналази у Југословенској радикалној заједници Милана Стојадиновића, кога именује као слугу фашизма у чувеној брошури Порука фашистичком шегрту. Ломпар пише: „Доиста, једна од одлика фашистичког национализма је снажна, експанзионистичка империјална компонента… Национализам ‘Збора’ не би се могао назвати експанзионистичким, нити империјалним. Димитрије Љотић изражавао је незадовољство због слабости ‘Лиге народа’, али није заговарао њено напуштање, нити изражавао презир према њој на начин на који су то чинили нацизам и фашизам”.

Однос према Хитлеру

Занимљиво је да Димитрије Љотић никада и нигде није прихватао поделу на ниже и више расе, на вредније и мање вредне људе. Ломпар пише: „Он је био убеђени славенофил, али није сматрао словенску расу надмоћнијом”, а потом наглашава: „Димитрије Љотић није показивао велико интересовање за еугенику, расну чистоћу и биолошки карактер народа. За њега је чистоћа нације било питање духа и морала, а не крви и порекла”. Међутим, током своје каријере, Димитрије Љотић је све до принудне смрти 1945. године посвећивао највећу пажњу Адолфу Хитлеру и националсоцијализму, чак већу него његовом духовном ментору Шарлу Морасу.

Растко Ломпар сматра да је ова размишљања немогуће посматрати једнолинијски и каже: „У његовој анализи преплићу се моменти потпуног дивљења нацизму са рационалним опсервацијама и луцидним критикама”. У почетној фази током 1934-1935. године преовладавају сумња и критика хитлеризма, а како време пролази тако и полако расте вера у ‘Хитлеров пут’, али и током тог времена са повременим критикама. Ипак, у годинама пред рат, Димитрије Љотић хвали у својим чланцима Адолфа Хитлера као, на пример, у тексту „Наш национализам”, када пише: „Хитлер је као човек изузетно ретка појава. Дубоко мисаон и генијалан, организатор, херој и апостол, он одиста фасцинира свој народ”.

Почетак Другог светског рата чини и прекретницу у ставу Димитрија Љотића према Хитлеру. Он се веома плашио долазећег рата као потпуног краја хришћанства, односно колапса хришћанске културе и цивилизације. Ломпар пише: „Тај рат ће, упозоравао је Љотић, водити варварству”. Зато Димитрије Љотић заговара строгу југословенску неутралност. Аутор даље пише: „Када је рат почео, у Љотићу је превладала свест о немачкој кривици… Адолф Хитлер је изазвао рат и тиме заправо помогао бољшевизму и јеврејству да тријумфују”.

Тада Димитрије Љотић закључује да су „Адолф Хитлер и Бенито Мусолини заправо несвесни јеврејски агенти”, односно оптужује их за светско-историјску кратковидост. Након одлуке на почетку Другог светског рата да сарађује са окупаторима, Димитрије Љотић своје писање и деловање усклађује са немачком ратном пропагандом. Преко радија хвали немачко понашање према Србима и покушава да оправда немачке репресалије. До краја рата објављује текстове у којима прогнозира немачку победу. Ово је период деловања Димитрија Љотића који је највише изложен историјској критици.

Конкордатска криза

Трећи део књиге, назван „Пракса”, говори о историјском континуитету у деловању Димитрија Љотића, али кроз односе са верским заједницама, како у Краљевини Југославији тако и током немачке окупације. Дакле, аутор се није бавио класичном историграфијом „Збора” или Српског добровољачког корпуса, односно његовим војним формацијама и борбама током рата, као што је то чинио Милослав Самарџић у његовим књигама о равногорској историји. Зато у разматрање аутора нису ушла многа ретроспективна или аутобиографска дела неких припадника Српског добровољачког корпуса, попут четворотомног романа На прелому аутора Саве Јанковића, чији је ратни командант био генерал Коста Мушицки.

Растко Ломпар се тематски држао наслова сопственог дела да би расветлио првенствено историјски профил самог Димитрија Љотића, као мислиоца и прагматичног политичара. У том духу се концентрисао на неке од преломних историјских догађања, да би преко њих расветлио историјски однос Димитрија Љотића са теолошким заједницама. У претходном делу текста, неке од тих догађања и неке од изречених ставова смо већ дотакли, тако да ћемо се кроз приказ садржаја Ломпарове књиге бавити од предратног периода само конкордатском кризом, а од ратног периода првенствено односом Димитрија Љотића према геноциду у НДХ. Уз све ово, осветлићемо Ломпарова истраживања о комплексном историјском односу Димитрија Љотића и епископа Николаја Велимировића.

Однос Димитрија Љотића према Српској православној цркви (СПЦ) до конкордатске кризе био је интеракција угледног верујућег интелектуалца према својој матичној цркви. Растко Ломпар пише да је веома тешко утврдити стварни углед током тога периода који је имао Димитрије Љотић у СПЦ, јер нема значајнијих писаних трагова. Скоро је извесно да је одржавао добре односе са епископом Венијамином, као и да је био веома активан у црквеном животу. Ломпар пише: „Димитрије Љотић је више пута изабран за председника смедеревске црквене општине и на том месту је остао до почетка рата. Посебно је, као најпобожнији грађанин Смедерева, био ангажован на радовима на смедеревској цркви, који су завршени 1936. године. Љотић је сматрао да има дубоку повезаност са том црквом, јер је један од најзаслужнијих за њену изградњу био његов деда Димитрије”.

Све време свога ангажмана, Димитрије Љотић је, као политичар, подржавао оне делове СПЦ који су били највећи противници комунизма. Растко Ломпар пише: „Иако је СПЦ – као и свака друга црква – била антикомунистички настројена, ‘Збор’ и његови припадници су сматрали да је недовољно активна на сузбијању и осуди комунизма”. С друге стране, однос Димитрија Љотића према Римокатоличкој цркви (РКЦ) није имао прагматичну компоненту као у случају СПЦ, већ однос поштовања са дистанце. Ломпар пише: „Од првог сусрета Димитрија Љотића са католичком средином у Паризу 1913. године, у њему се развило велико дивљење за Католичку цркву”.

Пошто је био убеђени интегрални хришћанин, он је увек настојао да се ослони на позитивну страну католичке теологије. Међутим, Димитрије Љотић није био слеп на опасности које су његовој Југославији следиле од стране католичког свештенства. Ломпар пише: „Преносио је да су често у Далмацији носиоци антијугословенских осећања били управо свештеници”. Ипак се уздржавао од честог критиковања РКЦ, покушавајући тако да пронађе начин да га она прихвати”. Кључни тренутак и највеће искушење за Димитрија Љотића у његовој доктрини интегралног хришћанства и југословенства, била је Конкордатска криза. Текст Конкордата је поднесен Народној скупштини на усвајање у новембру 1936. године, а од тада креће незадовољство СПЦ овим документом.

Ломпар пише: „Патријарх Варнава упутио је отворено писмо председнику Владе Милану Стојадиновићу, у којем је изнео мишљење да је предлог Конкордата не само противан интересима СПЦ, него и државе. Највећи противници потписивања Конкордата били су епископи Иринеј и Николај (Велимировић)”. Ломпар пише пред каквим испитом се нашла идеологија Димитрија Љотића на овој историјској раскрсници, и наводи да је Конкордатска криза „на прави начин и демонстрирала илузорност инегралнохришћанске праксе”. Љотић се налази на самој раскрсници, разумевајући да не сме остати неопредељен.

Аутор пише: „Ситуација је била до те мере поларизована да се морао одлучити или да подржи Конкордат или да му се супротстави… Димитрије Љотић је схватио да је једини пут којим ‘Збор’ мора кренути је противљење Конкордату, конфронтација Стојадиновићем режиму и ослањање на СПЦ, поготову на њен најратоборнији део”. Димитрије Љотић издаје члановима „Збора” инструкције да се максимално укључују у борбу против Конкордата, и креће са оштром критиком истог – али оштрицу свога напада усмерава првенствено према режиму Милана Стојадиновића – а не према римокатоличкој цркви (РКЦ). Без обзира на претходно деловање, односи између „Збора” и РКЦ се погоршавају. Са друге стране, оштром критиком Конкордата Димитрије Љотић остварује историјски најчвршће везе са СПЦ, посебно са епископоима Николајем и Венијамином. У исто време почиње државна репресалија према њему и припадницима „Збора”, што ће трајати све до окупације државе.

Притисак на СПЦ

Наредно поглавље Растко Ломпар отвара на следећи начин: „За победнике у грађанском рату – југословенске комунисте – кривица Димитрија Љотића и његових следбеника била је недвосмислена и утврђена”, да би у наставку аутор писао о инсистирању комунистичких власти на најтешњим везама Љотића и СПЦ као „оружју притиска на СПЦ.” Кључни аспект доказивања те везе било је истицање, додуше не без разлога, везе Димитрија Љотића са епископом Николајем Велимировићем. Одлука да се епископу Николају одузме држављанство ФНРЈ образложена је нетачном тврдњом да је он наводно припадао „Збору”. Постоји много нетачности и недоследности у тумачењу природе односа епископа Николаја Велимировића и Димитрија Љотића – од оних који истичу да је Љотић вешто манипулисао Николајем, па до оних који тврде да је Љотић био „продужена рука” епископа Николаја.

За Ломпарову књигу подједнако је било важно тумачење антисемитизма ове двојице, односно компаративно упоређење ова два антисемитизма. Зато Растко Ломпар опрезно прави разлику када каже: „Велимировићев антисемитизам се пре може разумети као варијација хришћанског антијудаизма, испреплетаног са деветнаестовековним предрасудама према Јеврејима, док је Љотићев антисемитизам, пак, модернији и секуларнији, иако ни он није прихватио расну доктрину нациста”.

Блиски односи између епископа Николаја Велимировића и Димитрија Љотића трају све до 27. марта 1941. године, када се разилазе након дијаметрално супротног става у тумачењу овог догађаја. Исто важи и за целокупну СПЦ, јер су се буквално сви епископи изразили против пакта Југославије са Осовином (најжешћи су били епископи Николај и Иринеј). Димитрије Љотић је бранио кнежеву одлуку да приступи пакту и у писму Патријарху Гаврилу Дожићу упозорио на страшне последице одбијања. Узалуд, СПЦ се јасно определила за Савезнике и против споразума са Осовином. Удаљење Димитрија Љотића и СПЦ након мартовског пуча, трајало је током читавог рата, све до његове смрти. Након свега, СПЦ одлази у немилост немачких окупационих власти, а Димитрије Љотић постаје званични немачки сарадник, односно колаборациониста.

Геноцид у НДХ

Масовни злочини усташког покрета постају познати у окупираној Србији од маја 1941. године, на основу лешева који плове Савом и на основу сведочења избеглица које су успеле да се спасу прелазећи преко Дрине. Тако и Димитрије Љотић постаје упознат са размерама страдања српског народа у НДХ. Ломпар пише: „Међутим, колаборационистичка управа није била у могућности да нешто драматично предузме по том питању. Она се превасходно ангажовала у прихватању и помагању хиљада избеглица. Њихове могућности да утичу и помогну своје сународнике у НДХ биле су ограничене на апеле код немачких органа, и спорадично помагање устаничких, искључиво равногорских, одреда преко Дрине”.

Иако касније зборашке апологете преувеличавају ангажовање Димитрија Љотића у спречавању геноцида у НДХ, Ломпар потврђује: „Већина њихових тврдњи потврђена је архивским изворима. Од самог почетка масовних убијања у НДХ, Димитрије Љотић био је укључен у напоре да се они зауставе, или макар обелодане”. Са једне стране, по тврдњи Бошка Костића, Љотић је био толико потресен патњама Срба у НДХ да је размишљао да се одметне у шуму, док са друге стране, како Ломпар подвлачи, „упркос свему, код Димитрија Љотића и његових следбеника, Југославија је била највећа вредност. Ни стотине хиљада мртвих Срба нису га могле разуверити од тога да је Југославија нужна и могућа, као и да је интегралнохришћански поглед на религију једини исправан”. Овакав његов став многима није био разумљив, нарочито ако се узме у обзир да је Димитрије Љотић био сарадник Немаца, који су и у НДХ имали господарску улогу.

За време рата, епископ Николај је био заточен у Љубостињи, где је одржавао сталне везе са равногорским покретом, и где га је посећивао генерал Трифуновић (шифровано име: др Оња). Крајем септембра 1944. године, епископ Николај је пребачен заједно са патријархом Гаврилом у логор „Дахау” у Немачкој. У слично време, Димитрије Љотић заједно са сопственим борцима напушта територију Србије и одлази у Словенију. Тамо гине 23. априла 1945. године у саобраћајној несрећи код Ајдовшчине. На обреду говор држи епископ Николај – што потврђује аутор Растко Ломпар, премда је постојало много контроверзи у јавности око овог питања. У даљем току књиге, Растко Ломпар пише о аутентичности самог говора Николаја Велимировића, пошто је и ова тема деценијама предмет спорења међу многим љотићевцима и анти-љотићевцима.

Кључни ставови

Тако долазимо до самог поглавља „Закључак” у књизи младог аутора Растка Ломпара, где он  извлачи најважније закључке и сублимира читаоцу изведене ставове о интелектуалном портрету и историјској улози Димитрија Љотића, као и улози покрета „Збор”:

  1. Ломпар сматра да је Љотић, ипак, сакрализовао политику у којој је нација тај секуларни ентитет који је сакрализован. По Љотићу, нација је једина степеница људима до Бога. Ломпар пише: „Она је представљена као организам, а ремећење њеног ‘нормалног’ функционисања је означено као богохулни чин, односно грех”. Тако су саставни елементи политичке религије „Збора”: сакрализација национализма, вера у препород и васкрс, духовно заједништво, свеприсутност религијске симболике и култ Димитрија Љотића.
  2. Ломпар каже да је култ Димитрија Љотића изузетно важан елемент политичке религије „Збора”, који чини, као и у другим фашистичким покретима, отелотворење идеје „Збора” и њену персонификацију. Ломпар пише: „Али за разлику од Мусолинија, који је представљен као ратар и највећи ратник, односно као отелотворење фашистичког мушкарца ратника, Димитрије Љотић је сликан другачије”. Његов лик је портрет смерног и скромног човека, брижно загледаног у даљину, насталог из православо-литургијске етике. Он је побожан, у глави му одзвањају литургијска поења, али му у срцу гори пламен нације. Његов култ је оваплоћење религијског „учитеља” преузет из Новог завета, па је разумљиво да су га збораши управо тако и звали – учитељ.
  3. Ломпар опрезно закључује да „Збор” јесте био фашистички покрет, иако се његова идеологија и његова пракса нису у неким битним аспектима поклапали са основним постулатима фашизма. Збор никако није могао бити покрет националсоцијалистичке (нацистичке) идеологије, јер није сматрао расу као мисионарску одредницу.

Збор није био клерикалнофашистички покрет, иако је постојала његова програмска и практична веза са црквом.

  1. Ломпар пише да Димитрије Љотић никако није могао бити српски националиста, већ искључиво југословенски патриота. То је потврђивао све време његовог политичког деловања, чак и у најтежим испитима које му је историја доносила. Његово југословенство није било упитно чак и у време погрома над српским народом у НДХ. Радикално српско опредељење, које се данас приписује Љотићу, настаје под утицајем два фактора. Први су југословенске тајне службе, које 1960-их година прошлог века у емиграцији форсирају раздор у „Збору” преко Хрвата Милана Банића и стварају „Хрватску зору”, а други су савременија покољења љотићеваца у Србији која му учитавају овај садржај највише због заједничког антикомунизма.
  2. Ломпар доказује да Димитрије Љотић – иако дубоко религиозан – никако није био православни фундаменталиста или политизовани православац, већ искључиво интегрални хришћанин. Веровао је да је раскол унутар хришћанске цркве дело грешних људи, жељних власти и моћи, а не непремостивих теолошких разлика. Зато је заговарао поновно уједињење васколиког хришћанства у једну једину цркву. Његово интегрално хришћанство било је неодвојиво од његовог ватреног југословенства. Уз све претходно, Димитрије Љотић је био мистични монархиста који није могао да замисли државу без краља.
  3. Ломпар тврди да је Димитрије Љотић био колаборациониста – што, уосталом, није спорно ниједном истраживачу и професионалном историчару – али и да је био квислинг (формулацију „јесте био колаборациониста, али није био квислинг” користе присталице генерала Недића, доказујући његову принуду да сарађује са окупаторима због опстанка Србије). Али Растко Ломпар сматра да је основ оваквог опредељења Димитрија Љотића искључиво у његовом страху од либералне демократије и комунизма. Био је то свесни избор „мањег зла”, јер је Димитрије Љотић сигурно био највећи идеолог антикомунизма у српској историји. Вероватно је зато и прихватио улогу фарисеја.
  4. Ломпар износи став да је Димитрије Љотић сигурно био антисемита, али на сопствени начин. Он сигурно није гајио антисемитска осећања каква су имали нацисти, нити се његови ставови и пракса подударају са њиховим. Његов антисемитизам је више традиционални хришћански антијудаизам, као и страх од „јеврејске завере”, првенствено од стране богаташа који контролишу сав банкарски новац. Такође, нема никаквих историјских доказа који потврђују погроме јеврејског народа од стране збораша.
  5. Ломпар мисли да је Димитрије Љотић свакако био интелектуалац по знању и по унутрашњем бићу. Његова фолозофија би у основи била најближа традиционализму, али са мистицизмом хришћанских светих тајни. У његовој појави је постојала опсенарска моћ којом је попут магнета привлачио следбенике. Живео је у време када није било преноса слике на даљину, па је његов политички успех зависио највише од подручја директног контакта. Зато је у Смедереву – где га сви непосредно и старином познају – бележио велике изборне победе, али би у суседним градовима где га не познају остваривао изузетно слабе резултате. Не само да је много читао, већ је Димитрије Љотић и много писао, па је његов опус опширан. Али његова литература није филозофска, већ пропагандно-мисионарска. Зато Љотић није креативни стваралац у заокруженом облику.
  6. Ломпар посматра Димитрија Љотића, уз сав религиозни мистицизам којим је зрачио, првенствено кроз призму прагматичне политике. Али политике која се водила у згуснутом времену препуном изазова, успона и падова, ватре и крви, у светско-историјској епохи препуној контраста и контрадикција. Тако Раско Ломпар и закључује своју вредну и квалитетну књигу Димитрије Љотић: учитељ или фарисеј, посматрајући Димитрија Љотића као човека „од крви и меса” – препуног унутрашњих и спољашњих борби, али и значајних контрадикција – нападнутог од вртлога светске историје. На самом крају књиге, Ломпар пише: „Како објаснити овакав животни пут, пун парадокса и прелома? (…) Велики хришћанин без хришћанске скромности, иступао је у заштиту цркава и тражио да заузму већу улогу у друштву, али је сматрао да он ту улогу боље разуме него црквена јерархија. Монашке спољашности, а сав у свету – покушавао је да се представи као носилац моралног препорода. Износећи бескомпромисне ставове, био је склон реалполитици. Као да је то дало печат његовој судбини”.

Закључци након читања

Аутор, Растко Ломпар, је ово дело написао као свеобухватно, стручно и неутрално. Изучио је све што је написано о Димитрију Љотићу, бавећи се његовим учењем и делањем, као и утицајем који је Љотић оставио у у вртлогу времена. Није се бавио конкретном улогом Љотићеве војске у рату и стрељањима у неким градовима Србије – свакако најспорнијим подручјем Љотићеве историјске улоге. Као узор – аутор је одабрао дела Мирка Бојића – која се сматрају најобјективнијим, иако је Бојић као млад био припадник Љотићевог покрета.

Веома је тежак задатак ухватити у вртлогу историје, згуснуте парадоксима, печат идеологије Димитрија Љотића, личности која је сама по себи била препуна контроверзи. Као илустрацију наведеног навешћемо шта је писао о фашизму (покрет коме је Љотић свакако припадао на неки начин!) шпански философ Хозе Ортега и Гасет: „Фашизам има загонетно лице зато што се у њему појављују најопречнији садржаји… На који год начин да приђемо фашизму, налазимо да је он истодобно једна ствар и њена супротност, он је А и не-А…”  И поред свега, Растко Ломпар је успео да прође кроз густе историјке замке препуне опречности, да би на крају успео да разбије бар два мита:

  1. комунистички мит, настао на примитивно пристрасној и комесарски идеолошкој подлози, који представља Димитрија Љотића као мрачног српског шовинисту и православног фундаменталисту.
  2. салонско-антикомунистички мит о Димитрију Љотићу као Србину и уједно не-Југословену, као православцу и уједно не-екуменисти.

После читања Ломпарове стручне и објективне књиге, видимо како је била опасна и радикално нетачна дисквалификација „љотићевац”, која је неправедно качена у јавности многим савременицима, попут Драгослава Бокана, професора Пајкића, Исидоре Бјелице, Бошка Обрадовића или Младена Обрадовића. Њих је са идеологијом Димитрија Љотића првенствено спајао јасан осећај  антикомунизма, у коме је превладала представа о Димитрију Љотићу као мистичном првосвештенику. Признање за овај уједно и метафизички и прагматични антикомунизам, изворно у учењу рођен а не због рата створен, одао је Димитрију Љотићу и српски традицијски стваралац и римски философ – Драгош Калајић, идеолог старобеоградског антикомунизма.

Велику мрачну сенку на историјску улогу Димитрија Љотића бацаће бар две ствари:

  1. улога љотићеваца у немачком стрељању Срба у јесен 1941. године, у неколико шумадијских градова;
  2. чињеница да је био отворени колаборациониста.

Нарочито је спорна улога Марисава Петровића, каснијег Љотићевог команданта једног добровољачког пука, током стрељања у Крагујевцу. Други истакнути аутор, др Бојан Димитријевић доказује у новијем делу Војска Недићеве Србије да ни Недић ни Љотић нису били обавештени о стрељањима у Шумадији 20. октобра 1941. године, већ да су сазнали два дана касније. Димитријевић показује како је и улога љотићеваца у рацијама које су претходиле стрељањима у великој мери преувеличана, чак понегде и искривљена. Ова истраживања су значајна, посебно ако се узме у обзир чињеница да Бојан Димитријевић не важи за љотићевског аутора, већ је он, на основу претходних, угледни равногорски истраживач.

Друга ствар која компромитује Димитрија Љотића је његов отворени колаборационизам. Наравно да нико не покушава да оспори ову очигледност. Мирко Бојић пише: „Што се тиче колаборације, она је за Љотића и збораше неоспорна. Питање је међутим, који су разлози, који су мотиви, те колаборације.“ У даљем тексту Бојић тврди да разлози не леже у служби немачким интересима или коришћењу власти. По Бојићу, разлози су у жељи да се спашавају неки битни народни интереси. Затим наводи два кључна момента. Први, да су зборашки добровољци узели оружје у руке тек пет месеци од уласка Немаца у Србију, искључиво као одговор на комунистички устанак, јер су сматрали „да комунистичка акција доводи у питање саму егзистенцију српског народа“. Други, да на Источном фронту за време рата није било ни једног јединог љотићевског војника упркос немачком притиску, што чини јединствени случај у окупираној Европи (Растко Ломпар није успео да пронађе документ којим Немци од Љотића траже војнике за Источни фронт, али се по овом питању сви истраживачи позивају на очигледност).

Посебно је занимљива пророчка визија учења Димитрија Љотића, коју често истичу његови савремени следбеници. Љотић је пре скоро 100 година превидео јединство либералне демократије, комунизма и „секте богаташа” усмерено против српских националних интереса. Тако и тумаче разлоге за његову отворену колаборацију. За љотићевце (али и за многе друге!) нема већег зла од савеза „дубоке НАТО државе” и „дубоке комунистичке државе” у Србији уперене против српског народа. Због тога ће Димитрија Љотића, у каснијим деценијама, његови следбеници од милоште називати не само „учитељ” као израз поштовања, већ и „наш Мита” што симболизује присност. Са протоком времена које доноси нове историјске чињенице, многе ствари се мењају, изузев априорно негативног наратива против Димитрија Љотића у нашој званичној јавности. Зашто само према њему не сме постојати критичко преиспитавање утемељено на новим сазнањима? – пита се Драгослав Бокан.

Растко Ломпар је направио први велики корак на путу сопственог уписа у славу породице Ломпар. Да је живот пун парадокса, схватамо на примеру шире цетињске фамилије Ломпара, током рата партизанске а касније и титоистичке, значи логично монтенегринерске и глобалистичке. Изгледа да је једино понестало логике баш на примеру њиховог новобеоградског огранка сачињеног од саме породице Мила Ломпара, као темељној негацији свега цетињанско-милогорског и свега југо-титоистичког.

Не знамо да ли ће ова књига младог Ломпара скинути барем парче тамне тканине којом се у нашој јавности држи покривено име Димитрија Љотића, али неке ствари се ипак мењају. Ако Растко Ломпар и његов отац Мило пожеле да одведу Расткову ћеркицу преко Саве на наш највећи стадион, видеће испред западне трибине бисту Дражиног равногорског омладинца – Рајка Митића – по коме се данас зове Звездин дом. Ако пређу Саву, али одлуче да је уместо фудбала одведу на кошарку, ући ће у халу која се некада звала „Пионир”, а данас носи име по другом Дражином равногорском функционеру – Александру Николићу. Ако, пак, одлуче да не пређу Саву и остану у равници, па Расткову ћеркицу поведу пут Земуна, мораће да седе у дворани која носи име по омладинцу који је ратовао са супротне стране и чији је кратки, несрећни живот – по литератури партизанског писца Јована Поповића – испунио садржај тек када је видео месију Јосипа Броза Тита. Оног истог Броза за кога је отац Растка Ломпара, Мило, рекао да је његова владавина за српски народ „најгора од Немањића до памтивека”. Зато није лако планинском свету у равници…

Прочитајте ОВДЕ једну од беседа о “косовском завету” Светог владике Николаја Велимировића

Извор: Нови Стандард / standard.rs

 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
[Translate to English:] [Translate to English:]

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА