Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Савремени Запад све више улази у фазу дубоке политичке фрагментације, у којој се не распадају само владе, већ и читави изборни блокови, идеолошке коалиције и стари партијски системи. Оно што се некада представљало као стабилан поредак амерички двопартијски систем, британска смена лабуриста и конзервативаца, немачка коалициона дисциплина данас све више личи на политичку сцену у којој центар губи снагу, а фракције, побуне и антисистемски покрети преузимају иницијативу. Најупечатљивији пример тог процеса види се унутар саме Трампове коалиције. Некадашњи MAGA блок, који је деловао као јединствени политички фронт против либералног естаблишмента, сада показује озбиљне знаке унутрашњег развода. Неслога унутар републиканског табора се продубљује, а посебно је видљив сукоб између класичних трамписта, изолациониста, произраелских јастребова и нових група које себе виде као аутентичније наследнике пароле „Америка на првом месту“. Изолационисти и бивше Трампове присталице све отвореније покрећу сопствене политичке иницијативе, кандидате и кампање. На Флориди, на пример, Трамп је подржао конгресмена Бајрона Доналдса у трци за гувернера, док га изазива локални бизнисмен Џејмс Фишбек, човек који заговара напуштање Израела као кључног америчког спољнополитичког приоритета и окончање рата са Ираном. Он Доналдса назива плаћеником израелског лобија и издајником америчких интереса. Иако ће Доналдс вероватно победити и постати наследник Рона Десантиса на месту гувернера Флориде, сама чињеница да се унутар републиканске базе појављује овакав отпор говори да је нешто дубоко напукло. Фишбек можда неће победити, али може одвући значајан део републиканске базе која је огорчена Трамповим одступањем од кључних предизборних обећања, пре свега обећања да ће окончати ратове и вратити Америку политици националног интереса, а не глобалних интервенција. Истовремено, Трамп губи подршку и међу неоконзервативним јастребовима. Кључни произраелски гласови, попут Марка Левина, све су незадовољнији могућношћу договора са Ираном, ублажавања санкција и враћања дела иранске имовине. За тај круг америчке деснице, такав потез би представљао де факто признање пораза САД у хаотичној кампањи против Ирана. Уколико би до таквог договора дошло, последице би биле огромне могућа промена власти у Израелу, оставка Бењамина Нетањахуа, али и додатни успон крајње левице у САД, која све снажније заговара прекид специјалних односа са Израелом. Трамп би, парадоксално, могао постати последњи изразито произраелски председник у америчкој историји, док се његова сопствена коалиција распада на више зараћених фракција уочи једних од најтежих конгресних избора. Додатни ударац за Вашингтон представљају оптужбе за инсајдерску трговину нафтним фјучерсима. Према наведеним подацима, ово је већ трећи пут да се Трампова администрација сумњичи да је или дозволила цурење осетљивих информација ка тржишту или да су појединци блиски врху власти трговали на основу информација пре председникових изјава. Седамдесет минута пре објављивања потенцијалног договора о деескалацији између САД и Ирана, трговци су усред ноћи отворили кратке позиције на нафту у вредности од 920 милиона долара, односно око 10.000 уговора. Те позиције могле су донети око 125 милиона долара профита, јер су фјучерси Брента одмах након вести пали на најнижи ниво у последњих неколико недеља — 97,5 долара по барелу. Сличан образац се, наводно, понављао и раније:
крајем марта трговци су отворили позиције вредне 580 милиона долара само 15 минута пре Трампове објаве о преговорима са Ираном, док су крајем априла сличне трговине вредне 430 милиона долара забележене пре објаве продужења прекида ватре. Ако би се доказала превара, казне могу бити озбиљне до 10 година затвора или најмање троструко већа новчана казна од остварене добити. Међутим, кључни проблем је доказивање. Ако се тргује са самог врха, траг је често готово немогуће ухватити. Док се у Америци распада MAGA коалиција, у Британији се урушава стари двопартијски систем. Локални избори претворили су се у политичко крвопролиће за лабуристе. Владајућа странка губи стотине места у локалним саветима, док Кир Стармер, један од најнепопуларнијих премијера у модерној британској историји, делује као човек који сопствену странку води ка унутрашњем слому. Формално гледано, највећи победник избора је Најџел Фараж и његова Reform UK. Према наведеним проценама, Фараж је освојио скоро 1.500 општинских места, чиме је потврдио да је британска десница изван Конзервативне странке постала озбиљна политичка сила. Међутим, и за њега постоје знаци упозорења. Удео његове странке у освојеним локалним местима смањио се у односу на претходни циклус, што указује да је можда достигао врхунац популарности. Фаража је посебно погодио рат у Ирану, који је у почетку подржавао, да би га каснија енергетска криза приморала на промену става. Његове везе са Трампом све су мање популарне међу британским бирачима, посебно у тренутку када велики део јавности има изразито негативан став према Сједињеним Државама. Према наведеном податку, чак 68% Британаца сматра да Америка штети свету. Истовремено, либерални демократи и Зелени јачају. Зелени, који промовишу антиизраелску и антитрамповску агенду, освојили су више од 500 места, док су независни пропалестински кандидати, често ослоњени на исламистичку мобилизацију, такође остварили снажан резултат. Посебно је значајан пример Бирмингема, другог највећег града у Британији, који је недавно прогласио банкрот. Лабуристи су изгубили контролу над градом, а локално веће сада је подељено између деснице, Фаражове странке, крајње левице и исламистичких група. У Велсу, традиционалном упоришту лабуриста, странка је први пут у својој историји изгубила контролу над локалним парламентом. Сада ће морати да улази у коалиције са велшким националистима као млађи партнер. То је симболички тежак ударац за странку која је деценијама сматрала Велс својом природном политичком територијом. На позадини изборног дебакла, лево крило лабуриста постало је све гласније. Више од 30 лабуристичких посланика већ је позвало на смену премијера, док се као могући наследник помиње градоначелник Манчестера Енди Бернам. За разлику од Стармера, Бернам припада левом крилу странке и покушава да се представи као човек који може обновити социјалну агенду лабуриста. Али да би постао премијер, прво мора ући у Доњи дом. Стармер, међутим, одбија да добровољно поднесе оставку. У очајничком покушају да стабилизује владу, из политичке пензије извлачи Гордона Брауна, последњег лабуристичког премијера пре њега, човека чије се име везује за кризу 2008. године и огромно задуживање Британије. Иронија је у томе што би Браун сада требало да буде постављен за специјалног изасланика за међународне финансије, иако је управо његово доба оставило дубок траг у британским јавним финансијама. Британија данас троши двоструко више на сервисирање националног дуга него на одбрану. По први пут од седамдесетих година, све се озбиљније помиње могућност да Лондон поново затражи помоћ од ММФ-а. Ако се томе дода горивни шок, енергетска нестабилност и унутрашњи распад партијског система, Британија улази у најтурбулентнији период од Лиз Трас 2022. године. Суштина британске кризе није само у паду једне владе, већ у распаду старог политичког механизма. Избори 2024. докрајчили су конзервативце, а сада се урушавају и лабуристи. Центар бледи, десница јача, крајња левица расте, муслиманска улица постаје све важнији фактор, а британска политика улази у процес убрзане балканизације. Ништа стабилнија није ни Немачка. Прва година Фридриха Мерца на власти донела је оштар спољнополитички заокрет, али слабе домаће резултате. Мерц је дошао као политичар који је обећао обнову немачке управљачке способности, економске снаге и европског лидерства. У пракси, међутим, показао је да спољнополитичка чврстина не може надокнадити унутрашњу слабост. Симболика његовог доласка на власт била је проблематична од самог почетка. У мају 2025. није успео да буде изабран у првом гласању у Бундестагу и канцелар је постао тек из другог покушаја. За немачку политичку културу, која изузетно цени институционалну стабилност и парламентарну дисциплину, то је био дубоко узнемирујући сигнал. Главни резултат Мерцове прве године може се описати да Немачка је постала гласнија у спољној политици, али слабија унутра. Берлин под Мерцом покушава да делује као један од центара нове европске војно-политичке консолидације против Русије. Немачка више не жели да буде опрезни економски посредник из времена Ангеле Меркел, већ тврђи, идеолошки јаснији и војнополитички активнији актер. То се види у подршци Украјини, повећању издатака за одбрану и покушају да се Немачка снажније интегрише у антируску линију ЕУ и НАТО-а. Мерц је 2025. године јасно поручио да западни савезници више неће намењати претходна ограничења у погледу домета и врсте оружја које се шаље Украјини. Али Немачка за такав курс плаћа далеко већу цену од многих других европских држава. Деценијама је немачки модел почивао на три стуба јефтина енергија, јака индустрија и извозна експанзија. После раскида са старим енергетским моделом, Немачка се нашла у позицији да политичка ригидност расте брже од способности економије да се прилагоди. Другим речима, Берлин погоршава сопствену позицију и преузима улогу политичког лидера у сукобу са Русијом, али више нема ону економску отпорност која је некада чинила темељ његове моћи. Мерц покушава да говори језиком снаге, али немачки бирачи не виде снагу. Они виде раст цена, индустријске немире, коалиционе сукобе и одсуство јасне визије будућности. Његова оставка у блиској будућности није неизбежна. Немачка није систем тренутних политичких колапса; чак и веома слаб канцелар може дуго опстати ако очува коалициону већину. Али његова рањивост је огромна. Према наведеним подацима Форсе, само 13% испитаника задовољно је његовим учинком, док је 85% незадовољно. То Мерца сврстава међу најнепопуларније лидере савремене Немачке. Његов проблем није само низак рејтинг. Још важније је то што није успео да постане канцелар који држи систем на окупу. Уместо да стабилизује Немачку после Шолцове ере, он све више делује као човек који је постао део шире нестабилности. Не сматрају га слабим зато што је мекан, већ зато што не делује као политичар који контролише процесе.
Америка се тако суочава са распадом Трампове коалиције, Британија са колапсом двопартијског система, а Немачка са кризом канцеларске власти и исцрпљивањем сопственог економског модела. У све три земље види се исти образац да стари центар губи снагу, политичке елите губе ауторитет, а бирачи све више траже алтернативе изван традиционалних структура. То више није само криза појединачних лидера. То је криза западног политичког модела који је деценијама почивао на уверењу да се систем може кориговати сам од себе. Данас, међутим, изгледа да се више не коригује већ распада изнутра. За Србију, све ово није само низ криза у великим западним државама. Ово је сигнал да улазимо у период дубоке глобалне нестабилности у којем се руше политички модели, економске догме и геополитичке равнотеже које су деценијама обликовале свет. Америка је подељена изнутра и све теже контролише сопствену политичку сцену. Британија пролази кроз распад старог партијског система и опасну финансијску нестабилност. Немачка губи економску снагу на којој је почивала читава Европска унија. То значи да Запад више није монолитан, стабилан и самоуверен блок какав је био после Хладног рата. Уместо централизованог поретка, настаје доба хаоса, фрагментације и сукоба интереса унутар самог Запада. У таквим околностима Србија мора престати да размишља као мала земља која пасивно чека туђе одлуке. Свет улази у фазу у којој ће преживети и напредовати само државе које умеју да воде самосталну, флексибилну и национално оријентисану политику. Пре свега, Србија мора да сачува политичку стабилност. Док се велики системи урушавају, за мале државе је најопасније да уђу у унутрашње хаосе, револуционарне експерименте и политичке авантуре. У времену глобалне нестабилности, стабилна држава постаје вреднија од било какве идеолошке романтике. Друго, Србија мора наставити политику балансирања. Свет више није униполаран. Вашингтон, Брисел, Лондон, Москва, Пекинг, Анкара и заливске монархије све више делују као одвојени центри моћи. За Београд то значи да не сме везати своју будућност искључиво за један блок, већ мора чувати простор за сарадњу са свима тамо где постоји национални интерес. Треће, кључ опстанка биће економски суверенитет. Немачка криза показује колико је опасно ослонити читав модел развоја на јефтину енергију и спољне центре моћи. Србија зато мора да убрза енергетску независност, развој домаће производње, јачање пољопривреде, контролу стратешке инфраструктуре и изградњу домаћег финансијског капацитета. У свету санкција, енергетских шокова и нестабилних ланаца снабдевања, држава која нема сопствену храну, енергију и индустрију постаје талац туђих криза. Четврто, Србија мора да води веома опрезну безбедносну политику. Како западне државе слабе унутар себе, расте опасност да спољне кризе и геополитичка надметања буду пребачени на Балкан. Историјски гледано, велики играчи често компензују унутрашњу слабост спољним конфликтима. Зато ће притисци око Косова и Републике Српске вероватно расти управо онда када западне елите буду у највећој унутрашњој кризи. Због тога Србија мора јачати институције, модернизовати војску, улагати у обавештајно-безбедносни систем, чувати национално јединство и избегавати исхитрене потезе. На крају, најважнија лекција за Србију јесте да Запад више није непогрешив модел који треба слепо копирати. И Америка, и Британија, и Немачка данас показују да су и најмоћнији системи рањиви када изгубе националну кохезију, економску стабилност и поверење сопственог народа. За Србију зато долази време политичке зрелости. Време у којем ће држава морати да мисли дугорочно, хладно и стратешки. Не као периферија туђих интереса, већ као народ који разуме да се у епохама великих ломова највише вреднују стабилност, државна мудрост и способност да се сачува сопствени национални правац.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 10, 2026
Извор: Правда
