Pravda

Imajući u vidu nepripremljenost, "naivnost" i predvidljivu besperspektivnost ovakvih pokušaja pomirenja, ne čude optužbe da premijerove namere nisu iskrene, to jest da su ciljevi marketinški. Jer, onom ko se upušta u avanturu regionalnog mirenja nikako ne sme promaći sama priroda regionalne mržnje, koja se mora prevazići. Analiza te mržnje, ukoliko smo ozbiljni u svojim namerama, nužno prethodi i određuje vreme, strategiju i tempo pomirenja. Objektivnom posmatraču, naime, prosto bode oči činjenica da mržnja, posebno prema srpskom narodu, već dvadeset godina jača, umesto da, kao što bi se očekivalo i kao što je prirodno, postepeno jenjava. Štaviše, neprestano se pronalaze novi razlozi i izvode "dokazi" koji je potpiruju (kao što se u Srebrenici, jednom godišnje, ritualno umnožavaju sahranjena tela). Političke svetkovine i komemoracije organizuju se sa zaštitnim znakom optuživanja i poziva na bezuslovno izvinjavanje. Propagandni apeli mržnje se osavremenjuju, to jest primeravaju duhu vremena i normama političke korektnosti. A mobiliše se i nova publika koja će je dalje širiti (što se vidi iz britanske rezolucije o Srebrenici, u kojoj se, odjednom, insistira i na slučajevima homoseksualnog zlostavljanja, i to dece). U stvari, stepen animoziteta prema srpskom narodu u regionu dosegao je tačku posle koje možemo biti potpuno mirni. Nema tog zlodela – počinjenog, pripisanog ili nameravanog – kojim bi se ovolika i ovakva mržnja mogla pravdati. Ipak, ako pogledamo izbliza, nije to ni neka metafizička mržnja. Ima ona svoju konkretnu predistoriju (istorijske mržnje ne zastarevaju), kao što ima i sasvim određenu, aktuelnu ulogu i instrumentalnost. Najkraće rečeno, ona služi da se konsoliduju nedovršene države, homogenizuju identitetski nesigurne nacije i legitimiše poljuljana vlast. Naravno, tu je i međunarodni faktor, evropski i ini prijatelji, koji pali vatru da bi je zatim mogao gasiti po svojoj meri i u geopolitičke svrhe. Nesrećnom igrom istorijskih okolnosti, mi smo se našli u ulozi demonskog neprijatelja koji im u svemu ovom pomaže. A on ne može biti prihvaćen ni kao punopravni akter, a kamoli kao lider regionalnog pomirenja. Objašnjenja kojima su plemenske poglavice opravdale svoju odluku da ne prihvate lulu mira otkrivaju, bar delom, konkretnu instrumentalnost i ishodišta nove/stare mržnje. Milanović se poziva na državotvornost kada kaže da njima niko neće propisivati dane praznika (ko je pomenuo praznike?) i dane žalosti. U ovom slučaju, ma koliko se Vučiću činila plemenita ideja o deetnifikaciji mrtvih, pošto niko ne može biti "mrtviji od drugih", naš premijer pucao je u prazno. Jer, hrvatska država u svoje temelje ugrađuje upravo etnički razvrstane, hrvatske, žrtve svih ideoloških boja i istorijskih vremena (primer Blajburga), insistirajući na mitskoj zajednici živih i mrtvih. Uostalom, dovoljno je to što svoj državni praznik smešta u kontekst (i dane) etničkog čišćenja, tog trajnog izvora sećanja na srpske žrtve. Više sreće nije imao premijer ni sa svojim šahovskim partnerom. Sada se tek vidi da Aleksandar može mirno u šahu pobeđivati Bakira, ali da pobeda Srbina nad Bošnjakom (kada dođe stani-pani) ima sasvim drugo značenje i moguće posledice. Kada Izetbegović kaže da se nisu stekli uslovi za pomirenje, on zapravo pita "šta nudiš?". A to može biti Dodikova glava na panju, deo državne teritorije ili nacionalnog dohotka. Kalkulantski aspekt ove mržnje demantuje našeg premijera, koji u svom pomiriteljskom apelu tvrdi da se "od mržnje i iskopavanja starih rana" ne može živeti. Sam Izetbegović daje nebuloznu ponudu koju ne možeš a da ne odbiješ („"istinsko suočavanje sa istinom o zločinima", "nedvosmislenu osudu aktivnosti koje vode u nove sukobe na ovim prostorima" i sl.). Haljina od kostreti, klečanje i put u Kanosu, to jest nacionalno poniženje, podrazumevaju se. Najzad, Tači. Šta reći? Za njega je prihvatljivo sve drugo osim pomirenja (to jest trgovina organima, progon i hapšenje Srba sa Kosmeta, uzurpiranje imovine, premlaćivanje i ubijanje). On te zločine smešta u kategoriju "odbrane domova". Sve drugo je "relativizacija istorije". Ko je kriv Srbima što su sami nad sobom počinili genocid, a to su i zaslužili. I u ovom grmu leži zec. Tačiju, zapravo, nad glavom visi specijalni sud koji će preispitivati njegove zločine i on unapred uvežbava svoju odbranu. Čak je u tu svrhu naučio da koristi reč "ljudskost"”. Ali, posmatrano sa Vučićeve pomiriteljske strane, ovde važi pravilo – ne možeš dobiti ni manje (recimo, zajednicu srpskih opština), a hteo bi više (opšte pomirenje) . Svaka od ovih mržnji ima svoju političku svrsishodnost – nezavisno od deklarisanih razloga i povoda – i kod regionalnih mrzitelja i u širim međunarodnim odnosima. Recimo, da se nešto ušićari od belosvetskih mirotvoraca (po cenu željene nezavisnosti) ili da oni neku korist izvuku iz naših svađa. Ali, mnogo su manje jasni razlozi i povodi pomiriteljske akcije našeg premijera, posebno ako sudimo prema načinu na koji je sprovodi. Da li je to borba da se promeni negativan imidž zemlje i Srba u svetskoj javnosti, da se doprinese uspostavljanju neke nove pravednosti po čijim merilima ne bismo više bili jedini krivci, da se osvetle pravi uzroci i karakter sukoba, da se priznaju i naše žrtve i otkloni prokletstvo kolektivne krivice? Ili je reč o bezuslovnom pomirenju, po merilima zapadnih sila, za šta bi trebalo platiti veliku (moralnu) cenu. Pravo pomirenje, za dobrobit države i nacije, podrazumeva sasvim drugačiju i dugoročniju politiku.