Najnovije

DIMITRIJEVIĆ I ČVOROVIĆ: Neupotrebljiva patriotska većina i "srpski svet" Aleksandra Vučića

Sintagma „srpski svet“ koju su pojedini predstavnici sadašnje vlasti i njoj bliski analitičari od skora pustili u opticaj predstavlja u suštini plagiranje ruske sintagme „ruski svet“. Takva „pozajmica» je apsolutno nepotrebna srpskom narodu.   

Aleksandar Vučić (Foto: Jutjub)

Pišu: Vladimir Dimitrijević i Zoran Čvorović

Ideja „ruskog sveta“ je zamišljena kao civilizacijski okvir koji treba da objedini ne samo Ruse, već sve različite etničke i verske zajednice koje su živele u okvirima Ruske Imperije i SSSR. Obe države nisu bile nacionalne, ruske države u evropskom liberalnom smislu reči, ali su u njima ruska kultura i jezik imali ulogu jedinstvenog i na izvestan način asimilujućeg civilizacijskog standarda.

Srpska država nikada po tipu države nije bila imperija, već nacionalna država, čak i u srednjem veku (Dušanovo carstvo nije srpska država, pošto se Dušan kao pretendent na vizantijski presto proglasio za cara Srba i Grka). Srbi su svoju svest o nacionalnom jedinstvu na najbolji način pokazali posle propasti srpske srednjovekovne državnosti, živeći u Otomanskoj imperiji kao poseban milet - verska zajednica u okvirima autokefalne Pećke patrijaršije. Pravoslavni narodi čija je narodnosna svest rođena u okviru autokefalne Crkve mogu da žive bez svoje države, ali ne i bez nacionalne Crkve. I danas, iako žive rascepkani protiv svoje volje, a po diktatu političkog Zapada (koji u drugoj polovini 19. i tokom 20. veka jedino nije dozvolio da se reši srpsko nacionalno pitanje), u tri matične države - Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori - Srbi predstavljaju jedinstvenu naciju. Zato nema razloga izmišljati bilo kakve jezičke eufemizme za označavanje tog jedinstva, koje mora biti ne samo kulturno, već i političko. Ovome treba dodati Srbe koji žive u današnjoj Hrvatskoj, na istorijskim srpskim zemljama u severnoj Dalmaciji, Lici, Baniji, Kordunu, Slavoniji i Baranji, i koji stoga ne spadaju u dijasporu. Od preko 600 000 Srba koliko ih je 1991. godine bilo na području današnje Hrvatske, posle egzodusa 1995. preostalo je tek nekih 150 hiljada.

Rusi, nažalost, često posmatraju srpsku naciju iz jugoslovenske perspektive, pa im je često nejasno nacionalno jedinstvo srpskog naroda, kao što nemaju jasnu predstavu o srpskom nacionalnom karakteru istorijske, a velikim  delom i današnje Crne Gore. 

Ali, mi nismo Rusi, i mora nam biti jasno da ne možemo krivotvoriti sebe i svoju prošlost zarad trenutnih ideološih ciljeva. 

Lompar o “srpskoj nacionalnoj laži”

Priča o „srpskom svetu“ koju priča Vučić sa svojim sledbenicima ne počiva na činjenicama; ona je puko bacanje prašine u oči narodu koji propada i izumire. Ona se javlja posle dva modela „srpske nacionalne laži“, o kojima svedoči Milo Lompar. Prvi model je funkcionisao za vreme Slobodana Miloševića:“Taj model je do 2000. godine uglavnom bio određen titoističkim nasleđem: odnos prema jugoslovenstvu i komunizmu bio je protivrečan, srpsko nasleđe je postepeno dobijalo znatnije prisustvo, ratovi su imali dvostruka obrazloženja: kao ratovi za odbranu jugoslovenske države i kao ratovi za srpska nacionalna prava. No, pojam srpskog naroda bio je bitno fragmentarizovan: davnašnje regionalne predstave nadograđene su republičkim i pokrajinskim granicama. Tek je zločinačko NATO bombardovanje 1999. godine dalo isključivo srpski karakter ratnim događajima.“(1)

A onda je nastupila nova epoha:“Taj mutni model počeo se raspadati posle 2000 godine. Ključna je bila prva decenija, jer je trebalo sačekati novo pokolenje koje bi prihvatilo novo poimanje države, društva, okruženja, komunikacije, posla. To se upadljivo obrazuje u poslednjoj deceniji. Taj model, na kome počiva sadašnja vlast, ima dva sastojka. Prvi je kulturno nasleđe koje se priziva u javnu svest da bi se obezbedio privid političkog kontinuiteta vladajuće stranke sa prethodnom rodoljubivom ideologijom: dan zastave, ćirilica, navijačka poistovećivanja sa nacijom. Svi ti činioci su nesprovodivi, ali zadovoljavaju folklornu predstavu o nacionalnoj politici.

Drugi sastojak je duhovna situacija vremena kojom se postavljaju temelji novog poimanja javnog morala: potpuna predaja imovine u ruke stranih činilaca: aerodrom, zemljište Beograda na vodi, Rio Tinto; netradicionalna seksualna orijentacija kao zvanični i opresivni činilac uprkos većinskoj volji ljudi; zakon o obaveznoj upotrebi rodne ravnopravnosti u jeziku; odbijanje da se poveća broj časova srpskog jezika i istorije u školama. Itd. Ti činioci su agenda koja će se u budućnosti sprovoditi. Ona ima svoju cenu za društvo: kriminalizacija koju tolerišu strani činioci da bi se srpska nacionalna prava i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori mogla postepeno svoditi na što manju meru. 

Nedavno smo imali i simboličko pokazivanje ovog sklopa: posle nemačkih zastava, upriličenih za vreme posete Angele Merkel, kada je trebalo da se javnim napisima na nemačkom jeziku u ljudsku svest ureže kolonijalni žig, došao je dan srpskih zastava, kao zadovoljavanje folklornih predstava. Mogli bismo kazati da sadašnja vlast forsira dva oblika srpskog nacionalizma: dekorativno-nemački i navijačko-folklorni. Reč je, dakle, o složenom spletu propagandnih dejstava koja onemogućavaju veliku većinu stanovništva da rasuđuje i da se orijentiše.“(1)

Ono što Vučić zove idejom „srpskog sveta“ u stvari je laž neokolonijalizma. I mi u toj laži živimo. Ali, sa lažju se ne treba miriti. Jer, kako kaže Solženjicin, osnovno je: ne živeti u laži. 

Suština obmane je u sledećem: Vučić vara Zapad. On je patriota, i veliki rusofil. 

Odnosi sa Rusijom: Bajke i istina 

Kod ocene pojedinih političkih fenomena, kao što je kvalitet savremenih odnosa između Srbije i Rusije, trebalo bi, koliko je to moguće, izbeći njihovu personalizaciju, pošto ona onemogućava da se objektivno oceni jedan politički fenomen. Ako savremene srpsko-ruske odnose ocenjujemo uzimajući u obzir sadašnjeg glavnog „izvođača“  politike Srbije možemo lako doći u situaciju da „od drveta ne vidimo šumu.“ Uz to, rizikujemo da naši zaključci budu unared diskvalifikovani kao provučićevski ili antivučićevski, u zavisnosti od iznete ocene, mada predmet našeg vrednovanja nije politička tehnologija Aleksandra Vučić, već sadašnji nivo i prespektive srpsko-ruskih odnosa. Uostalom, politika se u 21. veku ne može personalizovati kao u 17. ili 18. veku, pošto više ne živimo u svetu u kome na politiku jedne zemlje, bila ona mala ili velika, presudno može da utiče jedna ličnost, ma koliko bila uticajna. 

Sledstveno, na kvalitet srpsko-ruskih odnosa presudno ne utiče partijski ili personalni sastav vlade Srbije, već proces pridruživanja Srbije EU, mada se to uvek jasno ne vidi. 

Iako EU nema nameru da nas primi u svoje redove, ona diktira našu spoljnu i unutarnju politiku. 

Proces stabilizacije kao plod poraza 

Kao prvo, ne treba smetnuti s uma da su pojedinačni sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju, koje su zaključile zemlje tzv. Zapadnog Balkana sa članicama EU, samo formalno-pravni instrumenti političkog Procesa stabilizacije i pridruživanja tzv. Zapadnog Balkana. A taj institucionalni Proces Evropska komisija je pokrenula baš u jeku NATO agresije na SRJ u maju 1999. godine. Nije slučajno da je proces pridruživanja EU samo na području Zapadnog Balkana dobio dodatni atribut ’stabilizacije.’ Stabilizacija je eufemizam za posleratno cementiranje i trajno institucionalno obezbeđivanje svih rezultata ratova koje je NATO tokom devedesetih godina vodio protiv Srba; počev od bombardovanja Republike Srpske 1995, preko podrške hrvatskoj agresiji na Republiku Srpsku Krajinu iste 1995. godine, pa sve do 1999. i agresije NATO protiv SRJ, koja je dovela do stacioniranja NATO snaga na Kosovu i Metohiji i do formiranja na teritoriji Srbije, pod pokroviteljstvom NATO pakta, lažne države Kosovo. 

Regionalna saradnja 

U okviru Procesa pridruživanja i stabilizacije ključna je regionalna saradnja, jer se kroz obavezu regionalne saradnje zemlje Zapadnog Balkana primoravaju da prihvate i pravno sankcionišu političku mapu Balkana koju je iscrtala vojna intervencija NATO pakta tokom devedesetih godina prošleog veka.  Zato u članu 5. SSP koji je Srbija zaključila sa EU stoji da je obaveza regionalne saradnje uslov svih uslova u procesu pridruživanja Srbije EU. Jednom rečju, SSP zaključen između Srbije i EU treba da obezbedi civilne garancije da će Srbija ostati u zoni vojne, političke, ekonomske i uopšte civilizacijske domnacije Zapada i posle kraha projekta unipolarnog uređenja sveta. 

Na Balkanu koji je sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju koje su zaključile BiH, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija i tzv. Kosovo obeležen kao isključiva interesna sfera Zapada, nema mesta za Rusiju. Pridruživanje pojedinih balkanskih zemalja EU i prisustvo Rusije u tim zemljama su obrnuto proporcionalni procesi. Što se više standarda nametnutih od strane EU usvoji u pojedinim oblastima, od privrede do spoljne politike, rusko prisustvo u pojedinim zemljama Balkana će biti sve manje moguće. Tome služe, primera radi, harmonizacija propisa u oblasti energetike (Treći energetski paket) ili usaglašavanje spoljnih politika balkanskih država sa spoljnom politikom EU (uvođenje sankcija Rusiji). 

Nema mesta za Rusiju 

Iako je Rusija najosetljivija na posledice harmonizacije energetske i spoljne politike balkanskih država, usaglašavanje u ovim oblastima je samo vrh ledenog brega. Implementacijom tzv. evropskih standarda u svim balkanskim državama, pa i u Srbiji, EU stvara svojevrsni neokolonijalni privredni, administrativni, pravni i obrazovni model, koji u prvom redu treba da zaštiti političke interese Brisela i ekonomske interese zapadnih korporacija, pa i u vrlo mogućoj situaciji da tzv. Zapadni Balkan ostane van EU.  

U kom stepenu proces pridruživanja EU kreira politiku u Srbiji, vidi se po tome što je od ispunjenja političkih zahteva EU, kojima se uslovljavalo otvaranje pojedinih pristupnih poglavlja, prethodnih godina zavisio opstanak ili dolazak na vlast u Srbiji. Podsećanja radi, Koštuničino političko „penzionisanje“ usledilo je nakon što je on u mart 2008. odbio da potpiše SSP sa EU, jer je većina članica EU priznala tzv. Kosovo. Proces pridruživanja Srbije „odmrznut“ je posle dve godine, tek kada je 2010. godine Tadić pristao na pregovore između Srbije i tzv. Kosova pod pokroviteljstvom EU. Proces ratifikacije SSP od strane pojedinih članica EU okončan je u julu 2013., tek pošto su Dačić i Vučić potpisali Briselski sporazum, kojim je Srbija dobrovoljno ukinula na Kosovu i Metohiji svoje sudove, organe lokalne samouprave, policijske organe, civilnu zaštitu. 

Rascep među radikalima

U kojoj meri obaveze koje Srbija ima prema EU u procesu pridruživanja oblikuju politički život u Srbiji, pokazuje i to što je sadašnja vladajuća stranka, SNS, formirana povodom ratifikacije SSP u Narodnoj skupštini Srbije. Pošto je SRS bila protiv ratifikacije SSP, delovanjem pojedinih ljudi iz aparata Borisa Tadića iniciran je rascep unutar radikala, od kojih se izdvojila grupa poslanika, na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, koja je podržala ratifikaciju SSP. Bez njihovih glasova SSP tada nije mogao biti ratifikovan. Tako su „naprednjaci“ i njihov lider svoj novi politički život zapravo vezali za uspeh procesa pridruživanja Srbije EU.
Činjenica je da je tokom prethodnih devet godina, od kada je na vlasti SNS Aleksandra Vučića, EU otvorila najviše poglavlja sa Srbijom, više nego u vreme Borisa Tadića. S obzirom na to, postavlja se pitanje da li bi briselski civilni (EU) i vojni (NATO) štab, koji je srušio Janukoviča zbog odbijanja potpisivanja Sporazuma o pridruživanju Ukrajine EU, politički nagradio sadašnje rukovodstvo Srbije unapređenjem pristupnog procesa da je saradnja Srbije sa Rusijom u međuvremenu podignuta na kvalitativno viši nivo.

Tolerisanje Rusije  

Pre će biti da politički Zapad, Vašinton i Brisel, tolerišu rusko prisustvo u okvirima i stepenu koji ne ugrožava nametnutu stratešku orjentaciju Srbije, te da danas rusko prisustvo u Srbiji ne izlazi iz tih okvira. Van sektora energetike, rusko prisustvu u privredi Srbije je simbolično. Ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije i Rusije nije se godinama povećala i iznosi između 2,5 i 3 milijarde evra, dok je ukupna trgovinska razmena sa članicama EU u periodu 2009.-2019. g. porasla za neverovatnih 250%. To je pravo lice politike nepridruživanja Srbije trgovinskim sankcijama koje je EU uvela protiv Rusije. Uvođenje sankcija Rusiji sigurno bi destabilizovalo vladu Srbije, zbog snažnih simpatija koja prema Rusiji gaji ogromna većine građana Srbije, pa je Brisel svom partneru u Beogradu dozvolio da sankcije zameni politikom zamrzavanja obima spoljnotrgovinske saradnje Srbije sa Rusijom. U ispunjavanju te obaveze sadašnja vlast je kako pokazuju brojke vrlo revnosna, iako je Srbijina privreda, a posebno poljoprivreda, mogla da ima veliku korista da je naša vlada 2014. pomogla srpskim privrednicima da na ruskom tržištu zauzmu poziciju privrednika iz EU. 

Rat protiv Rusa u oblasti energetike 

Da se radi i na smanjenju ruskog učešća u energetskom sektoru Srbije, potvrdila je sredinom januara ove godine ministarka za energetiku Zorana Mihajlović, izjavivši kako „je cena prirodnog gasa za privredu u Srbiji danas najviša u Evropi. To je upravo zbog ovoga što imamo samo jedan pravac dotoka gasa i što je ta cena takva kakva jeste“.(2) Radi dopremanja tečnog prirodnog gasa iz grčke luke Aleksandropolis krajem ove godine kreće izgradnja gasne interkonekcije Bugarska-Srbija. Da Vučićeva saradnja sa UAE, Katarom i Bahreinom ima veza i sa obavezom koju je Srbija preuzela Vašingtonskim sporazumom, da diverzifikuje svoje snadbevanje energentima, pokazala je poseta izaslanika kralja Bahreina. Gost iz Bahreina je ponudio Srbiji da državna gasna kompanija ove arapske zemlje snadbeva Srbiju tečnim naftnim plinom.

Lažna vojna neutralnost 

Slično stoje stvari i s navodnom vojnom neutralnošću Srbije. Preduslov za svaku neutralnost, političku ili vojnu, jeste ravnoteža uticaja suprostavljenih inostranih interesa. U današnjoj Srbiji se međutim ne može govoriti ni o kakvoj ravnoteži uticaja kada u je pitanju njen sektor odbrane. Dok je sa Rusijom zamrznuta i vojna saradnja u vidu simboličnog učešća u nekoliko godišnjih zajedničkih vojnih vežbi, Srbija od 2015. godine ima u okviru programa IPAP sa NATO paktom najviši stepen saradnje koji može da ima jedna država koja nije članica alijanse. To podrazumeva uvođenje NATO standarda u Vojsku Srbije, visok stepen razmene podataka, zajedničko planiranje, usaglašavanje bezbedonsno-političkih stavova. Dok NATO osoblje uživa potpuni procesni i fiskalni imunitet i pravo na privilegovano korišćenje domaće infrastrukture, osoblje ruskog Centra za vanredne situacije u Nišu ni posle toliko godina ne može da dobije od vlade Srbije status diplomatskog osoblja. 

Ravnoteža uticaja velikih sila koja je u pojedinim periodima 19. i 20. veka čuvala mir na Balkanu, nestala je sa ovih prostora početkom devedesetih posle razbijanja SSSR, koje je posledično dovelo i do razbijanja Jugoslavije. S tim u vezi, današnja politička, bezbedonosna i ekonomska dominacija Zapada u Srbiji znatno je više nasleđe procesa iz devedesetih godina prošlog veka, nego delovanja bilo kog konkretnog srpskog političara. Ako se bude promennio raspored snaga i uticaja na Balkanu, promeniće se profili i delovanje srpskih političara.

Lažni rusofili i izdaja Kosova 

 Kvalitet srpsko-ruskih odnosa daleko zaostaje u odnosu na odnose koje Srbija ima sa političkim Zapadom, ne može se reći da je ruski faktor nevažan i neuticajan u srpskoj politici i to pre svega zbog snažnog proruskog stava srpskog društva. Čak je i Zapad krajem prve decenije ovog veka shvatio da u Srbiji ne može da ima uspešne partnere u vlasti, ako oni makar javno ne koketiraju sa rusofilskim osećanjima srpskog naroda. Protivustavni Briselski sporazum kojim se Srbija odrekla ključnih atributa suverenosti na području KiM mogla je bez političkih posledica da potpiše samo politička garnitura za koju se u srpskom narodu verovalo da je patriotska i rusofilska i koja je povremenim nacionalnim i rusofilskim izjavama verbalno amortizovala javnost. 

Ako bi se tražio ključni pozitivni stereotip o Rusiji među današnjim generacijama Srba, onda je to doživljaj Rusije kao poslednjeg čuvara Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Sva pozitivna istorijska sećanja na ulogu Rusiju u srpskoj istoriji, od ruske pomoći u obnovi novovekovne srpske državnosti dvadesetih godina 19. veka, pa do ulaska Svetog cara Nikolaja u rat protiv Austrougarske i Nemačke radi zaštite Srbije, kristalizovana su kod današnjih Srba u samo jedno očekivanje: da će Rusija braneći međunarodno pravo i Rezoluciju 1244 zaštiti teriorijalnu celovitost Srbije od inostranih uzurpatora i domaćeg verolomstva. 
Imajući to u vidu, eventualna odluka Kremlja da iz bilo kog razloga napusti sadašnju jasnu načelnu poziciju izazvala bi u srpskoj javnosti takav stepen razočarenja, koji bi anglosaksonskoj politici pružio gotov materijal za produkciju masovne rusofobije, koja nikada nije kod Srba uhvatila ozbiljnijeg korena, mada je London na tome radio od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Kneževinim Srbijom 1837. godine.  

Ne može “I Rusija i EU”

Strateški gledano, proces pridruživanja Srbije EU najviše šteti odnosima Srbije i Rusije. Međutim, o članstvu Srbije u EU se ne može govoriti sve dok Srbija ne omogući tzv. Republici Kosovo članstvo u UN i reši sa njom sva sporna pitanja. Imajući to u vidu, najteži udarac odnosima između Srbije i Rusije bio bi nanet odlukom Rusije da prihvati sporazum između Srbije i tzv. Kosova koji bi omogućio članstvo tzv. Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama. 
Srpska javnost bi takav akt Moskve ocenila kao verolomstvo, a pred javnošću koja ima takvo osećanje vlast više ne bi morala da se pravda vodeći prvidno bratsku politiku prema Rusiji. Posle ruske saglasnosti da tzv. Kosovo postane član UN Moskva bi izgubila i poslednji instrument za uticaj na balkanske političke prilike, pa bi se zvanični Beograd našao pod isključivim uticajem Vašingtona i Brisela. Sve to objašnjava zašto EU ne traži od Beograda da usaglasi svoju spoljnu politiku sa EU i uvede sankcije Rusiji, već insistira na kooperativnosti Beograda u rešenju kosovskog pitanja. Ukoliko bi kosovsko pitanje bilo rešeno onako kako je zamislio Zapad, a Beograd pri tome ubedi Kremlj da je takvo rešenje u najboljem srpskom interesu, saglasnost Kremlja data takvom planu isključila bi trajno Rusiju sa Balkana.

Čto djelat? 

Pitanje je šta treba učiniti da bi se u sadašnjim uslovima sačuvalo strateško savezništvo Srbije i Rusije. Istakli smo da istorijsko srpsko-rusko savezništvo danas trpi ozbiljna politička, bezbedonosna, kulturološka i ekonomska ograničenja koja su nasleđena iz poslednje decenije 20. veka, u kojoj je svet živeo po američkom diktatu. I pored tih ograničenja savezništvo ne samo između dva naroda, koje je neupitno, već i između dve države postoji i njega u budućnosti treba, ne samo sačuvati, već koliko je to mogući i unaprediti. 

U ovom trenutku je za očuvanje srpsko-ruskog savezništva najvažnije sprečiti realizaciju namere Zapada da sa Balkana popuno istisne Rusiju, kao političkog faktora bez čije saglasnosti se ne može rešiti ni jedno sporno pitanje na području bivše Jugoslavije. Zato Rusija ne sme, pre svega, da dozvoli da u budućnosti ostane bez prava veta u Savetu bezbednosti kada je u pitanju rešenje kosovskog pitanja, tako što bi dala saglasnost za ulazak tzv. Republike Kosovo u UN. Takvim činom bi Rusija ne samo prestala da bude velika sila na balkanskoj sredokraći evroazijskih puteva, već bi činom priznanja tzv. Kosova Rusija zapravo legalizovala agresiju NATO na SRJ i posledice koje je ovaj zločin protiv mira proizveo na terenu. Verujemo da Rusija 2021. godine može više da učini u svetskoj politici nego što je to mogla Rusija 1999. godine. Tadašnje rusko rukovodstvo je i pored svih spoljnih pritisaka i unutrašnjih slabosti uspelo da izdejstvuje donošenje Rezolucije 1244 SB koja garantuje teritorijalni integitet Srbije na KiM. Uz to, Rezolucija 1244 je, kako-tako, uspela da sačuva ključna načela međunarodnog prava nastalog posle Drugog svetskog rata, pošto se u Rezoluciji ni na koji način ne konvalidira NATO agresija na SRJ, niti se pravno opravdava teorija tzv. remedijalne secesije. 

Sudbina Republike Srpske 

Pošto je političko prisustvo Rusije na Balkanu nužno za opstanak srpskog naroda kao celine, političkom Zapadu ne odgovara postojeće dejtonsko uređenje BiH i bliske veze između RF i Republike Srpske. Kremlj je 1995. bio uključen u dejtonski pregovarački proces, pošto je tada Zapad verovao da će Rusija, koja je sredinom devedesetih godina bila na kolenima, i u budućnosti biti samo puki satelit evroatlantskog bloka. Danas bi Vašington i Brisel da istisnu Moskvu iz BiH  i zato koriste proces pridruživanja BiH EU. Pod opravdanje uspostavljanja funkcionalnije državne organizacije, EU traži od BiH da u prosecu pridruživanja izmeni postojeći Ustav, koji je sastavni deo Dejtonskog mirovnog sporazuma, čiji je jedan od garanata i Ruska Federacija. Cilj je da se oduzimanjem nadležnosti od entiteta izvrši centralizacija BiH, kako bi se putem ustavnopravnog slabljenja Republike Srpske oslabio ruski uticaj na bosansohercegovačke političke prilike. Rusija bi nasuprot težnjama za reviziju dejtonskog uređenja i unitarizaciju BiH morala da izađe, zajedno sa rukovodstvom Republike Srpske, sa zahtevom da se Republici Srpskoj vrate sve nadležnosti predviđene dejtonskim Ustavom, a koje su joj u prethodnom periodu otete odlukama Visokog predstavnika ili pod njegovim političkim pritiskom. 

Očuvanje zamrznutog konflikta na KiM i sprečavanje ustavnopravne kompozicije BiH dovoljno je za očuvanje sadašnjeg nivoa srpsko-ruskog savezništva, ali za njegovo unapređenje neophodno je snažnije i vidljivije rusko prisustvo u privredi, medijima  i obrazovanju Srbije i Republike Srpske, ali i Crne Gore.       


Ključni izazovi

  
Najkraćem najakutni izazovi koji danas stoje pred Srbijom su sledeći:1) vlast se nalazi pred iskušenjem da ozbiljan deficit demokratskog legitimiteta, proistekao iz činjenice da je 4/5 opozicije bojkotovalo prethodne parlamentarne izbore, nadoknadi novim spoljnopolitičkim ustupcima. Upletenost pojedinaca iz vrhova vlasti u najveće kriminalne afere pokazuje da će Vučić biti ozbiljno ranjiv u pregovorima sa čelnicima EU i da se stoga mogu realno očekivati njegovi novi ustupci. 

2) Opozicija će se, kao i više puta do sada, naći pred iskušenjem da odsustvo sluha kod vlasti za istinski dijalog o stvaranju preduslova za slobodne i fer izbore nadoknadi traženjem podrške od inostranog, zapadnog faktora. Tako Zapad opet, kao uoči 5. oktobra 2000. godine, dobija priliku da, s jedne strane, ucenjuje Vučića aferama i deficitom demokratskog legitimiteta, a da s druge strane, postane opasan tutor opozicije, sposoban da u svako doba instrumentalizuje i kanališe stvarno nezadovoljstvo ili da posredstvom obaveštajnih kanala proizvede nove razloga za nezadovoljstvo javnosti. 

Degradacija javnog morala

Atmosfera u podeljenom i nezadovoljnom srpskom društvu, prepunom vidljivih i latentnih konflikata, koje je je umnogome frustrirano velikim i tragičnim nacionalnim porazima iz poslednje decenije 20. veka, dodatno se zaoštrava nasilnim nametanjem moralno i kulturološki neprihvatljivih zakonskih normi. Trenutno odloženo, ali trajno preteće, donošenje zakona o istopolnim zajednicama, koji protivno čl. 62. Ustava Srbije, koji treba da izjednači u pravima homoseksualne zajednice sa brakom, biće ozbiljno iskušenje za stabilnost u Srbiji. Usvajanje ovog zakona bi pokazalao da strategiju sadašnje vlasti (promena etičkog i kulturno-identitetskog modela) i dalje definišu i sprovode otvoreni agenti zapadnog interesa obučeni tokom i posle petooktobarskog prevrata, kakva je ministarka Čomić, a da se kadrovi SNS isključivo bave političkom tehnikom opstanka na vlasti. Vučić je potencijalno toliko ranjiv da može pristati i na donošenje takvih monstruoznih zakona koji će ga nepovratno odvesti u konfrontaciju s velikim delom srpskog društva. Ipak se u Boga nadamo da će se vlast u poslednjem trenutku urazumiti, da će poslušati glas Crkve, i da će odustati od namere da dekonstruiše najvažniji društvenu ustanovu – brak, mada je već usvojen nakazni Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji forsira džender ideologiju i nameće je svima, a pre svega mladima, kroz sistem obrazovanja. 


                
Dužničko ropstvo

Iako je problem javnog duga Republike Srbije više hronični, nego akutni izazov, političku situaciju u Srbiji opredeljuje činjenica da Srbija 2020. godinu završila sa javnim dugom od 26,66 milijardi evra, što čini 56,8 %  domaćeg bruto društvenog proizvoda. Kada se finansijskim obavezama Srbije prema kreditorima pridoda zavisnost državnog budžeta od poreskih uplata stranih investitora, koji su najvećim delom iz zapadnih država, onda je jasno ko može presudno utiče na politiku Srbije u ovom momentu. 

Prosjak nema pravo na slobodu. A Srbija je u stanju prosjaštva i bosjaštva. 

Šta znači “Neupotrebljiva patriotska većina” 

 Srbi su, u Srbiji i druge, protiv NATO imperije, EU laži, za Kosovo i Metohiju iznad Brisela i Vašingtona, ali – šta to vredi? Oni veruju da je Vučić protiv NATO imperije, EU laži i za Kosovo i Metohiju iznad Brisela i Vašingtona. Dok Vučić potapa jedan po jedan sprat srpske kuće, njemu se veruje kao Velikom Arhitekti Svemira. Ako se tome doda i lažna priča srpske inteligencije, tobož leve i tobož desne, tobož liberalne i tobož patriotske, sve je mnogo jasnije. Srpska inteligencija iz lukrativnih razloga posmatra propadanje Srbije, kaže profesor Milo Lompar:"Nevladina ili drugosrbijanska inteligencija ima pokriće za mimikrijsku podršku vlasti u tome što vlast postepeno napušta deo po deo nacionalnih interesa. NJih ne zanima nedemokratičnost vlasti u postupcima prema Kosovu i Metohiji“.(3) Dva glavna cilja zapadne NVO inteligencije su konačna predaja Kosova i Metohije i uklanjanje ruskog uticaja sa Balkana. Oni se nadaju da će Vučić sve to „odraditi“ za njih. S druge strane, „rodoljubivolika“ inteligencija ne želi da se bavi Vučićevom izdajom, i poseže, materijalnog dobra radi, za „retoričkom bižuterijom“:"Oni zanemaruju nedemokratičnost vlasti zbog navodne državne i nacionalne ideje. Tako stvaraju fatalno poistovećivanje ove vlasti i naroda i države. Međutim, nijedna vlast nije etalon države i naroda". (3)

NVO inteligencija i „rodoljubivolika“ inteligencija se prećutno slažu da Vučića i njegove treba podržavati dok ne počnu da padaju, a onda – „kud koji, mili moji“:"Ako ona padne, svi će pohitati da kažu kako je nisu podržavali, pozivajući se na sadržaje vladanja koje su kritikovali. Pravo pitanje, međutim, glasi: kad i kako je niste kritikovali? Zašto jednima nisu smetali postupci oko Kosova i Metohije? Zašto drugima nisu smetali postupci oko Savamale i medijski teror?“(3) 
U takvom vremenu, priča o „srpskom svetu“ samo je još jedna magla na putu zavođenja Srbije i Srba. Mi tu maglu moramo rasejavati, da se ne bismo opet našli s one strane Goleš planine. Samo će nas istina osloboditi. 

UPUTNICE ( 27.10.2021. godine ): 
1. catenamundi.rs/vidici/milo-lompar-izbori-nista-nece-resiti/
2. www.slobodnaevropa.org/a/srbija-ruski-gas-alternative/31047524.html
3. https://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/150140-milo-lompar-ova-vlast-je-stvorila-nakazni-spoj-elitizma-i-primitivizma

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.

Predhodnu kolumnu Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA