Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Dnevni red je već viđen: Ukrajina, bezbednost, budžet, proširenje, migracije. Ali ono čega nema na dnevnom redu važnije je od onoga što na njemu piše – deeskalacija. Pitanje više nije kako izaći iz sukoba, već kako ga nastaviti na „upravljiv“ način, uz što manje prostora za kompromis i što više instrumenata pritiska. U takvom ambijentu, izjave Viktora Orbana i Roberta Fica odzvanjaju kao jeres u katedrali briselskog konformizma. Mađarski premijer otvoreno je rekao ono što se u Briselu ne izgovara: proces proširenja je u poslednje četiri godine doživeo potpuni neuspeh. Srbija nije napredovala ne zato što nije ispunila uslove, već zato što je tretman prema njoj – „loš i sramotan“.
Orban je podsetio da je Srbija ekonomski ključna zemlja regiona, da brani Evropu od migrantskih talasa i da se na Balkanu ništa suštinski ne može rešiti bez Beograda. Podrška Srbiji, po njemu, nije gest dobre volje, već pitanje elementarne racionalnosti. Sličnu poruku poslao je i slovački premijer Robert Fico, koji je jasno rekao da će na samitu govoriti u korist Srbije i da ponašanje EU prema Beogradu nema nikakve veze sa zdravim razumom. Srbija se, po njemu, kažnjava zbog suverenih stavova. Drugim rečima, problem nije u onome što Srbija radi, već u onome što odbija da bude.
Ovaj politički kontekst ne može se razumeti bez šire slike – globalne finansijske i ekonomske nestabilnosti. Prelazak sa dugoročnih na kratkoročne kredite znači jedno: horizont izvesne budućnosti se sužava. Dugoročne garancije za investicije nestaju, a iza kratkoročnog horizonta počinje zona političkog i ekonomskog haosa. U takvim uslovima aktivira se instinkt gomilanja, ali paradoks je očigledan – globalne likvidnosti ima toliko da više nema gde da se sakrije. Ni nekretnine, ni zlato, ni dijamanti ne mogu apsorbovati ovaj višak novca. Zato zlato raste – ne zato što je vrednije, već zato što je strah veći. Istorijske paralele su upozoravajuće. Posle Prvog svetskog rata, Evropa je kratkoročnim zaduženjima pokušavala da otplati rastući dug prema SAD za municiju i sirovine. Zbog deviznih kurseva, dug nije opadao već je rastao. Smanjivani su budžeti i socijalni rashodi, ali je rezultat bio samo – smanjenje nacionalnih ekonomija. Evropski dužnički prostor apsorbovao je američki. Danas smo ponovo u sličnoj tački. Prinosi na dugoročne obveznice u razvijenim zemljama rastu razarajućom brzinom.
Tridesetogodišnji dug pada u ceni petu godinu zaredom, a ni ECB, ni Banka Engleske, ni Federalne rezerve ne uspevaju da utiču na „daleki kraj krive“. Investitori su se setili šta je inflacija – i uračunali su je u cenu budućnosti. Vlade su nezadovoljne, ali nemoćne. U takvom svetu, poruka iz Moskve je nedvosmislena: vreme za razgovor je prošlo. Izjave Vladimira Putina i ministra odbrane Andreja Belousova ukazuju da Rusija konflikt posmatra kao dugoročan i sistemski. NATO se, po tim procenama, priprema za širi sukob na prelazu u 2030. godine, dok Rusija tvrdi da je nakon početka specijalne vojne operacije povratila ključne elemente suvereniteta. Evropa, u međuvremenu, pokušava da upravlja sopstvenom krizom, odlažući najteža pitanja – poput zaplene ruske imovine – dok ne „slomi“ unutrašnje neistomišljenike. Kina je jasno stala protiv jednostranih sankcija koje krše međunarodno pravo, dok SAD i Velika Britanija nastavljaju da guraju Evropu ka potpunom prekidu sa ruskim energentima, napuštanju nuklearne energije, militarizaciji ekonomije i novim sankcijama, uključujući i one protiv kineskih kompanija. Finansiranje Ukrajine kreditima savršeno se uklapa u američke interese – dug kao sredstvo kontrole nije novi izum. U toj slici, pitanje suvereniteta postaje ključno. Vojni, energetski i prehrambeni suverenitet Rusija ima. A Srbija? Kulturni Rusija ima – u velikoj meri. A Srbija? Tehnološki Rusija ubrzano – gradi. A Srbija? Finansijski Rusija još uvek ne u potpunosti. A Srbija? Ali Rusi su fragmente tog suvereniteta već demonstrirani. A Srbija? Za potpuni zaokret potrebna je promena ekonomskog modela, restrukturiranje monetarne politike i usmeravanje na industrijsku obradu i automatizaciju. U suprotnom, sledi radikalnija mera – nacionalizacija centralne banke, kao što je to učinjeno u Britaniji posle Drugog svetskog rata. Sve ovo vraća nas na početak – na Orbana i Fica. U Evropi koja se odriče sopstvene strateške autonomije, oni govore jezikom interesa, a ne dogme. U Uniji koja suverenitet doživljava kao smetnju, oni ga brane kao preduslov opstanka. Zato njihove reči u Briselu zvuče glasnije nego što bi broj njihovih glasova sugerisao. I zato provokativno pitanje iz naslova nije puka retorika. U vremenu kada se savezništva mere poslušnošću, a principi zamenama kredita, oni koji brane suverenitet – tuđi i sopstveni – neminovno deluju „veći“ od onih koji su ga se prvi odrekli.
Izvor: Pravda
