Piše: Željko Vukašinović
Dobro, za neke je to najgora godina unazad trinaest godina. Za neke je ova godina obesmislila sve njihove prethodne godine dočekane rasvetom koju su još u oktobru palili kako bi nam dočarali sjaj njihove vladavine i jeftinim lampicama skupo plaćenim našim parama uz izgovor kako ćemo Bugarima uzeti lovu i popraviti BDP. Nekima je ova godina toliko bila teška da im ni jelka plaćena osamdesettrihiljade eura nije više simbol napretka i savršene politike vođe koji je sam birao ukrase za nju i dovezao onim istim avionom kojeg je lično hteo da upali na guranje i doveze njime spasonosne respiratore. Kad se malo bolje razmisli ova godina je baš za njega najteža. Ništa mu nije išlo od ruke, a nekad je uspevao da svaki svoj promašaj prikaže kao pogodak u metu koju je on šetao i postavljao naknadno tamo gde metak zaluta. Tako je uspevao da svoje verne podanike ubedi kako i sam kaže u “perverzno inverznu” realnost. Pa je recimo helikopter koji je odneo sedam života bio zataškan u najkraćem mogućem roku, dok se helikopter iz kojeg se bacala lova za vreme kovida na svim medijima vrteo mesecima uz opasku da ne znamo šta ćemo sa parama. Kad bi pomerio brdo, to bi ceo narod morao da slavi, ali kad se brdo vrati narod je morao da to zaboravi što pre. Kada je otvarao puteve, pruge i auto ceste moralo je da bude u direktnom prenosu, ali kad se to sve rušilo gledala se “Zadruga”. Kako je sve to prolazilo kod naroda?
Tako što su dolaskom na vlast uključili običnu svetinu u nebitne stvari, a isključili iz odlučivanja o sopstvenoj egzistenciji. Pa smo onda dobili milione koji su se pretvorili u detektive i forenzičare koji su se utrkivali ko će da reši slučaj ubistva neke kafanske pevačice, dok je vođa potpisivao izdaju Kosova i Metohije.
Ako bi se neko i upitao šta se dešava sa kolevkom srpske države, vođa bi saopštio da se on muči i spava na podu i da je sve pod kontrolom, a narod uz reči “Jadan on” vraćao se rekonstrukciji ubistva pevačice, pa se tako izborio da osumnjičeni za ubistvo završi u rijaliti programu.
Obična raja je dobila zaduženje, trebalo je sad i za kriminalce pronaći zabavu pa ih je ubedio da rade za državu, a država, to je on. Valjalo je napraviti i novu elitu, valjalo je napraviti i nove idole i tako malo po malo napravio je svoj svet iako mu nije uspelo da promeni svest naroda kao što je na početku vladavine naveo kao imperativ.
Shvativši da ne može da promeni svest, ali može da kupi savest, nije bilo razloga da prestonica bude neokićena u oktobru. Objasniće za sve zašto je to dobro, ako može da objasni čemu služe lampice i ukrasi iako se još ni šatori sa šabačkog vašara nisu sklonili.
Dok je on i, sad već veliki broj pristalica i ogroman broj ulizica, enorman broj izdajnika, iracionalan broj korisnika socijalnog i penzionog fonda dočekivao godinu za godinom, normalni ljudi su se pitali, dok se bore da pohvataju sva ta ludila boreći se da ostanu normalni i prežive, dokle sve to ide.
Ali i normalni su dovedeni u pitanje, sa jedne strane su imali takvu vlast, a sa druge strane lažne kritičare te vlasti koji su imali jedini monopol da kažu šta je normalno. Razni Kesići i ostali analitičari su, ruku na srce, pokazivali na ludilo, ali uvek su to ludilo pripisivali, ne onom ko ga čini, nego celom narodu. Dobro osmišljeni dočeci Nove godine gde imamo dve strane koje godinama dočekuju svaka na svoj način i isključuju većinu naroda iz slavlja. Rezultat toga je bila sprdnja sa dočekom Pravoslavne nove godine, Božića, slavljenjem slava, običaja... Da, oteli su nam praznike zajedno te dve lažno suprotstavljene strane.
Jedni su palili badnjak i gume, a drugi su to predstavljali kao paganizam, ekološku katastrofu i ljubljenje ruke sveštenstvu koji su po difoltu vozači džipova ili pedofili. Oteše nam i crkvu na pravdi Boga. E tu se već menja svest sinhronizovano. Patriotizam je populizam, a protivljenje nakaradnoj vlasti je izdaja države.
Tako je to bilo godinama, do ove godine.
Savršena godina koja je, iako ispraćena neokićena, osvetlila prethodnih trideset godina magle.
Godina gde su Srbi i svi građani Srbije nesvesno osećali suze niz obraze, godinama nakupljene nemogućnošću da i jednima i drugima objasne da je neizdrživo više objašnjavati i pravdati se.
Ovo je godina gde vođina rečenica sastavljena iz dva dela u kojoj u prvom delu izgovori jedno, a u drugom to negira tako hipnotišući mase da svako čuje ono što mu prija gubi smisao koji nikad nije ni imala i njegove gvozdene determinante se raspadaju. Ovo je i godina gde neka njemu lažno suprotstavljena strana ne može više da ga predstavlja kao najbitniju figuru i tako mu, dajući na važnosti, a sebi na važnosti jedinog borca, ne uspeva da se nametne kao glas razuma.
Ovo je godina u kojoj je običan narod uspeo koliko toliko da se sabere i sruši oba Sneška, i onog Sneška sa dignuta tri prsta i kokardom na čelu koji umesto metle drži izdaju i pljačku, a i onog Sneška sa EU zastavom koji sad može da stoji na gej paradi ali ne može da uđe u Ćacilend.
Zašto ne pominjem studente?
Pa oni nisu studenti, nisu oni izašli kao studenti, već kao naša deca koja igrom slučaja i studiraju. Oni su neko ko je shvatio da praznici ne treba da budu briga nego radost i da su badnjak, česnica, vera, ljubav i spokoj, dok dočekuju praznike u svojoj zemlji bezbrižno uz svoje najmilije, jedini smisao života.
Shvatili su da svi dosadašnji ukrasi i šareni izlozi nebitni i da su laž. Ne traže puno, ne traže osvetu, ne mrze, samo žele da buduće Nove godine i Božiće svi budu bar malo srećniji, bez obzira da li diplomirali ili ne.
Na nama je da li želimo slaviti sa njima ili i dalje biti zapetljani u svetleće kineske lampice pod preskupom jelkom i jedni drugima objašnjavati nijanse besmisla čija magla prekriva Srbiju pa Bog i ne vidi od te magle ni nas, ni osvetljenje, ni plamen Badnjaka.
Svi sve znamo i svima nam je sve jasno, pa hajde da nam sledeća godina konačno donese zasluženi mir i radost.
Izvor: Pravda
