Piše: Vladimir Dimitrijević
O ČEMU JE REČ?
Rad se bavi ogledima Milovana Danojlića o NJegošu i Steriji kao književnicima čije je delo aktuelno upravo zbog tematizovanja pitanja koja su i danas prisutna u domaćim tzv. „ratovima u kulturi“, od patriotizma, preko odnosa prema Evropi, do otpora imperijalnim nastojanjima Zapada. Ukazuje se i na Danojlićevo stanovište po kome poezija, iako, na prvi pogled, nemoćna u odnosu na dominaciju politike i ekonomije, i dalje čuva duhovni identitet naroda i omogućuje mu opstanak u doba nihilizma.
DANOJLIĆ I PESNIČKI PRECI
Pesnik, prevodilac poezije i prozaista ( lirski prozaista ), Milovan Danojlić je bio i pisac ogleda koji zauzimaju trajno mesto u našem esejističkom nasleđu. Važan deo njegovog esejističkog opusa posvećen je našim i stranim piscima – ne samo pesnicima, mada se njima ponajviše bavio. U knjizi „Pesnici“, u kojoj je sabrao oglede o poetama koji su ga nadahnjivali i koje je prevodio, Danojlić je istakao da u osnovi njegove hermeneutike pesništva „stoji ljubav prema ovoj plemenitoj duhovnoj veštini koja mi je, kao pesniku, prevodiocu i čitaocu, podarila mnoge, nezamenljive trenutke sreće“. (1, 587)
Pristupajući veličinama srpskog stvaralačkog nasleđa, Danojlić se nije mogao pretvarati da je „objektivan“. Smatrao je da su njegovi pesnički preci ne samo deo naše kulturne baštine, nego i živi učesnici savremenih zbivanja, čuvari samoistovetnosti srpskog naroda čijem jeziku su služili i za čiju slobodu su se borili.
A Danojliću je bilo stalo do slobode. I u ličnom životu, u doba „brozomore“ ( „Životarim, životarim, pod despotom jednim starim“, pevao je, vo vremja ono ), on je to više puta pokazao i dokazao. Uostalom, žeđ za slobodom je u tradiciji književnosti kojoj je pripadao.
SA STANOVIŠTA SLOBODE
U ogledu „Antiimperijalni diskurs ili Diskurs slobode u srpskoj književnosti (Naznake i fragmenti)“, Dušan Ivanić je uočio da su srpski pisci slobodu naroda smatrali uslovom bez koga nema prave prosvećenosti i autentične kulture. Još je Hristofor Žefarević u „Stematografiji“ iskoristio priliku da poruči šta je cilj njegove, istorijski samosvesne, zajednice – tako su „svi grbovi zemalja na koje je pretendovala Austrija našli u vijencu koji okružuje cara Dušana, ispod kopita njegovog konja. U neočekivanom stapanju imperijalnog diskursa i oslobodilačkog „antidiskursa“ nastala je implicitna vizija rušenja postojećeg (habzburškog) carstva radi obnove, vaskrsa Dušanovog carstva.“( 2 )
Upravo zbog toga se u nas, smatra Ivanić, veoma rano oblikuje kritička distanca prema imperijalnim pretenzijama evropskih moćnika. Zaharija Orfelin u „Plaču Serbiji“ opisuje teški položaj svog naroda između Beča i Stambola, ne pristajući na status quo. I Dositej ide putem slobode, spreman da i lično učestvuje, po meri svojih sila, u Karađorđevom ustanku. Od sredine 18. do sredine 19. veka, tvrdi Ivanić, u Srba se vodi se borba protiv kulturne kolonizacije, u doba kad je nemački bio jezik škole, a mađarski – jezik državne administracije, i kada se tražio prelazak pravoslavnih na rimokatolicizam ako se hoće napredak u službi. Iako ima nameru da prihvati evropski sistem vrednosti, neophodan za izgradnju kulturnog prostora u novom dobu, srpska inteligencija ne želi da usvoji imperijalne interese koji se podmeću kao univerzalne vrednosti. I mi smo svoji, i ne moramo biti puki imitatori. Sa Vukom Karadžićem, narodna poezija postaje nova osnova naše samoistovetnosti, ona prvotnost kojoj romantizam teži kao bitijnoj obnovi zajednice.
Suočavanje sa Evropom nije moguće bez sučeljavanja – što, po Dušanu Ivaniću, počinje, u naznakama, od Dositeja i Vidakovića, a nastavlja se kod NJegoša, Branka Radičevića, Stjepana Mitrova LJubiše, Milovana Glišića, Laze Lazarevića. Dušan Ivanić dodaje:“„Drugi“ u očima naših pisaca postaje izvor dvostruke ili višestruke, prije svega ironične projekcije, ali ta projekcija zahvata i prostonarodno-naivnu, neiskusnu svijest u susretu sa modernom civilizacijom na Zapadu (NJegošev motiv „vojvoda Draško u Mlecima“, LJubišin Kanjoš u Mlecima), koliko i u susretu mačvansko-šumadijskog seljaka sa običajima i tehničkim inovacijama u gradu (u Glišića i Lazarevića). Topos Evrope se uklapa u binaran poredak vrijednosti (sloboda/ropstvo), gdje se ono što je u načelu pozitivno („prosvijećenac“, „izobraženik“) preobražava u negativno.“(2)
TAČKE SUČELJAVANJA
Srpska inteligencija je, u 19. veku, nezadovoljna ponašanjem zapadnoevropskih sila koje podržavaju opstanak Turskog carstva. Čuju se glasovi otpora Sime Milutinovića Sarajlije i Jovana Sterije Popovića. Izvornost naroda i njegova sloboda glavni su stubovi izgradnje hrama nacionalne kulture; ko nije spreman da slobodu postavi u temelj narodnosti, nije kadar da dopre do sebe. NJegoš u „Šćepanu Malom“ kaže o domaćim konvertitima:“O slobodi i o narodnosti/ u njih niko ponjatija nejma;/ u grob su ih obje sahranili.“
„Vijenac“ vladike Rada je svojevrsna pesnička borba protiv imperijalnog diskursa. Tu se sukobljavaju retorika sile na čijoj je strani većina i retorika otpora manjine koja odbija da se pokori, spremna na žrtvu u borbi za slobodu, kao i retorika imperijalnog „protoglobalizma“i retorike korena – klice („Manji potok u viši uvire,/ kod uvora svoje ime gubi“ na jednoj, a „Đe je zrno klicu zametnulo/ Onde neka i plodom počine“ na drugoj strani).
Otpor Turcima postepeno prelazi u otpor imperijalnoj Evropi koja je sebe svela samo na Zapad. Ivanić ističe da je „Miodrag Pavlović napisao da je Sterija bio „naš zapadnjak protiv Zapada“, da je osjetio potencijal nacionalne kulture i da je Evropa u njegovim pjesmama metafora naličja moderne prosvijećenosti („Izobraženiku“, „Turci“, „Godina 1848“).“ ( 2 ) Sterija se Evropljaninu - koji „zaboravlja“ da je i sam kriv za porobljavanje drugih, proglašenih za varvare - obraća upravo u pesmi „Izobraženiku“:„Kad Turčin roblje prodaje na trgu,/ Bezbožnik on je i zver,/ Kad ti za posao kupuješ crnce,/ Sreće otvaraš im dver.“
Glas protiv imperijalne Evrope kasnije dižu i Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić. Uostalom, po Ivaniću: „Antimperijalni diskurs srpske književnosti i srpske javne riječi nikada nije bio samo teorijski, već povezan s konkretnim okolnostima u kojima je živio srpski narod.“ (2)
Bila je to borba za oslobođenje.
SVET U KOME SMO SE OBRELI
Besedeći prilikom dodele Žičke hrisovulje 2004. godine u zadužbini svetih Save i Stefana, Danojlić se opredelio da najvećeg pesnika našeg jezika, vladiku Rada, oživi ne samo kao literatu, nego i kao duhovnog rukovođu u času u kome smo se pomeli, jer smo se našli u sveopštoj pometnji postmoderne istorije ( koja je već u to vreme operisala sa „postistinom“, a nedavno taj pojam i objavila kao nešto sa čime se mora računati, čak i u „nauci“).
Posle uvodnih reči zahvalnosti, Danojlić se osvrnuo na noviji trenutak u kome je u nas sve počelo da se para, jer je bilo pogrešno šiveno.
Godine u kojima smo se obreli, istakao je laureat, nisu godine za radovanje – oko nas je skoro sve što vidimo razgrađeno i razoreno. Živeli smo ne misleći, u svetu u kome se činilo da drugi misle za nas i umesto nas. Bila je to, naravno, varka, koja nas je skupo stajala – iako su odgovorni drugi, negdašnji ideološki monopolisti ( pesnik bi rekao - „usrećitelji sa Moravu“), ispalo je da je sva odgovornost na nama, običnima, koji smo se nezrelo prepuštali njihovom vođstvu:“Glavninu životnog veka najčešće smo trošili kako nismo hteli, kako je bilo po volji jačima, a sad smo odgovorni za ono što smo činili i, još više, za ono što nismo činili. U dovršenom, i u propuštenom, ništa se naknadno ne da popraviti. Okolnosti su se previše poigravale sa nama, a mi smo na njih premalo uticali.“ ( 1, 497)
Danojlić rendgenski precizno opisuje stanje u kome smo:“Pribiramo se u poharanom okruženju, na jalovoj čistini, u višestruko osiromašenoj zemlji, bez živorodne tajne, bez tajne u kojoj je snaga opstajanja. Naši izmišljeni prijatelji okretoše nam leđa u najtežem času, što je možda i dobro: više se nećemo oslanjati na trulu dasku. Kućni prostor se osuo i stesnio, saterani smo u obor nekadašnjeg pašaluka, a i nas, živih, u tom je oboru sve manje.”( 1, 497)
Duhovna i biološka iscrpljenost, ruku pod ruku, vode ka konačnom porazu jedan mali narod koji se nadao da je trajno stekao slobodu.
LEKOVITI SLOM ILUZIJA
Morali smo da stisnemo zube, i čekamo razvedravanje na obzorjima istorije, koje možda neće ni doći. Tranzicija, kao prelazak iz utopijskog nečeg u globalističko ništa, nije doba u kome je lako živeti i disati. Jer, po Danojliću:“U ovakvim, prelaznim, loše omeđenim razdobljima, u međuvremenu i međuprostoru, u proređenom vazduhu, stvari nemaju punu težinu, disanje je otežano, lako se odajemo crnoj zabavi jadikovanja. I tu, još jednom, imamo nedostižni obrazac u monolozima Igumana Stefana i Vladike Danila…“( 1, 498)
Oba monologa ukazuju na mogućnost nade u beznađu – na onaj apsurd pesnika NJegoša kao, po Ivi Andriću, „tragičnog junaka kosovske misli“, koji je jedini kadar da nas uznese iznad tamnice u kojoj smo se, geopolitički i metafizički, obreli.
LJudi i narodi koji žive od iluzija na kraju se suočavaju sa njihovim slomom. Iako je to bolno, lekovito je – sa iluzijama se nigde ne može.
U doba kad je ekonomija mrtva, a sve se svelo na „trange-frange“ trgovinu, kada se, po navici, štampaju knjige u malim tiražima, kakvi su bili u vreme Dositeja i Vuka, postali smo siromasi kakvi su oni u Trećem svetu, a nemaština nas je u svemu ogolila. Život naših predaka u „prirodnoj oskudici“ nije im dozvoljavao da se osećaju kao bednici ( setimo se Dostojevskovog Marmeladova, koji tvrdi da se dostojanstvo može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi). Beda koju su nam nametnuli svetski centri moći lišila nas je „jutopijskog“ standarda ne koji smo počeli da se navikavamo, ali koji nije bio naš, nego kreditiran:“Glavni izvozni proizvod, strateški položaj, izgubio je cenu na svetskom tržištu; za takvo stanje, kao ni za raspad države, nismo se spremali.“( 1, 498)
Ipak, živeti se mora, pa i u neočekivanom.
NEBESKI NAROD U DOBA BOGA DOLARA
NJegoš je, smatra Danojlić, nastojao da pokaže kakve su osnovne koordinate postojanja Srba – oni, po „pustinjaku cetinjskom“, imaju svoju nadzemaljsku otadžbinu i očevinu. Ta ideja je, krajem 20. i početkom 21. veka, naišla na najsurovije podsmehe „gospodara diskursa“ u svetu i kod nas. Ko se sve nije rugao ideji Srba kao „nebeskog naroda“?
Trezveni Danojlić je, sine ira et studio, pokazao da „nebeskost“ nije datost, nego zadatost kojoj se mora stremiti:“Svaki je narod nebeski u meri u kojoj nastoji da prevaziđe zemaljski okvir svog postojanja pa, živeći kako može i mora, sanja o višim, jačim oblicima ispunjavanja svoje sudbine. Ko ne teži nemogućem, neće ostvariti ni ono što je mogućno. Nebeska dimenzija življenja je unutrašnja tajna svakog bića.“( 1, 500)
Tobož trezven i krajnje sekularan, globalistički – materijalistički kao i komunizam- utopizam u sebi nosi nameru „nasilnog darivanja sreće“ ( Georgije Florovski ). Raj nije na nebu, nego na zemlji. I nije u duši, nego u novčaniku:“Jučerašnji usrećitelji su mislili da se raj na zemlji ostvaruje bez pomoći Višnjeg, i protiv NJega, a ovi, sadašnji, Bogu su dodelili zvanje finansijskog savetnika i pokrovitelja, pa su na svojoj nacionalnoj novčanici ispisali geslo In God We Trust (Mi verujemo u Boga).”( 1,501)
Čovek, po novim usrećiteljima, nema pravo na samonadilaženje – on mora ostati prah i pepeo, koji radi i troši, troši i radi. Iako su odneli pobedu nad Varšavskim paktom i učinili smešnom komunističku ideologiju, novi pobednici su se pokazali kao još gori prostaci – oni čak ni ne nude univerzalističku nadu „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Fridrih Engels ), nego trijumf manjine škrtih i gramzivih. NJihova gramzivost vodi u planetocid:“Zagađuju sve što je u nama i oko nas zdravo i prirodno, od voća i povrća, do vode i vazduha, od žita i hleba, do jezika, od međunarodnog prava, do prava na rad i život.“( 1, 501)
Tako se stiže do ponora iz koga izlaska nema.
ŠTA MOŽE PESNIK?
Kolika je snaga pesnika u doba duhovne i materijalne oskudice, u času kad je narod došao do ekonomskih minimuma i pomeo se umom i srcem više nego igda?
Na prvi pogled, nemoćan je, kao i svako bez političke i ekonmske moći; ali, pesnikovo čuvanje jezika u svim mogućnostima njegove dejstvenosti, imaginacija koja otvara puteve slobodi i poriče očevidnost ( kao kod Miljkovića:“Je li istinito ono što je stvarno/ Ili samo vlada?“ ), kao i briga za istorijsko pamćenje su neporecive sile otpora i opstanka. Poezija životu nudi najšire mogućnosti – na dnu nepoznatog, tamo, gde se, po Bodleru, krije novo, nalazi se nada, koja je pesnikova ( i saborna, jer pesnik, po Malarmeu, daje jasnije značenje rečima plemena ) kotva čak i kad je on sam u beznađu. Na tragu apostola Pavla, Danojlić nas podseća:“Od tvrdoće našeg čekanja, od siline usredsređenja, zavisi hoće li jednog dana doći to što nam se ponekad čini nemoguće.“(1,499)
Velika poezija ima, smatra Danojlić, nešto od biblijske ontologije ( nije u pitanju samo činjenica da je Sveto Pismo do nas stiglo u stihovima): naime, reč Božja je, uprkos farisejskom krivotvorenju u ime ovakve ili onakve propagande, kojom ideologija nastoji da nas ubaci u Prokrustovu postelju tržišno upotrebljivih privida, poziv na slobodu i nemirenje sa zlom, zbog čega je NJegoš i upućivao na neprestanu borbu, čak i kad uspeh izgleda nemoguć. Jačem se ne možemo i ne smemo potčiniti, jer okupatori, kad porobe, propovedaju red i rad, mir i sigurnost, ali sa jednim ciljem – da ropstvo ostane trajno.
Zbog toga, po Danojliću, pesnik, čak i kad klone, uvek ostaje sa nezgrbljenima i nepropouzalima, i nikad ne prelazi na stranu neprijatelja i porobljivača. Autošovinisti među nama sve naše neuspehe i poraze tumače kao nespremnost da se pokoravamo nalozima moći sa Zapada, koji je jedina civilizacija. Takve pouke su u „Vijencu“ upućivali Mustaj – kadija i Skender – aga. Pa ipak, kako kaže Danojlić, srpski pesnik nikada ne može da se saglasi sa servilnošću pred Imperijom:“Naša je tradicija poema nemirenja, netolerancije prema zlu. Nema danas ni jednog srpskog pesnika koji se pomirio sa zlom, iako se ono, ponovo, poziva na istorijsku nužnost.“( 1, 500)
To je pesnička nada – ako se ne pomirimo sa zlom, budućnost se može otvoriti ka slobodi. Borba protiv očevidnosti je jedina borba dostojna čoveka: to je pouka NJegoša, i pesnika koji ga slede.
PESNIK I POKRET OTPORA
Ako je poezija „so zemlje“, onda su, po Danojliću, pesnici „osetljive antene narodnih zajednica“, koji primaju sve signale spoljnjeg i unutarnjeg narodnog života. Iako ne vode i ne sude, pesnike treba slušati, čak i kada zvuče jurodivo – upravo tada oni saziru jedine puteve koji vode ka izlazu iz lavirinta istorije, tobož okončane triumfom boga Mamna i kultom Zlatnog teleta. Pesnici su bili ekološki pokret pre ekologa, jer ih je uvek bolelo ruženje prirode, s kojom su se stapali u lirsku nenaspramnost. Oni su, veli Danojlić, kadri da u sebi spoje patriotizam i kosmpoolitizam.“Rodoljubi po nauku jezika, u čijem hramu svakodnevno drže službu, oni su, istovremeno, građani sveta zbog zakletve Apsolutu: nadahnuće je, uvek, univerzalno i kosmičko, njegov je izvor više u nevidljivom, nego u vidljivom svetu.“( 1,505-506)
Čuvar sabornog pamćenja, pesnik je, po definiciji, član pokreta otpora protiv totalitarne globalizacije. Usamljen na svojim poslovima i u služenju pradubinama jezičkog bitija, pesnik ne dolazi među silnike ovog sveta da bi im se stavio na uslugu. Uklonjen iz središta društvene pažnje, on, makar i šapatom, nudi alternativu, drugačiji pogled na svet, mogućnost izbora. Ćutanjem, odbijanjem da se pridruži čoporu, pesnik čuva svoju čast i oglašava se tamo gde drugih glasova nema:“U bombarderima iznad Vijetnama, Bosne i Iraka leteli su, ponekad, kao specijalni gosti, fariseji i pisci novinskih uvodnika. Pesnika, u njima, nije bilo.“( 1, 506) Zato se pesnicima ne plaća Judinim srebrnjacima globalne moći, i zato je njihovo siromaštvo viteško. A marginalizovani su, u Srba, skupa sa Crkvom, koja je odolela vekovnim udarcima okupatora. Kad je teško, Crkva i pesnici su sa svojim narodom. To je zakon sabornog trajanja, koga nema bez sabornog pamćenja.
Način na koji pesnik presazdaje narodno pamćenje naročito se vidi u slučaju Filipa Višnjića, koji se, kao huk buna i ustanaka, mogao čuti kroz seoske odžake. Jer, kako je besedio Danojlić prilikom primanja nagrade „Odzivi Filipu Višnjiću“, „prijemčivost za junački deseterac je u našim genima“( 1, 9), pa su čak i komunisti sebe opevali deseterački. Sa visokog čela Višnjićevog svanjava „zora našeg preporoda“; ono je „prosjaj kolektivnog pamćenja“( 1, 9)
Sličnost Višnjića i Homera je u tome što je srpski guslar sve savremeno umeo da uzvede u prošlost, jer je Srbima prošlost najozbiljnija imovina. Tako se smelo uzletanje „Početka bune protiv dahija“ našlo na pred slušaocima sa svom slašću „u nabrajanju srpskih sela i zaselaka, knezova i starešina“(1, 10). Što je bard dodirnuo, preobražavalo se u ono trajno, mitsko:“Moravci, u kojima sam se sakog proleća pričešćivao, zahvaljujući Višnjiću, dobiše legendarni oreol i nadzemnu važnost“. (1,9) Današnji pesnik, odnjihan „u rasklimanoj, ali još uvek upotrebljivoj, kolevci predanja“(1,9), ima zadatak da ponovo osmisli tradiciju, jer starima to nije pošlo za rukom:“Ponovno formulisanje suštine istorijskog iskustva je prva obaveza elite svakog naraštaja“(1,11)
SA STERIJOM IZ DANA U DAN
Danojlić je svoj ogled o Steriji objavio 2006. godine, povodom jubileja ( 1806-1856-2006), i napisao ga je kao neposredno obraćanje velikom piscu. Ova „intimizacija“ sa književnim pretkom imala je za cilj da ukaže kako na aktuelne vrednosti piščevog nasleđa, ali i da podvuče koliko sam pisac u Sterijinom stvaralaštvu prepoznaje sebe. Kao i NJegoš, Sterija je, kad je naša budućnost u pitanju, bio prozorljiv:“Predosećao si da nećemo daleko stići, ako se bitno ne izmenimo (...) Ispostavlja se, još jednom, da smo jurišnici velikih reči, a kratkog daha.“( 1,13)
U doba kad se, kaže Danojlić, pred fotografa izlazilo ozbiljno, nastao je Sterijin portret koji umnogome daje njegov unutarnji lik. Ključ za saziranje ličnosti su oči koje, iz časa u kome nas gledaju, izražavaju začuđenost i sažaljenje, proniču u skrivene motive naših postupaka i nedostojnost koja bi da razvije steg uzvišenosti. Naravno, ne treba zaboraviti ni antropološki pesimizam pesnika „Davorja“, sasvim čitljiv sa fotografije:“To su oči rastuženog razuma koji se susreo sa mukom postojanja, i svestan je da za nju nema leka“(1,15)
Prošlo je mnogo vremena od Sterijine epohe, ali taj protok skoro nikoga nije urazumio. Po Danojliću, važno je shvatiti da nam je Sterija savremenik jer se bavio pitanjima koja ne gube na važenju: ljudska priroda je, avaj, nepromenljiva, i zbivanja se ponavljaju ad nauseam.
Pismenost je, vo vremja ono, bila retka, ali današnje opismenjene mase čitaju tabloide i uputstva za belu tehniku.
Pisanje je, i onda i danas, bilo neunosno, a život pisca je, više danas nego onda, na ivici prosjaštva. Nekad je bilo patriotskih pretplatnika; danas ih nema. Ako je Steriji bilo teško delati u takvim okolnostima, današnjim piscima je skoro sasvim besmisleno boriti se za upliv na publiku. S obzirom da je u doba autora „Pokondirene tikve“ književnika bilo malo, uvek bi se, za nekog novog, našlo mesta pod suncem. Danas je to nezamislivo: nove pisce retko ko uočava.
Takođe, za razliku od svojih naslednika krajem 20. i početkom 21. veka, Sterija nije osećao da, štampanjem napisanog, zagađuje životnu sredinu i da obezvređuje reči.
Naravno, svi piščevi likovi i danas su naši:“Oči društvene elite, čija se reč čuje i računa, okrenute tamo kuda su gledale i tvoje sluđene provincijalke. Iluzije i pusta obećanja daju jači podsticaj nadi od sive i čitave stvarnosti. Rado slušamo današnje laže i paralaže i onda kad im ne verujemo“.( 1,18)
VELIKI SVET I PRIČA O PROGRESU
Čitav današnji svet, uprkos činjenicama, dotrajava i dalje, bezubo i slabovoljno, ponavljajući priču o progresu: danas je bolje nego juče, a sutra će biti još bolje.
Danojlić je svestan da je priča o progresu jedna od mnogobrojnih iluzija čovečanstva: napreduje se u tehnici, ali etički se stagnira, pa i zakržljava. Iako je 19. vek bio suroviji u ispoljavanju zla, sve je bilo isto kao i danas, kada se zlo suptilizovalo i eterizovalo. Tehnički progres medija, propaganda i naoružanje čine ga ubojitim, a svaka uljuđenost nestaje u teškim okolnostima koje ne bivaju slučajno, nego se stvaraju nastojanjem svetskih moćnika.
Iako reklamiranje beskrajnog napretka traje, ne prestaje, umor je sve očitiji, a horizonti su odavno pomračeni. Treba biti krajnje naivan pa ne uočiti u kom pravcu je sve krenulo. Samodovoljnošću i samoobogotvorenjem – do đavola!
Moć je u rukama trgovaca i bankara, a ne vitezova i filosofa. Ali, ropstvo se, svim metodama novogovora koji postaje patkogovor ( čitaoci Orvela se gorko osmehuju ) prikazuje kao potonja sloboda. Rečima se daju druga, neutemeljena i proizvoljna značenja, da bi se svešću podanika moglo vladati, i da bi im se moć tržišta pokazala kao jedina i neporaziva.
MALI I VELIKI
Kako je u velikom svetu, tako je i u Sterijinom malom, ali umišljenom, narodu. Razlika je u tome što mali, ali umišljeni, u velikom svetu vide nedostižne uzore, čime potvrđuju svoj infantilizam:„Poput dece, ni mi od sebe ne vidimo svet, ne umemo da se prema njemu trezveno odnosimo, da uvidimo svoje mesto u njemu“( 1, 35) Moda, i u oblačenju i u mišljenju, pomodare čini smešnima, a danas ekonomski interesi modu čine totalitarnom. Civilizacija širi puteve robe. Ali, kao i nekad, živeti kao normalan svet znači živeti tuđim životom.
Čitanje Sterije uvek otkriva tragediju malog naroda:“Mali narod je sam sebi veliki teret, i zato uporno traži zaštitnike i pokrovitelje.“( 1, 53) U toj potrazi, nalazimo se na udaru iluzija mnogo češće nego drugi:“Mi i dalje očekujemo spas odonud otkuda su nam, u tek završenom veku, stizali jedino ultimatumi i bombarderi.“ (1,48) Dok smo takvi,„nama je sve dopušteno, posebno ono što dovodi u pitanje naš opstanak.“ ( 1,43)
Hoće li ikada biti drugačije?
Hoćemo li ikada biti drugačiji?
„POEVROPLJENJE“
Jedan od osnovnih izazova sa kojima se srećemo i danas je Evropa – to jest, Zapadna Evropa, koja je sebe proglasila sadašnjošću i budućnošću čitavog čovečanstva. U nas je, kaže Danojlić, baš Sterija, povodom Petra Velikog, prvi upotrebio izraz „poevropiti“, a taj geografsko – metafizički prostor je neporecivo važan za naše samorazumevanje:“Stoleća, u kojima smo živeli na njenom rubu, kao siročad i pastorčad, ne mogu se preko noći zaboraviti i odbaciti. Dužnici smo tih stoleća, u njima smo stekli izvesna važna i duboka iskustva“.( 1,19)
Onda je došao trenutak da se Evropa pretvori u Evropsku Uniju, i da fatamorganu „evrointegracija“primimo kao suštu stvarnost. Danojlić, kao čovek koji je živeo na liniji Ivanovci – Poatje, nije imao iluzija:“Reč je o goloj apstrakciji, o dugotrajnom držanju u pripravnosti, u gledanju na jednu stranu“.(1,19) Sve je to, naravno, Sterija već sazirao:“Mi Evropu vidimo kao carski put kojim se izlazi iz sebe, na kome ćemo raskinuti sa sopstvenom mučnom istinom, kao spasonosni lek, a o lekovima se na raspravlja, oni se gutaju. Po tom, prostodušnom poverenju u čudo, po uverenju da je život negde drugde, dostojni smo potomci tvojih najluđih komedija“.( 1,20)
To je ono u „Laži i paralaži“ – u Beču živeti tri dana znači kao na našem prostoru živeti tri godine.
UMORAN NAROD? NAROD NA UMORU?
U času kad piše svoje obraćanje Steriji, Danojlić shvata da je njegov narod umoran od uzaludnih pokušaja da stigne na zacrtanu metu. Široki slojevi Srba više ni u šta ne veruju, i ta inercija ih drži u stanju mirenja sa svetom i njegovim nepravdama. Lišeni poverenja u svoje misli i mišice, oni se prepuštaju duhovno – moralnoj inerciji i čarima duhovne pospanosti. Pasivizovani, ne verujući ni sebi, ni svetu, nespremni da idu za prorocima plave zastave poprskane žutim zvezdicama, prepušteni smo gašenju i nestanku vitalnih energija potrebnih na putu ka preporodu.
I život nam izmiče:“Do njega, u stvari, niko ne drži: jedni su ga prevazišli kroz fikciju, dok drugi stoje ispred njegovih zatvorenih vrata. Karte su lažne, ulozi se dižu rečima, a gubitke svako oseća na svojoj koži“. Kako god da posmatramo stanje u kome smo se našli,„teško gubitnicima u vremenu u kome se čuje jedino glas uspešnih i jakih“( 1, 28)
Biti gubitnik, a ostati svoj – da li je to moguće? Biti pesnik u narodu gubitnika, a ne utihnuti – da li je i to moguće?
Po Danojliću, moguće je, ako se, između ostalog, ostane sa klasicima svoje knjižievnosti i pažljivo čita njihovo zaveštanje.
RATOVI U KULTURI
U vreme kada je Danojlićev ogled o Steriji pisan, u srpskom društvu su trajali sukobi „kulturnog rata“ između, uslovno govoreći, patriotizma i kosmopolitizma, „prvosrbijanstva“ i „drugosrbijanstva“. Pitanje rodoljublja se postavljalo na različite načine, da bi u medijima glavnog, postpetoktobarskog toka, ljubav prema rodu i otadžbini bila opisivana kao „poslednje pribežište nitkova“.
Danojlić je uočio da domaći kvazikosmopoliti, u stvari, slede naloge velikih zapadnih sila, kojima je potčinjena planeta konačni cilj. Centrima moći smeta rodoljublje malih naroda, ali bez patriotizma u doba nerešenog nacionalnog i državnog pitanja se ne može: odricanje od sebe je put u samoubistvo. Nacionalizam velikih se, veli Danojlić, licemerno krije, a nacionalizam malih je „štetan i suvišan, zato što su mu ciljevi neostvarivi“(1, 26)
Orvelovska načela pobeđuju u borbi protiv istine o patriotizmu:“Ko vlada rečima, vlada i stvarima. Izvedena je mala alhemijska operacija izjednačavanja patriotizma sa uskogrudim nacionalizmom, ovoga sa šovnizmom, šovinizma sa nacizmom, a tu već prestaju teorijske i predlažu se sudske rasprave“.(1, 26)
Kako je zlo čudo orvelovskih transformacija značenja stiglo do nas?
PUTEVI KVAZIKOSMOPOLITIZMA
Nigde se ništa ne dobija besplatno, a niko ne obećava ono što je jedino potrebno i moguće: srećnu sadašnjost. Kada se, iz NATO geopolitičkih razloga kreditirana, generacija Titove epohe, kojoj je ispred nosa oduzet standard Trsta i Austrije, srela se neprijatnim činjenicama stvarnosti, ispostavilo se da je domaći malograđanin bliži malograđaninu EU nego svom seljaku. Zato lokalni skorojević, u blatu tranzicije, ne može da se poveže sa sopstvenom tradicijom – on, kaže Danojlić, odmetnike svoje krvi, koji su se borili protiv Novog poretka, gleda očima „Turaka i trgovaca“ iz pesme „Stari Vujadin“, to jest onako kako ih gleda njegova voljena imaginarna Evropa, ni ne sluteći da domaća srednja klasa nikad ne može postati srednja klasa naddržave sa središtem u Briselu. Danojlić se seća:“Određenu dobru volju Unija je pokazivala pre raspada socijalističkog poretka; tada joj nije smetao naš jednopartijski sistem, niti je imala primedbe na izbore. Bili smo zanimljivi i potrebni, kao brana protiv pošasti sa Istoka; dobijali smo kredite kao Trojanski konju ubačen u neprijateljsku tvrđavu.“(1, 49)
Među onima koji su krenuli putem malograđanštine maskirane u EUtopizam regrutovali su se „drugosrbijanci“.
Ti kritičari naše „zaostalosti“ su ulagali veliki napore da reintepretiraju čitavu tradiciju u skladu sa svojom vizijom poželjnog poretka na domaćem tlu. Pokušavali su, upravo iz te perspektive, da i Sterijine „Rodoljupce“ podastru kao dokaz svoje teze da su patrioti samo koristoljubivi nitkovi. Glavno odredište reintpretatora Sterijine gorke komedije je krajnje prizemno – treba se izmestiti iz sopstvenog, nepoželjnog identiteta, da bi se stiglo u „zemlju obećanu“:“Cilj je živeti kao sav normalan svet, a normalan svet je negde drugde.“(1, 38)
MOŽE LI TA IDEJA DA USPE?
Uprkos propagandi, kvazikosmopolitizam ne može da postane opštevažeća istina među nama. Evropa je, uvek i svagda, bila osvajač, a mi smo bili osvajani. NJoj će uvek biti blizak diskurs gospodara, a nama raje. Licemerje Zapada je ono što nama ne ide, i zato ne možemo da se uklopimo u Novi poredak terminalnog kapitalizma globalizacije. Stati na stranu moćnika sa Zapada znači biti sledbenik čudovišne ideje zlatne milijarde:“Većina ljudskog roda na našoj planeti računa se u tehnički višak, koji nije trebalo da se rodi. Čovek se ne isplati.“ ( 1, 61)
Po Danojliću, našim „pretencioznim tikvanima“ ništa nije jasno:“Nisu bila dovoljna ni četiri bombardovanja tokom jednog stoleća da se, prema onima koji su nas zasipali bombama, zauzme bar unekoliko rezervisan stav.“(1, 39)
I tako se narod, u trenutku kad Danojlić piše o Steriji, našao podeljen. Jedni su se nastanili u našim beznadnim predgrađima, a drugi su pobegli u inostranstvo, da budu građani ničije zemlje. Ako su i ostali tu gde su rođeni, obreli su se u autošovinističkoj magli.
STERIJINO RODOLJUBLJE I KVAZIKOSMOPOTOLIZAM
Sterija je bio učeni i mnogostrani um, koji je, baš zbog toga, znao sve naše mane. Ali, to ga nije okretalo ka samomržnji: njegovo rodoljublje bilo je neupitno. Danojlić mu se zato i obraća sa poverenjem u saveznika iz prošlosti:“Uzme li se u obzir celina tvog književnog rada i književnog delovanja, te izrazito kritički odnos prema našim, provnicijalnim varijantama poevropljenja, kao i osuda imperijalističke i kolonijalne istorije Zapada, ne verujem da bi se među idolopoklonicima Novog svetskog poretka osećao kao među svojima, ni da bi prihvatio njihovo čitanje Rodoljubaca“. (1, 27)
Umetnička dela jesu višeznačna pod uslovom da višesmislenost ne postane besmislica koja poriče što pisac jeste hteo i mogao da kaže: Sterijini rodoljupci su, kaže Danojlić, sitne duše koje pokušavaju da, što glumeći radikalni nacionalizam, što dodvoravajući se mađarskim pobednicima iz 1848, ostvare svoje lične interese. Autošovinisti potonjih vremena su ozbiljniji izazov za narod kome pripadaju – oni ga poriču strastveno i bez ostatka, zato što im se čini da taj narod živi pogrešno na pogrešnom mestu, i da nije kadar da zauzme ispravne stavove u vremenu kada je „kraj istorije“ ( onaj Fukujamin, neoliberalni ), navodno, postao očit. Kod domaćih kritičara srpske zaostalosti nikad nije bilo ljubavi i brige, nego je uvek vladao stid što ne pripadaju neporočnim nacijama.
Po Danojliću, ko rodoljupce ( sitne šićardžije u svakom trenutku svog okretanja i obrtanja na sceni “teatrum mundi”) pokušava da predstavi kao rodoljube mogao bi da proba da i Femu predstavi kao prafeminstkinju:“Pokušaj da se preko pelivana i malih podlaca predstave svi nosioci osećanja stara kao ljudsko okupljanje u državne i narodne zajednice je jevtina polemičarska dosetka“( 1, 28)
Rodoljubi vole otadžbinu: ko zbog podviga, ko iz sažaljenja zbog njenih posrnuća, ko zbog predela, a ko zbog ćevapa:„Takve patriote, u čijoj ljubavi nema širine i mudrosti, ti u članku o Stevanu Nemanji nazivaš rodoljupčićima“(1, 30)
ŽABE I TRAVESTIJA
Pored primitivizma „širokih narodnih masa“, postoji, kako kaže Danojlić, i „budalasta travestija žaba“ koje bi da se potkuju. Oponašanje moćnika odricanjem od sebe nije nikakav put, nego ćorsokak - ko pogazi meru i granicu, tone. To biva danas, kao i kod Sterije, tragikomično.
Danojlić uočava da na ulasku u LJig stoji razapeto belo platno - Welcome to the home of Voda Voda:“Kome je, na raskrsnici između Babajića, LJiga i Gukoša ona dobrodošlica bila upućena?“( 1, 56)
Beograd je, u vrtlogu samozaborava, postao kolonija preplavljena anglicizmima, što našeg esejistu naročito uznemirava. Voditeljka prestoničke televizije kaže:“Moje ime je“, a umesto putopisa imamo stories. Femi su se rugali, a onima koji govore omaž, kul, dil, imidž, tajming, super, trend, brend, marketing i tender niko se ne podsmeva. Reč „patetično“, koja u nas znači „prenaglašeno emocionalno“, koristi se, u skladu sa prihvatanjem engleskog kao trajne jezičke mere, u značenju „jadno“. Sve je kao u Sterijinoj komediji „Beograd nekad i sad“, u kojoj Stanija, kojoj je dosta najezde tuđinštine, kaže:“Ajde, ajde! Pošokčite se. Jošte ostavite zakon i post, pa će vas viditi majka.“
Istina umetničkog dela nije samo jedna, ali krug njenog stvaralačkog tumačenja ipak ima stvaran opseg, a ne onaj koji nam nameće, ideološki zasnovana na kvazikosmopolitizmu nasilničke globalizacije, samovolja autošovinista. Zato se Danojlić, veran činjenicama, trudi da čita Steriju onako kako klasik to zaslužuje. Čak i kad pročitano primenjuje na sadašnjicu, duhovni potomak ostaje u krugu dvoumica i rešenja svog pretka, pesnika „Davorja“ i pisca „Pokondirene tikve“.
STERIJIN DELATNI PESIMIZAM
Danojlić nas podseća:“Prvu liniju odbrane trebalo bi da drži elita, kadra da nađe srećnu ravnotežu između nacionalnog i internacionalnog.“(1, 43) Na našu nesreću, srpska elita se umnogome odrekla svoje dužnosti da utemeljeno brani narodni identitet. Školska učenost nije dovoljna – potrebna je elementarna čovečnost. Uostalom, za Steriju je ljudskost bila prirodnost, zbog čega je verovao da i za varvarina ima više nade nego za bezdušnog zapadnog „izobraženika“:“Prosveta prikriva opaka dela, ili ih opravdava, pa je zato gnusnija i opasnija od gole surovosti.“( 1, 46)
Progres je nezaustavljiv - naravno, u propast, a Sterija je bio konzervativac utoliko ukoliko je hteo da konzervira zdravu ljudsku pamet. Bio je i pesimista, jer je video da u borbi između Pojanja i Crva pobeđuje Crv. Međutim, delatni pesimisti su, smatra Danojlić, čovečanstvu naneli mnogo manje zla nego optimisti skloni utopizmu. Sterija je, uprkos uvidu u ograničenost ljudskih poduhvata, poštovao rad, čestitost, rodoljublje:“Uviđanje ništavnosti koja nas čeka na kraju putovanja, ne daje nam pravo da se, prema sebi i bližnjima, ponašamo bilo kako, ni da činimo bilo šta. Ništavni su krajnji ishodi, i to sa stanovišta jedinke. Postojimo onoliko koliko smo sebe dali drugima; u tome udelu naše samoživo ja nema pristupa“.(1, 67)
Čak i pesimista može verovati u preporod, jer smo svetu potrebni kao samosvojni, živi i istiniti, a ne kao „pelivani i beskućnici“; preporod će, veli Danojlić, „doći sa obnovom čednosti, skromnosti, prirodnosti, radinosti, nezlobivosti i istinoljubivosti“ ( 1, 67)
Uostalom, kako je neko rekao, razlika između pesimiste i optimiste je mnogo manja nego što izgleda. Obojica se bore, samo sa različitim pogledima na ishod borbe. Od njih se razlikuje defetista, koji iz borbe beži.
MOĆ POLITIKE I (NE)MOĆ POEZIJE
Milovan Danojlić je pesnik koji živi u doba kada poetski glas pripada pojedincu, a ne zajednici. Ipak, kao i pesnici koje je prevodio ( poput Klodela i Jejtsa ), Danojlić se setno osvrtao na doba u kome je rapsod, po Konstantinu Bertolu, bio dah zajednice što samu sebe pripoveda i epifanijski glasnik bogova koji su i sami bili inkarnacija zajedničkog duha, svojevrsni mitološki spoj predaka, potomaka i nerođenih:“Pesma, poezija, pozorišni komad pripadaju rapsodu samo zato što pesnik jeste zajednica, njen sastavni i konstitutivni deo“. (1, 82) Pesnikova autonomija je, u zlatno doba stvaralačke pranevinosti, postojala samo u okviru vrednosne lestvice kolektiva, pa je tu „rapsod, pesnik ili dramaturg u osnovi reč oko koje je postignut konsenzus, delegirana, zastupnička reč“ ( 3, 84) Kada zajednica predlaže teme i ciljeve, a pesnik ih bira, i kada su reči pesnika i bližnjih zajedničke skoro do potpunog poistovećenja, moguć je klasik kao, po Eliotu, zrelost u dejstvu, zrelost ne samo lična, nego i kolektivna.
Zato se Danojlić, svestan šta je bilo moguće u „rapsodskoj prošlosti“ njegovog naroda, eshatološki optimističan jer misli i peva odan prauzornoj – protološkoj! - vrednosti NJegoševog i Sterijinog dela, ogleda u njihovom prisustvu da bi nam rekao da su klasici živi, i da mi živimo sa njima. Iako se obreo u času u kome je, po Bartolu, svet sav u ogledalu tržnog centra, na udaru terora niskog intenziteta i dugog trajanja, kad se nameće „zakon da onaj ko ne učestvuje nije različit, nego naprosto ne postoji“ (3, 108), Danojlić vodi dijalog sa svojim stvaralačkim precima da bi, i sebi i nama, dokazao da, iako je duh vremena gluv za pesništvo jer u njemu trijumfuje politika kao veština nihilizma odevenog u ružičistu futurologiju, poezija može da kaže nešto o politici, dok je politika inferiorna kad je poezija u pitanju – „u dijalogu sa poezijom politika je nema i nemoćna“.( 3, 66)
I u tome je pobeda poezije. Quod erat demonstrandum.
IZVORI I LITERATURA
Milovan Danojlić: Pesnici, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007
Dušan Ivanić: Antiimperijalni diskurs ili Diskurs slobode u srpskoj književnosti (Naznake i fragmenti), Društvene krize i (srpska) književnost i kultura, ur. prof.dr. Dragan Bošković, doc.dr Maja Anđelković, Filološko – umetnički fakultet, Kragujevac, 2011. www.filum.kg.ac.rs/dokumenta/izdavastvo/zbornici/2011%20Zbornik%20Drustvene%20%D0%BArize.pdf, pristupljeno 7.10.2024.
Konstatino Bertolo: Gozba uglednika, prevela Aleksandra Mančić, Službeni glasnik, Beograd 2010.
Objavljeno u zborniku „Pesnici kao esejisti: kulturni konteksti druge polovine 20. veka“ ( uredile Jana Aleksić i Milica Ćuković, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2024.
Izvor: Pravda.rs
