Pravda

Piše: Stanoje Stanojević

Kad je umro car Manojlo (1180 god.), počela je Vizantija opadati i gubiti oblasti i države, koje je on, ratovima i diplomatskim putem, bio vezao za državu, a koje su već davno bile izašle iz sfere vizantiskih interesa. Sve pokrajine i države, i na Balkanu i van Balkana, počele su sada raditi na tome da se oslobode od Vizantije.

Akciju u tom pravcu vodile su u prvom redu Ugarska i srpske države, Raška i Bosna. I Nemanja i ban Kulin i kralj Bela bili su verni Manojlu do njegove smrti i priznavali su sve do toga vremena vizantisku vrhovnu vlast. Ali su posle smrti cara Manojla sva trojica smatrali, da su prošla vremena podčinjenosti i počeli su protiv Vizantije borbu za nezavisnost. Ta borba donela je i Bosni i Raškoj i Ugarskoj slobodu.

Bosna se istina oslobodila od Vizantije, ali je za nju nastala sada opasnost s druge strane. Ugarska je, dok joj je pretila opasnost od Vizantije, bila u savezu sa Bosnom i Raškom, ali kada je te opasnosti nestalo, ona se odmah okrenula protiv svojih saveznika. Tako je Bosna, odmah od početka, bila primorana da suzbija osvajačke težnje mađarskih kraljeva, koji su našli sebi saveznike u rimskim papama. Ovi su hteli da zadobiju Bosnu za katolicizam, pa su upotrebili Ugarsku kao svoga mandatara, dajući Ugarskoj pravo političke vlasti u Bosni, samo da brani i propagira katolicizam. Osim toga razdirale su Bosnu od samog početka njenog samostalnog života religiozne borbe, i cela bosanska istorija sve do druge polovine XIV veka, samo je monotona borba protiv osvajačkih težnji Ugarske i papske kurije, puna unutrašnjih verskih kriza, iz kojih ona nikako nije izlazila.

Papska kurija nije nikako bila voljna da napusti svoje pretenzije na zemlje, koje su joj u VIII veku, po njenom uverenju, nasilno i nepravedno bile otete. Sada, kad je, usled krstaških ratova i na drugih uzroka, uticaj papski ojačao i počeo da se širi, radile su sve darovitije i energičnije pape na tome, da povrate papskoj vlasti Balkansko poluostrvo, osobito zapadnu polovinu njegovu, dakle zemlje, koje su većim delom bile u raškoj i bosanskoj državi.

A razloga za intervenciju, osobito u Bosni, nije bilo teško naći.

Usled stalnog snažnog i ukrštenog uticaja istoka i zapada u zemljama i pokrajinama, u kojima je srpski narod stanovao, bilo je versko pitanje u srpskom narodu gotovo uvek vrlo akutno. Jer o srpske zemlje i prevlast u njima od uvek se borila rimska i carigradska crkva, a hrišćanstvo je u ovo doba još uvek, možda baš zbog toga ili bar i stoga, kod Srba bilo vrlo slabo utvrđeno.

Hrišćanstvo je istina bilo u srpskim državama već od dosta vremena državna vera, ali je još uvek bilo u srpskom narodu dosta pristalica stare vere, koja je svojom starinom i obredima vezivala i privlačila sve konzervativnije elemente. Da se stara vera tako dugo održi, mnogo je doprinela i pometnja, koja je nastala u srpskim zemljama u hrišćanskoj crkvenoj organizaciji, zbog toga, što je od vremena na vreme naizmence rimska i carigradska crkva dobivala prevlast u većini srpskih zemalja. Dok je u zapadnim srpskim pokrajinama bio uvek jači uticaj Rima, prevlađivao je na istoku vizantiski uticaj. Taj stalni dvojni uticaj sa večitim pomeranjem granica svakako nije uvećavao broj pristalica hrišćanske crkve u srpskom narodu.

Na tako neodređen, nesređen i nesiguran teren među Srbima u religioznim stvarima, došla je nova sekta, bogomilska, koja je već pre toga bila uhvatila korena u Bugarskoj, pa odatle u ovo doba počela prodirati i u srpske zemlje, naišav tu na vrlo pogodno zemljište. Prosta i jasna u svojim principima sa mnogo komunističkih i anarhističnih primesa, bogomilska jeres se u ovo doba raširila jako i u Raškoj i u Bosni.

Kada je Nemanja u Raškoj uništio bogomilsku jeres, ona je našla utočišta u Bosni, gde je, zbog nesređenih verskih prilika, uhvatila jaka korena, uticala jako na razvitak srpskoga naroda i na sudbinu bosanske države i, sa izvesnim preobražajima pod uticajem drugih vera i crkava, održala se tamo do kraja samostalnog života.

Možda je baš tako versko stanje u srpskim državama i bilo jedan od uzroka, što je na papskoj kuriji vladalo mišljenje, da se ona, u radu na povraćanju svoga prava, svoje vlasti i svoga avtoriteta na Balkanu, ne može osloniti ni na jednu srpsku državu. Na kuriji je u to doba bilo ovladalo uverenje, da će se srpski narod moći vratiti u krilo katoličke crkve samo pomoću koje strane države, koja će oružanom silom primorati srpske države da prime katolicizam. Najprirodnije je bilo tom prilikom prvo pomišljati na Ugarsku, koja je bila odana katolicizmu i papskoj kuriji, a koja je imala dosta snage da radi na ostvarenju tih planova, tim pre što je i sama imala i državo-pravnih i političkih i ekonomnih pretenzija na neke srpske krajeve.

Tako su Ugarska i papska kurija bile upućene jedna na drugu i našle se, od kraja XII veka, na Balkanskom Poluostrvu na istom poslu: obe su htele da pokore srpski narod i da osvoje srpske države, Ugarska politički, papska kurija verski. Položaj srpskoga naroda bio je u taj mah vrlo težak. Sada je, pored borbe protiv Vizantije, trebalo stalno odbijati još i kombinovane napadaje od strane Ugarske i katolicizma. Ti napadaji su u pojedinim momentima bili osobito jaki u Bosni. Stoga su srpski vladaoci u obe srpske države, i u Raškoj i u Bosni, morali od toga vremena stalno da se povijaju i da, u doba velike opasnosti, čine ustupke papskoj kuriji, da ne bi, zbog otpora katolicizmu, doveli u pitanje političku nezavisnost svojih država. Jer je borba, koju je Ugarska vodila u srpskim zemljama za katolicizam, bila samo izgovor, prava namera mađarskih kraljeva bila je da politički pokore srpski narod.

U poslednjoj desetini XII veka bosanski ban Kulin bio je optužen kod papske kurije da trpi i podržava bogomile, a Ugarska je bila gotova da ga, u ime papino, kazni zbog toga. Kulinu je, istina, pošlo za rukom da za ovaj mah otkloni opasnost, ali se ipak uskoro pokazalo, šta je prava tendencija ugarske politike. Mađarima je bilo glavno da osvajaju, pa ma gde. Tako namesnik ugarski u Hrvatskoj i Dalmaciji, Andrija, napadne u proleće 1198 god. na Hum, koji je bio pod Raškom, i osvoji ga. To je bio prvi akt što ga je Ugarska učinila u pravcu svoje nove politike prema srpskim državama. On je jasno pokazao osvajačke težnje ugarske prema Raškoj, a da je Ugarska težila za Bosnom, to je već davno bilo i suviše jasno. Odmah posle osvojenja Huma došlo je istina do nesuglasica između Andrije i njegovog brata Emerika, ali to srpskim državama nije mnogo koristilo, jer je baš u to doba jedan srpski pretendenat počeo raditi da pomoću Ugarske i papske kurije dođe na presto u Raškoj.

Najstariji Nemanjin sin, Vukan, namesnik u Zeti, javio je bio papskoj kuriji, da se u Bosni jako raširila bogomilska jeres. Ušav na taj način u volju papi i dokazav svoju privrženost katolicizmu, Vukan se mogao nadati, da će mu i papska kurija i Ugarska, kojoj je on bio voljan priznati vrhovnu vlast, hteti pomoći da protera svoga brata Stevana i da zauzme presto u Raškoj.

Videći kako se radi i šta se sprema protiv njih, ni Stevan ni Kulin nisu hteli dopustiti da ih događaji iznenade. Oni su energično radili da osujete akciju svojih neprijatelja. Kulin se obratio papi i izjavio je svoju gotovost da napusti bogomilsku jeres, koju je do sada, kako je on tvrdio, samo u zabludi ispovedao; Stevan je molio od pape kraljevsku krunu, obećavajući, naravno, priznanje papske supremacije. Papa Inoćentije III bio je voljan da ispuni želje i Kulinu i Stevanu. Odazvati se njihovoj želji i učiniti što oni traže, značilo je za papsku kuriju postići potpun uspeh.

Kulin se svečano odrekao bogomilske jeresi, primio je katoličku veru i priznao ugarsku vrhovnu vlast (1203 god.); tako je spasao svoj presto. Stevan je međutim bio izgubio presto, ali je ubrzo suzbio Vukana, i ne samo ponovo zavladao Raškom, nego je, kad su u Ugarskoj nastale unutrašnje krize, osvojio i Hum.

Međutim se, uskoro posle toga, bogomilska jeres opet bila raširila u Bosni i čak se odatle počela širiti po južnoj Ugarskoj, po Hrvatskoj i Primorju, a odatle čak i po severnoj Italiji i južnoj Francuskoj. Papska kurija je usled toga naravno bila primorana da opet obrati pažnju na prilike u Bosni. Uveren da se u Bosni ubeđenjem neće u tome pravcu moći postići nikakav rezultat, ili bar ne stalan i trajan, papa se rešio da upotrebi nasilna sredstva. God. 1221-1222 pozivao je papa narode u Evropi na krstaški rat protiv Bosanaca. Ali se tom papinom pozivu nije gotovo niko odazvao. Oduševljenja za krstaški rat nije više bilo kao nekada, jedno stoga, što je religiozno oduševljenje u opšte bilo popustilo, drugo, specijalno za rat protiv Bosanaca, i stoga, što taj rat nije davao nikakva izgleda na materijalnu dobit.

Videći da od krstaškog rata na taj način neće biti ništa, kaločki arhiepiskop se ponudi papskoj kuriji, da on sam povede krstaški rat protiv bogomila u Bosni, ako papa njemu podloži bosansku Crkvu. Papska kurija je rado prihvatila ovaj predlog. Ali je kaločki arhiepiskop brzo uvideo da je lakše davati obećanja nego ih vršiti, pa je oklevao da pođe na Bosance. Kad ga je papa energično pozvao, da ispuni svoje obećanje (1225 god.), on stupi u pregovore sa upravnikom Srema, da zajedno pođu na Bosnu, ali i ti pregovori nisu doneli nikakva rezultata.

Kad su bogomili videli, da je katoličkoj crkvi nemoguće da za taj mah ma šta preduzme protiv njih, osilili su se jako i dobili samopouzdanja. Oni su, kad su u Ugarskoj nastali neredi (1232 god.), zbacili sa prestola Kulinova sina Stevana, po svoj prilici stoga, što im on nije bio dosta siguran, a za bana izabrali Ninoslava. Papska je kurija stoga još življe nastala da iskoreni bogomile u Bosni. Istraga, koja je po naredbi iz Rima iduće godine izvršena u Bosni, pokazala je da je katolicizam tamo bio u vrlo rđavom stanju: ne samo da nije ništa urađeno za širenje katoličke vere, ne samo da je izgubljeno i ono što je već bilo stečeno, nego je i sam katolički episkop u Bosni, poslan iz Rima da suzbija bogomilsku jeres i da širi katolicizam, bio prišao bogomilima. U Rimu su zbog takvog stanja stvari bili vrlo ljuti. Neko je morao biti kriv zbog toga i taj krivac trebalo je da bude kažnjen.

Na papskoj kuriji su našli, da je za tako očajno stanje katoličke crkve u Bosni najviše kriv dubrovački arhiepiskop. On je morao znati prilike u Bosni, jer je Bosna, po svoj prilici od XII veka, spadala u njegovu crkvenu jurisdikciju, a nije ništa preduzeo protiv toga. Stoga je dubrovački arhiepiskop kažnjen: Bosna je oduzeta od njega pa je data kaločkom arhiepiskopu, koji je već odavno radio na tome da dobije Bosnu.

Ban Ninoslav, u nevolji, jer mu je sada zapretila opasnost i od Ugarske, pristane da se sporazume s papskom kurijom i da joj se podčini. Ali čim je neposredna opasnost od Ugarske prošla, prekine Ninoslav pregovore. Stoga papa opet pozove hrišćane na krstaški rat protiv Bosne.

Krstaški rat protiv bogomila u Bosni vođen je sada oko pet godina s promenljivom srećom. U početku su krstaši vojevali bez uspeha, ali kad Mađari zadobiju za sebe usorskog kneza Sebislava, sina bana Stevana, koji je takođe hteo da dobije Bosnu, onda se sreća okrene i Mađari nadvladaju, pa pošto su savladali Bosance, prodru i u Hum i pokore ga (1237 god.).

Sad je počela katolička crkva energično raditi da iskoreni bogomilsku jeres, a da utvrdi katolicizam u Bosni. Papska kurija i kaločki arhiepiskop stali su odmah slati dominikance u Bosnu, zidati crkve i manastire i podizati tvrđave za odbranu katoličke vere. Ali je sve to malo koristilo. Tek što je ugarska vojska otišla iz Bosne, digne se Ninoslav sa Bosancima i počne opet borbu protiv katolicizma i ugarske vlasti, a kralj Vladislav prodre u Hum i osvoji ga. Ugarska, zauzeta odmah za tim na drugoj strani, nije mogla za ovaj mah ništa preduzeti protiv Bosne.

Ninoslav je sada bio slobodan i nezavisan; on je (1240 god.) došao u Dubrovnik i ugovorio sa Dubrovčanima, koji su u to doba bili u zategnutim odnosima sa raškim kraljem Vladislavom, savez protiv Raške. Ninoslav se još bolje utvrdio na prestolu, kad su 1241 god. Tatari udarili na Ugarsku i pregazili je. Kralj Bela IV pobegne ispred Tatara u Dalmaciju, a oni užasno opustoše celu zemlju. Ugarska je tatarskom najezdom bila dovedena na rub propasti. Samo je energičnom radu kralja Bele pošlo za rukom, da spase Ugarsku od propasti i da, za srazmerno kratko vreme, ponovo digne snagu i blagostanje u državi. Ali je trebalo dosta vremena, dok se Ugarska oporavila od teškog udara, a za to vreme utvrdilo se na Balkanu stanje, koje Ugarskoj nije išlo u račun. U Bosni je učvrstio svoju vlast ban Ninoslav, oslanjajući se, naravno, na bogomile. U Dalmaciji je ovladala anarhija. Spljet i Trogir su zaratili jedno na drugo; rat taj uzeo je dosta velike razmere, jer su sa Spljećanima sklopili savez i udarili na Trogir: Andrija knez humski, ban Ninoslav i poljička opština. Tek je 1244 god. pošlo Beli za rukom da silom primora Spljećane da se izmire sa Trogirom. U isti mah je Bela sa velikom vojskom bio pošao na Ninoslava. Ninoslav je u nevolji popustio zahtevima Belinim i pa taj način otklonio za ovaj mah opasnost, koja mu je pretila.

Ali se uskoro javio u Bosni opet jak pokret protiv Ugarske i katolicizma. Kad je Bela IV došao u sukob sa Fridrihom II austriskim (1246 god.), bogomili u Bosni opet dignu glavu. Stoga je episkop bosanski tražio pomoći od pape i, zajedno s kraljem Belom, molio papu, da bosansku crkvu definitivno podloži kaločkom arhiepiskopu, nadajući se, da će on moći snažno braniti katolicizam u Bosni. Papa je opet pozvao kaločkog arhiepiskopa i kralja Belu na krstaški rat protiv Bosanaca. Ali je i taj poziv ostao bez uspeha (1247 god.).

Ninoslav se međutim s pravom bojao, da ipak može za njega nastati opasnost s te strane. Stoga se on, naskoro posle toga, sam obrati papi pismom, u kome je tvrdio, da je on, od kad je primio katoličku veru, bio dobar katolik, i da je samo radi odbrane svoje države od neprijatelja, primao pomoć od bogomila. Papa na to naredi kaločkom arhiepiskopu da ostavi za sad Ninoslava na miru.

Miran od katoličkog gonjenja, Ninoslav je sada mogao da obrati više pažnje unutrašnjem konsolidovanju i snaženju svoje države. U to doba sklopio je on trgovinski ugovor sa Dubrovnikom i ujedno savez protiv raškog kralja Uroša.

Kada je ban Ninoslav umro (oko 1250 god.), nastala je između njegovih rođaka borba o vlast. Osim toga, uzela je u Bosni maha i ogorčena borba između katolika i bogomila. To anarhično stanje dalo je povoda kralju Beli da udari na Bosnu. Ostavljena sama sebi, a razrivena i oslabljena unutrašnjom borbom, Bosna je brzo podlegla (1254 god.). Tom prilikom pokorio je Bela i Hum, ali je kralj Uroš, već posle kratkog vremena, opet vratio Hum pod svoju vlast. Da bi Bosnu za sva vremena lakše održao u pokornosti, Bela podeli Bosnu na dva dela: od severnih krajeva načini zasebnu oblast, kojom je trebalo uvek da upravljaju ugarski namesnici, a u južnoj Bosni ostavi domaće banove, da se muče u političkom i religioznom haosu, koji je tamo vladao. U isto doba obrazuje Bela, za odbranu od Raške i od Bosne, zasebnu vojničku oblast, mačvansku banovinu, kojoj su docnije (1263 god.) pripadale i neke oblasti bosanske, a ponekad i Srem i Braničevo. Kada je kralj Dragutin zahvalio na prestolu (1282 god.), dobio je, naskoro posle toga, od svoje tašte tu mačvansku banovinu, kojoj je posle pridružio i severo-istočni deo Bosne.

Ugarska je međutim u poslednjoj desetini XIII veka bila zauzeta dinastičkim borbama i građanskim ratovima, koji su paralisali svu snagu državnu i narodnu, tako da je Ugarska, u taj mah, bila nesposobna ma za kakvu ozbiljniju akciju spolja. Za vreme te borbe u Ugarskoj osnažio se jako hrvatski ban Pavle Šubić i njegova braća; on je 1298 god. zavladao i Bosnom, koju je dao na upravu svom sinu Mladenu.

Kada je umro kralj Dragutin (1316 god.), hteo je kralj Milutin zauzeti njegovu državu. Ali su u to doba prilike u Ugarskoj bile već dosta sređene, a na ugarskom prestolu sedeo je poduzetni i izdržljivi Karlo Robert, koji nije lako napuštao prava i pretenzije ugarskih kraljeva. On je i Milutinu osporio pravo na Dragutinovu državu i zauzeo je Srem i Slavoniju; Milutin međutim ipak zauzme Braničevo i Mačvu sa Beogradom.

Krajeve Dragutinove države u Bosni zauzeo je Mladen Šubić, koji je nasledio svoga oca Pavla (+ 1312 god.). Pavle Šubić je bio u zavadi sa znamenitim vlastelinom bosanskim Stevanom Kotromanom, zetom kralja Dragutina, ali se Mladen s njim izmiri, a kad Stevan Kotroman umre, onda Mladen da Bosnu na upravu njegovom sinu Stevanu Kotromaniću. Kako je Stevan u to doba bio još maloletan, upravljala je za njega njegova mati Jelisaveta, kći Dragutinova.

Ali je velika moć Mladena Šubića izazvala protiv njega savez svih onih, koji su ga se bojali i koji su mu zavideli.

Tako su se protiv njega udružili njegov brat Pavle i moćna hrvatska porodica Kurjakovića. Posle dužeg nagovaranja pridruži im se i štićenik Mladenov bosanski ban Stevan Kotromanić, te oni svi zajedno udare 1322 god. na Mladena i nadbiju ga. Mladen se obrati Karlu Robertu II zatraži od njega pomoć, ali ga Karlo uhvati i zadrži kod sebe do smrti, zadovoljan što se na tako lak način oprostio čoveka, koji mu je mogao biti opasan. I u Hrvatskoj je u to doba bio građanski rat u jeku; tamo su pojedine moćne porodice ratovale i među sobom i protiv Karla Roberta, udruživši se sa Mlečićima, kojima je ta prilika dobro došla da se utvrde na dalmatinskoj obali.

Kada je Karlo Robert uredio stvari u Ugarskoj, počeo je raditi na tome da savlada Hrvatsku i da istisne iz Dalmacije Mletačku Republiku. Radeći na tome, Karlo je tražio pomoći i od bosanskoga bana Stevana Kotromanića. NJemu je Karlo, kad je uhvatio Mladena Šubića, dao gotovo celu Bosnu na upravu. Stevan je zbog toga bio zahvalan Karlu i pomagao mu je u borbi i protiv hrvatskih velikaša i protiv Mletačke Republike. On je to činio osobito stoga, što je tom prilikom mogao, ma i posredno, da uzme učešća u rešavanju hrvatskih i dalmatinskih stvari. Ali je Stevan Kotromanić u to doba postigao još jedan veliki uspeh. Za vreme dinastičkog rata, koji je nastao u Raškoj posle smrti kralja Milutina, napao je Stevan na Hum, koji je od 1170 god. bio sa vrlo neznatnim prekidima stalno pod Raškom, i osvojio ga (1324 god.).

U to je vreme papska kurija opet počela energičnije raditi u Bosni. Od sredine HIII veka nije u Bosni skoro ništa rađeno protiv bogomila, te su se oni tamo opet dosta osnažili. Onda je i pravoslavna vera uhvatila u Bosni jača korena. I ban Stevan Kotromanić bio je pravoslavan i, ma da je papa energično radio na tome da ga nagovori ili natera da ostavi pravoslavlje, ipak je ostao čvrst u veri, možda iz straha od protivnika katolicizma, koji su nalazili oslonca u Raškoj.

Taman je papska kurija htela da preduzme energičnije mere protiv bogomila i protiv pravoslavnih u Bosni, kad poče raspra između katoličkih kaluđera dominikanaca i franjevaca oko toga, koji od njih imaju prava da rade u Bosni, te ta raspra, koja je trajala više godina, onemogući gotovo svaki rad katoličke propagande. Za to je vreme bogomilska jeres počela jako da se širi, ne samo po Bosni i Humu, nego i po Hrvatskoj i Dalmaciji.

Iduće decenije bosanske istorije ispunjene su gotovo stalnom borbom.

Stevan Kotromanić je, kad je na ugarski presto došao sin Karla Roberta, Ludvig (1342 god.), bio sklon da pristupi savezu protiv Ugarske, koji bi obrazovali Mleci, Raška, hrvatsko-dalmatinski velikaši i Bosna. Ali do toga saveza nije došlo, a Ludvig je toliko osnažio Ugarsku, da se mogao uspešno boriti i protiv buntovnika u Hrvatskoj i protiv Mletaka.

Pored težnje da savlada ustanak u Hrvatskoj i da istisne Mlečiće iz Dalmacije, hteo je Ludvig i da skuči cara Dušana, jer je moć njegova mogla postati opasna po Ugarsku. Kad je Stevan Kotromanić, koji se već bio donekle angažovao za savez sa Raškom i Mlecima protiv Ugarske, video, kako se car Dušan osilio, napustio je sasvim misao o savezu sa Raškom i prišao je na stranu Ludvigovu. God. 1344–1348 vodio je Ludvig borbu sa hrvatskim velikašima i Mletačkom Republikom. U toj borbi uzimao je većinom učešća i Stevan Kotromanić, ili kao saveznik ugarski ili kao posrednik. Naposletku je, uz dosta veliko učešće Stevanovo, došlo do primirja između Ugarske i Mletaka na osam godina.

U to doba počeo je car Dušan tražiti od Stevana Kotromanića da mu vrati Hum. Posle bezuspešnih pregovora o tome, car Dušan napadne na Hum. Bosanska vojska je bila istina suzbijena, ali Dušan ipak svoju nameru nije postigao, Hum nije osvojio. Zauzet posle toga do svoje smrti na drugim stranama, Dušan se na humsko pitanje nije više vraćao.

Izvor: Rastko Projekat / Istorija Bosne i Hercegovine / Stanoje Stanojević