NI MOLITVE, NI DOBRIH POMISLI
Današnji čovek ne zna kuda će od brzine. Brzina ga slama i razara do srži u kostima.
Veliki naš pesnik, Novica Tadić, o tome je pisao:“Savremeni uznemireni čovek nema vremena ni za molitvu i dobre pomisli, a kako bi tek imao za poeziju. On, jutrom, prelazi ulicu, žuri, trči na posao i sa posla, huka ga nosi i ispunjava. Brzina i buka – samo to, po ceo dan. A kod kuće ga, naveče, čeka zmajevita žena, svake zlobe barjaktar. Žena ili praznina. A sutradan, opet isto. Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, u Evropu, a već ga je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne.“
U brzini u kojoj smo ne može se živeti – od nje se umire. Srce presvisne jer se grči na nepodnošljivim frekvencijama. Zato se treba smiriti – pred Bogom, i u svojoj duši.
KAKO SE SMIRITI
O tome kako se smiriti u razgovoru sa jednim monahom razgovarao je svojevremeno ruski duhovni pisac Nikolaj Boljšakov, i u svojoj knjizi „Na visinama duha“ taj razgovor objavio:“ Proveo sam nekoliko nedelja 1951. godine u Konevici, na dalekom Severu, živeći kao pustinjak u kolibi u šumi. Bio je kraj jula. Dani topli i sunčani. Šume i jezera, jezera i šume. Manastirčić mali, bratija malobrojna i u godinama. Bilo je među monasima visoko duhovnih ljudi. Od svih najbolje pamtim oca Doroteja. Jednom sam ga upitao:
– Kako dostići duhovni mir?
– Treba se umiriti – odgovori otac Dorotej,
smešeći se.
– Šta znači „umiriti se“? – ponovo sam pitao.
– Evo šta. Kada sam bio mladi poslušnik na Valaamu, moj starac, kome sam služio, jednom mi reče: „Dimitrije, teško će ti biti da se umiriš. Vesele si i živahne naravi. A ako se ne umiriš, nećeš dostići čistu molitvu, i monaštvo ti neće mnogo koristiti.“ Onda sam ga pitao, kao što ti mene sad pitaš: „Šta znači umiriti se?“ Starac mi odgovori: „To je vrlo prosto. Sad je leto, a ti, eto, čekaš jesen, kada će biti manje posla u polju.“ – „Tačno, oče...“ – „A kad dođe jesen, čekaćeš zimu, pa Božić, a kad dođu, čekaćeš proleće, pa Pashu, svetlo Hristovo Vaskrsenje?“ – „Istina je, oče.“ – „Sad si poslušnik, a čekaš kad ćeš biti rasofor?“ – „Da, oče.“ – „Pa onda i mantiju, pa jeromonaštvo. To znači da se nisi umirio. A kad ti bude svejedno: proleće ili jesen, leto ili zima, Božić ili Vaskrs, da li si poslušnik ili velikoshimnik, i kada počneš da živiš današnjim danom, jer 'dosta je danu zla svojega' (Mt 6,34), nećeš više razmišljati i iščekivati, već ćeš se u potpunosti predati volji Božijoj - i tek tada ćeš se umiriti.“ Prošle su mnoge godine, primio sam mantiju, dobio jeromonaštvo i sve sam nešto očekivao. Postaviše me za kuvara. Nije mi se htelo, ali sam morao da se pokorim. A kad su me ovamo premestili, došao sam veselo, a drugi su plakali. Sve je po volji Božijoj. Ako ćeš
primati volju Božiju blagonaklono i s ljubavlju, a ne svoje hirove čekati – tada ćeš se umiriti. Ali vama je to još daleko, Sergeju Nikolajeviču. Još uvek „svoje tražite“. Bez umirenja nema čiste molitve!“
A bez molitve nema razgovora sa Bogom. A bez razgovora sa Bogom nema smirenja u duši. I to je ono što nas ometa da budemo ljudi kakvima nas je Hristos zamislio. U doba veštačke inteligencije i sve pliće pameti, o tome zaista vredi govoriti.
Izvor: Pravda.rs
