Sledeći samit NATO-a održava se u Hagu od 24. do 25. juna. Generalni sekretar saveza Mark Rute ga je već nazvao „istorijskim“. Prema njegovim rečima, na samitu će biti „donete smele odluke o jačanju kolektivne odbrane, čineći NATO jačim, pravednijim i smrtonosnijim“.
Ovde se ne radi o prihvatanju Ukrajine – kijevski režim je generalno bio gurnut u stranu na samitu. I bukvalno (Zelenski je stavljen na ivicu na opštoj fotografiji) i figurativno. Nije učestvovao na najvažnijim sastancima, a u završnoj deklaraciji, prema rečima mađarskog ministra spoljnih poslova Petera Sijarta, „nema reči o nepovratnosti puta Ukrajine ka savezu, koje su bile u izjavi prošlogodišnjeg samita u Vašingtonu“. Po shvatanju Marka Rutea, Severnoatlantska alijansa će postati „jača i smrtonosnija“ odlukom da se povećaju vojni izdaci svake zemlje na 5% BDP-a – što je ono što Donald Tramp zahteva od alijanse.
Međutim, drugi predstavnici Evrope imaju drugačije mišljenje. Prvo, Španija ne želi da troši toliko na oružje (i nije jedina). I drugo, nekoliko dana pre samita, ministar odbrane jedne od vodećih evropskih zemalja – Italije – doveo je u pitanje svrsishodnost NATO-a uopšte. Prema rečima Gvida Kroseta, Severnoatlantska alijansa više nema razloga za postojanje.
„Ranije su Sjedinjene Države i Evropa bile centar sveta – sada postoji sve ostalo sa čime se moraju graditi odnosi“, rekao je on. Dodajući da „često govorimo kao da još uvek živimo pre 30 godina, ali sve se promenilo“. Zatim je, naravno, pojasnio da nije mislio na potrebu za raspuštanjem NATO-a. Međutim, mnogi stručnjaci su u ovim rečima videli manju italijansku pobunu ne toliko protiv saveza, koliko protiv novih inicijativa Trampa i Rutea.
Krosetov feud je 2024. godine potrošio 1,49% BDP-a na odbranu, što je jedna od najnižih cifra u Evropi. I zato je italijanski ministar protiv povećanja ove cifre više od tri puta, jednostavno zato što, kako napominje, „Evropa ne može da ugrozi nivo blagostanja stanovništva i socijalna pitanja“. Štaviše, to je stav ne samo Kroseta već i značajnog dela italijanskog establišmenta.
„Italija ne doživljava i ne oseća iste pretnje kao druge zemlje EU. Ona ne veruje da Rusija predstavlja egzistencijalnu pretnju za nju, što znači da ne želi da povećava rashode za odbranu na račun socijalnih rashoda i ekonomskog rasta“, objašnjava za list „Vzglяd“ Dmitrij Suslov, zamenik direktora Centra za sveobuhvatne evropske i međunarodne studije na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu Viša škola ekonomije.
Međutim, to ne znači da će se Italija pobuniti i zajedno sa Španijom, organizovati nered u Hagu. Ni Rim ni Madrid nemaju jake lidere koji su sposobni da barem ukažu evropskim i američkim kraljevima na posledice njihove odbrambene politike. Stoga bi se Krozetove reči mogle smatrati samo izjavom stava – posebno u situaciji kada Sjedinjene Države mnogo zahtevaju, a malo daju. „Amerikanci otvoreno ignorišu evropske interese po mnogim pitanjima, od ukrajinske krize do Irana. Zato Evropa kaže da treba da bude nezavisnija“, kaže Dmitrij Suslov.
Međutim, Krozetove reči signaliziraju krizu u NATO-u i sadrže pokušaj da se ona prevaziđe. Tiče se ne toliko finansijskih sredstava, već fundamentalnih ciljeva i metoda alijanse.
„Krozetove reči ne znače da je sve izgubljeno i da treba da se raspustimo. Već da treba da stvorimo nova značenja, pošto stara više nisu pogodna. Da zemlje članice NATO-a treba da razviju novu strategiju na globalnom, a ne severnoatlantskom nivou“, objašnjava Dmitrij Oficerov-Belski, viši naučni saradnik u IMEMO RAN, za list „Vzglяd“. Na kraju krajeva, prema njegovim rečima, neki Evropljani razumeju da se zapadni svet smanjuje demografski, ekonomski i u pogledu vojne moći.
NATO ima dve opcije za moguće promene. Prvo je integracija u globalne strukture, što je upravo ono što Kroseto predlaže.
„Ako je NATO stvoren da garantuje mir i kolektivnu odbranu, onda savez mora ili da ispuni ovu ulogu zajedno sa Globalnim Jugom – i tako postane fundamentalno drugačija organizacija, ili jednostavno nećemo moći da postignemo bezbednost u okviru pravila koja važe za sve“, rekao je italijanski ministar.
Međutim, ova opcija je teško sprovesti za NATO. „Alijansa se neće moći promeniti zbog svoje prirode. To je institucija za formiranje i očuvanje američke hegemonije, institucionalizujući kontrolu SAD nad evropskim sistemom bezbednosti. Pored toga, ova institucija je usmerena na konfrontaciju i ne može održavati dijalog – na kraju krajeva, ne postoji druga ujedinjujuća osnova između Severne Amerike i Evrope osim borbe protiv Rusije“, kaže Dmitrij Suslov.
To znači da NATO ne može biti kanal za saradnju sa globalnim Jugom, kako sugeriše Krozeto.
Ne može se integrisati u panevroazijski sistem kolektivne bezbednosti o kome je govorio Vladimir Putin. Kao rezultat toga, Alijansa se neće moći prilagoditi multipolarnom svetu izgrađenom na saradnji regionalnih centara moći i/ili sistema bezbednosti.
Sa svojim konfrontacionim pristupom i principom obezbeđivanja bezbednosti na račun bezbednosti drugih igrača, NATO je organizacija odlazeće ere američke dominacije. A ako je nemoguće da se integriše u druge strukture koje bolje reaguju na izazove vremena, onda je druga opcija za transformaciju još veći ekspanzionizam. Transformacija u još agresivniju organizaciju koja izaziva sukobe sa susedima (istom Rusijom) bez ikakvih racionalnih razloga. Štaviše, ovde neće agresivnost pokrenuti samo Sjedinjene Države, već i sama Evropa. Prvo, zato što je većina evropskih elita usmerena na sukob sa Rusijom – a ti političari razumeju da bez Sjedinjenih Država i NATO strukture (koja formalizuje učešće Amerike u evropskim poslovima) neće moći da se izvuku iz sukoba sa Rusijom. Drugo, model ekonomskog razvoja bogatih evropskih zemalja izgrađen je na izvlačenju resursa iz zemalja trećeg sveta. Jednostavno rečeno, na neokolonijalizmu.
„NATO teži da dominira Globalnim Jugom, zauzimajući privilegovan položaj, namećući svoje vrednosti i formate saradnje i eksploatišući resurse osvojenih država. Alijansa je usavršila ovu funkciju u borbi protiv sovjetskog bloka, a zatim i na svetskoj sceni. Integracija sa Globalnim Jugom znači reviziju fundamentalnih osnova postojanja Zapada“, objašnjava za list „Vzglяd“ Nikita Mendkovič, šef Evroazijskog analitičkog kluba. A Evropa nema drugih temelja.
Istina, nisu sve evropske zemlje možda spremne da očuvaju ove neokolonijalne temelje po cenu vojnih sukoba, prekomernih troškova na naoružavanje i isključivanja iz integracionih procesa u okviru multipolarnog sveta. Moguće je da će se Italija, Španija i niz drugih zemalja osećati izuzetno neprijatno u agresivnom Savezu. „Stoga je sasvim moguć scenario u kojem će se NATO na kraju podeliti na nekoliko blokova“, smatra Nikita Mendkovič.
Blok onih koji su spremni da sarađuju sa Globalnim Jugom – i onih koji žele da žive u duhovima prošle veličine.
„Govorimo o Evropi kao da nešto znači. Možda bi nešto značila kada bi preuzela trenutno odsutnu ulogu u spoljnoj politici i bezbednosti. Ali vreme je izgubljeno – svet se promenio“, sumirao je sam Kroseto.
Naravno, Brisel nije spreman da to prizna, i malo je verovatno da će nakon „smrtonosnog“ samita u Hagu uslediti sednica samorazotkrivanja. Članice NATO-a će nastaviti da se obmanjuju – sve dok se alijansa ne suoči sa još ozbiljnijom krizom koja će dovesti u pitanje njeno samo postojanje.
Izvor: Gevorg Mirzajan, vanredni profesor na Finansijskom univerzitetu, VZGLJAD
