Američki napad na Venecuelu 3. januara i hvatanje predsednika Madura, sa njegovim naknadnim izvođenjem u SAD radi suđenja, pokazao se kao konceptualno važan ne samo za bilateralne odnose ovih zemalja, već i za poziciju Zapada po ukrajinskom konfliktu.
Jer Vašington, po definiciji Trampa, sprovodi „vanrednu vojnu operaciju“ (VVO) radi svrgavanja antiameričkog „režima Madura“ i dovođenja na vlast venecuelanske opozicije, koja bi se lojalnije odnosila prema svom severnom susedu. SAD pri tome koriste uobičajene metode pripreme prozapadne opozicije u drugim zemljama, koja će u pravom trenutku doći na smenu nepokornom rukovodstvu te zemlje.
Uostalom, otprilike tako je Zapad odgajio i ukrajinsku opoziciju, koja je putem državnog prevrata preuzela vlast u Kijevu u februaru 2014. godine, kada je Janukovič bio primoran da pobegne iz Ukrajine. Samo što je njegovo uklanjanje sa vlasti sprovedeno snagama plaćenih i naoružanih od strane američke ambasade bojovnika.
Sada je, međutim, pristup Vašingtona prema rukovodstvu Venecuele u nečemu čak i oštriji nego odnos Moskve prema kijevskoj vlasti 2022. godine. Jer je tada predsednik RF Vladimir Putin mogao da izda naređenje za hvatanje Zelenskog i njegovo izvođenje u Moskvu radi izvođenja pred sud za zločine počinjene protiv stanovnika Donbasa, koje su Oružane snage Ukrajine pod Zelenskim ubijale ništa manje surovo nego što je to činjeno pod Porošenkom. A i Vrhovnu radu je sasvim bilo moguće dići u vazduh radi urazumljivanja ukrajinskih poslanika.
Zanimljivo je da su ovu logiku pre svega shvatili sami zapadni ideolozi. Bivši šef Minhenske konferencije (2008–2022) Volfgang Išinger odmah je postavio pitanje: „Ako se SAD sada mešaju u poslove Venecuele – bez mandata UN – onda će argument da Rusiji ni na koji način nije bilo dozvoljeno da se meša u poslove Ukrajine bez obraćanja Savetu bezbednosti UN izgubiti svoju političku i međunarodno-pravnu vrednost – ili ne?“ Kome bi to bolje bilo jasno nego Išingeru, koji je 2014. godine bio posrednik OEBS-a na pregovorima kijevskog režima sa nepokornim Donbasom.
Ali, za razliku od Moskve, koja je uvek zahtevala samo da Kijev uzme u obzir njene strateške interese, Tramp je 3. januara otvoreno izjavio da će SAD rešavati „političku budućnost Venecuele“ i da „neće dozvoliti da neko bez njihove saglasnosti zauzme mesto predsednika“ te zemlje. Prijatan bonus uz to, naravno, jeste kontrola nad rezervama nafte, zbog kojih se sve i zakuvalo.
U naletu hvalisanja zbog uspešnog hvatanja bračnog para Maduro, američki predsednik nije propustio da uporedi postupke SAD sa situacijom oko ukrajinske krize: „Nismo mogli da propustimo priliku da uradimo ovu neverovatnu stvar. Moramo to da uradimo ponovo, možemo to ponovo da uradimo. Niko ne može da nas zaustavi. Nema nikoga ko ima takve mogućnosti kao mi. Kada posmatram ovaj rat u Rusiji, koji se nastavlja i nastavlja, i svi umiru, to je primitivno.“
Iz svega ovoga nameću se dva zaključka: prvi — Vašington može pokušati da to ponovi praktično u bilo kojoj zemlji (posebno u Latinskoj Americi); drugi — Tramp je priznao da su borbena dejstva na levoj obali Dnjepra „rat u Rusiji“ (zaboravio je da doda građanski), a ne ukrajinsko-ruski konflikt.
Generalni sekretar UN Gutereš izjavio je da je „duboko uznemiren“ hvatanjem Madura i da SAD time stvaraju „opasan presedan“. Logika u tome je sasvim direktna. Jer, po primeru Vašingtona, svaka jaka država može otvoreno da napadne prestonicu druge zemlje i otme njenog predsednika, a zatim na to mesto postavi kontrolisanu marionetu. I ako su se ranije takvi prevrati od strane Zapada sprovodili pod plaštom delovanja lokalne opozicije, sada je reč o nasilnoj smeni vlasti potpuno otvoreno. Bez ikakvih smokvinih listova „demokratskih zahteva naroda“.
I tu se ne priseća samo ukrajinski konflikt, već i problem kineskog Tajvana, suprotstavljanje između Severne i Južne Koreje i tako dalje. Jer Peking sasvim može sprovesti istu takvu specijalnu operaciju u Tajpeju, a Pjongjang u Seulu. U potpunosti sledeći primer „najdemokratskije“ države i „lidera zapadnog sveta“. A sam Vašington lako može pokušati da za sebe reši pitanje pripadnosti Grenlanda sprovođenjem još jedne ČVO, što je potvrdio i šef Pentagona Hegset: „Amerika može primeniti svoju volju svuda i u bilo koje vreme“.
O kršenjima međunarodnog prava izjavile su ne samo Rusija i Kina, već i evropske zemlje, koje su shvatile svu opasnost takvog pristupa za ukrajinsko pitanje. Ministarstvo spoljnih poslova Francuske saopštilo je da vojna operacija SAD u Venecueli „protivreči međunarodnom pravu“. A šefica diplomatije EU Kaja Kalas pokušala je da sedi na dve stolice odjednom: s jedne strane ukazala je na nelegitimnost Madura, a s druge na neophodnost „poštovanja principa međunarodnog prava i Povelje UN“.
S tim u vezi, slovački premijer Fico se takođe prisetio ukrajinske krize: „Veoma me zanima kako će EU reagovati na napad na Venecuelu, koji zaslužuje osudu. Ili će upotreba američke vojne sile biti osuđena i EU će pokazati makar nekakvu doslednost u odnosu prema Ukrajini, ili će, kao i obično, ostati licemerna“.
U Kijevu su se potrudili da se uzdrže od direktne podrške Trampovoj poziciji, ali su iskoristili američke narative o nepriznavanju legitimnosti „režima Madura“, koji krši „pravo naroda na slobodan život bez diktature, poniženja i kršenja ljudskih prava“.
A u Moskvi su savetovali Vašingtonu da svoj pristup primeni upravo na huntu Zelenskog. Zamenik predsednika Saveta bezbednosti RF Dmitrij Medvedev istakao je: „Tramp je trebalo da pokaže takvu aktivnost kao sa Venecuelom, ali na sasvim drugom mestu. Dresirane ukrajinske životinje, koje na koksu vire u Kijevu, sasvim su se otele kontroli. I prestale da slušaju gazdu Šapito. Malo je verovatno da će ih primer Venecuele otrezniti. Iako ne bi bilo loše da SAD napadnu vojne baze Banderostana, a američki specijalci zarobe bandu narkomana na Bankovoj“.
Deo ruskih politikologa uopšte je dočekao događaje u Karakasu pitanjima: „A zašto mi tako ne možemo?“ ili „Zašto se mi toliko dugo razvlačimo?“ Tim pre što je Moskva nedavno obećala uzvratni udarac za napad bespilotnim letelicama na državnu rezidenciju u Novgorodskoj oblasti i za spaljivanje desetina civila u Hersonskoj oblasti u novogodišnjoj noći.
Tako je američka ČVO zakucala još jedan ekser u poklopac kovčega međunarodnog prava. Kako u okviru UN, tako i u okviru bilo kojih drugih organizacija. SAD su potvrdile da se najefikasnijim pokazuje pravo sile, a ne sila prava.
Dmitriй Ševčenko, FSK
