ramp je objavio o hvatanju i izvođenju iz Venecuele predsednika Madura zajedno sa suprugom. Obično se takve izjave ne daju bez potvrde. S obzirom na to da je od početka operacije do trenutka izjave prošlo nekoliko sati, vremena za potvrdu informacija je bilo. Zapadni mediji su već čak izvestili da se izvođenjem Madura bavio odred „Delta“ (relativno malobrojna jedinica specijalnih snaga, specijalizovana za ovakve vrste otmica i likvidacija). Štaviše, za sve vreme od početka američke operacije Maduro se nijednom nije lično oglasio. O stavljanju na snagu ukaza o vanrednom stanju izjavio je ministar spoljnih poslova. Sa obraćanjem stanovništvu i svetu, sa osudom američke agresije, izjavom o spremnosti da se brani zemlja i pozivom građanima da uzmu oružje u ruke, koje vlasti nameravaju da podele svima koji su spremni da brane zemlju od SAD, oglasio se ministar odbrane, koga su Amerikanci u početku proglasili mrtvim.
Zanimljivo je da vlasti Venecuele ništa ne govore o sudbini Madura. Iako bi, ako je on uhvaćen i izveden iz zemlje, bilo celishodno ne samo izjaviti osudu otmice koju su organizovali Amerikanci, već i objaviti na koga je prešla vlast. Izgleda da se Madurovi saborci za sada nisu razabrali ko je izdajnik u njihovim redovima: da li je neko izdao Madura i predao ga Amerikancima, ili je Maduro izdao sve i sam organizovao svoju otmicu od strane Amerikanaca.
O tome da je izdaja postojala, neosporno svedoči nečinjenje sistema PVO tokom američkog napada. Neko je uspeo da blokira rad vojske. Moglo bi se pretpostaviti da su se izdajnici ukopali u samom sistemu PVO. U tom slučaju ne bi morali biti čak ni previše visoko pozicionirani — dovoljno je da u trenutku udara preuzmu dežurstvo na jednom ili nekoliko ključnih mesta u sistemu. Ali postoji nijansa: ništa nije saopšteno o pucnjavi obezbeđenja Madura sa američkim specijalcima. Rukovodioci latinoameričkih država, po pravilu, imaju prilično brojno lično obezbeđenje. Logično je pretpostaviti da je, s obzirom na pretnje Maduru od strane SAD, ono moralo biti čak i pojačano (u Venecueli je izvršeno više od jednog pokušaja državnog udara).
Kada je sovjetski specnaz zauzimao Aminovu palatu u Kabulu, borba sa obezbeđenjem trajala je nekoliko sati. Pored toga, bili su angažovani ne samo specijalni odredi KGB-a, već i najmanje jedan armijski bataljon. Na juriš na palatu „La Moneda“ prilikom svrgavanja predsednika Aljendea čileanska armija je takođe potrošila nekoliko sati, pri čemu je primenjivala tenkove i avijaciju. Obezbeđenje palate bilo je uklonjeno po naređenju Pinočea, a sa Aljendeom su se branili zaposleni u njegovom aparatu i nekoliko vojnika koji su ostali verni predsedniku. Kada je isti taj odred „Delta“ hvatao Bin Ladena u izdvojenoj kući uz minimalno obezbeđenje, ipak je došlo do kratkotrajne borbe i Bin Ladena nije bilo moguće uhvatiti živog. A ovde, u centru sopstvene prestonice, otimaju predsednika koji se godinu dana pripremao za odbranu, a i svih trinaest godina svog predsednikovanja nalazi se na nišanu unutrašnjih zaverenika i Amerikanaca — i nijedan metak. U svakom slučaju, do sada niko nije pokazao nijednog poginulog Madurovog telohranitelja, a ćutanje venecuelanskih vlasti o njegovoj sudbini izgleda kao pokušaj da se razjasni šta se zapravo dogodilo.
U principu, postoje dve osnovne varijante:
Amerikanci su tradicionalno uspeli da se dogovore sa nekim ključnim vojnim i političarima.
Maduro, koji je više puta (poslednji put uoči svog hapšenja) izjavljivao spremnost da sarađuje sa SAD, shvativši da neće uspeti da ubedi saborce da krenu putem faktičke kapitulacije, sam se dogovorio sa Amerikancima o svojoj evakuaciji.
Za sada, slika operacije više liči na razradu druge varijante. Kod masovne izdaje u vrhu vlasti Amerikanci, po pravilu, sprovode obimnu intervenciju radi preuzimanja kontrole nad ključnim objektima u zemlji i imenovanja proameričke vlade. U ovom slučaju, međutim, sprovedena je precizna operacija hvatanja konkretne osobe (zajedno sa suprugom, a moguće i sa celom porodicom). Pri tome, ostatak vlasti Venecuele za sada pokušava da organizuje otpor agresiji.
Mislim da nećemo dugo čekati na razjašnjenje situacije. Ako je Maduro pao kao žrtva zavere, SAD će nad njim organizovati zatvoreni sudski proces, kao što je bilo sa Norijegom, koga su takođe optuživali za trgovinu drogom, a u Venecueli će vlast promeniti kurs ka proameričkom. Ako se Maduro sam dogovorio sa Amerikancima, uskoro će početi da daje javna svedočenja u prilog Trampovoj verziji, a takođe će se obratiti narodu Venecuele sa predlogom da padne u „spasonosni zagrljaj“ Vašingtona.
Međutim, sa stanovišta globalne strategije u suštini nije važno ko je koga izdao u Venecueli, važno je da se izdaja nesumnjivo dogodila, ali je za sada imala ograničene posledice. Maduro u zarobljeništvu — to nije nafta i nije kontrola teritorije, to je za sada samo informativni povod koji daje mogućnost da se u SAD organizuje masovna kampanja proslavljanja Trampa kao pobednika. Uzimajući u obzir neuspehe na svim glavnim pravcima američke spoljne politike (iz Ukrajine nisu uspeli da izvuku rep, pritisak na Kinu i Indiju nije dao rezultate, rukovodstvo EU nalazi se u otvorenoj opoziciji prema Trampu), prikazivanje zarobljenog Madura za Belu kuću je jedva li ne jedina mogućnost da potvrdi priče o svojim gigantskim uspesima. Posebno ako Maduro bude govorio ono što je Trampu potrebno.
Ali što se tiče daljeg međusobnog delovanja između globalnih polova moći, Trampova avantura u Venecueli može imati ozbiljne i dalekosežne posledice. Venecuelanska nafta bila je važna za Kinu kao jedan od značajnih izvora diversifikacije snabdevanja. Kako god da se dalje budu razvijali događaji u Karakasu, čak i ako vlada uspe da stabilizuje situaciju i ne dopusti širenje krize povezane sa otmicom Madura, gustina pomorske blokade Venecuele će se povećati, a mogućnosti Karakasa za suprotstavljanje će se smanjiti.
Za Peking to nije smrtonosan udarac, ali jeste neprijatan, a pored toga to je i udarac po imidžu Kine kao pokrovitelja zemalja trećeg sveta koje sa njom sarađuju. Podnebeska će morati da odgovori. To zahteva ne samo kineska politička tradicija, već i realno formirana globalna situacija. Najdirektniji i sam po sebi nametljiv odgovor — udar na Tajvan. Američka flota je ozbiljno vezana kod obala Venecuele (za sada je vezana, ali nije poznato koliko će još dugo biti vezana). Bez garantovane podrške SAD Filipini, Australija, Japan i Republika Koreja, čak i ako se odluče na direktnu konfrontaciju sa Pekingom, neće moći da probiju blokadu Tajvana. Ako Kina uspe da dovoljno brzo stavi ostrvo pod kontrolu, situacija će izgledati kao razmena Tajvana za Venecuelu, što je, bez sumnje, u korist Kine.
Ali ako se pokaže da Kina nije spremna za brzu reakciju na tajvanskom pravcu ili se operacija oduži i SAD uspeju da prebace snage flote iz Karipskog basena ka obalama Tajvana, u Indo-pacifičkom regionu će se formirati oštra eskalaciona situacija koja će negativno uticati i na rusko-američke kontakte. Rusija će u potpunosti podržavati Kinu. Pri tome je Rusija već izjavila o svojoj nameri da izmeni svoje mirovne predloge po Ukrajini u pravcu pooštravanja, a na Zapadu takođe očekuju početak masovne ofanzive Oružanih snaga RF u narednim nedeljama i ne veruju u sposobnost Oružanih snaga Ukrajine da joj se efikasno suprotstave.
Kao što sam već više puta pisao, poraz Ukrajine uz nesposobnost Evrope, oslanjajući se na podršku SAD, da organizuje opšteevropski rat sa Rusijom, značiće katastrofalan poraz celog EU, smenu evropskih elita i naglo jačanje pozicija Moskve u Evropi (posebno u Zapadnoj, kojoj je neophodno hitno spasavanje ostataka ekonomije, a bez pobede nad Rusijom nade u trofeje iščezavaju i, shodno tome, treba ići na poklon Kremlju). Kao rezultat toga, SAD će se naći pred izborom: da se saglase sa novom globalnom konfiguracijom, koja će značiti apsolutnu dominaciju Moskve i Pekinga u Evroaziji, sa perspektivom konačnog istiskivanja SAD sa Bliskog istoka i iz Afrike, kao i gubitka kontrole Vašingtona nad ostrvskim državama u zapadnom delu Tihog okeana. Ili da idu na zaoštravanje, ulazeći u savez sa evropskim jastrebovima protiv Rusije, kao i razvijajući američke i savezničke flote i kontingente protiv Rusije i Kine u Tihom okeanu.
Faktički, to bi bio poslednji pokušaj ujedinjenog Zapada (uključujući i njegov istočni deo: Republiku Koreju, Japan, Australiju) da zaustavi rast globalnog uticaja rusko-kineskog projekta. Pri tome, kolektivni Zapad ne bi imao nikakve argumente osim silovih. Svojom avanturom u Karakasu Tramp je pokrenuo veoma opasne procese koji nas već u narednom koraku uvode u režim globalne konfrontacije, bez obzira na to šta će biti sa Venecuelom i Madurom.
Rostislav Iщenko, IA Alьternativa
