Cela epopeja dovođenja u SAD zarobljenog predsednika Venecuele, pažljivo beležena u njenim najponižavajućim za uhapšenog fazama, kao da je trebalo da ubedi ciljnu publiku (a u nju, očigledno, ne spadaju samo zemlje Latinske Amerike) da nikakav fukujamovski kraj istorije nikada nije postojao. I uopšte, da nije u toku prva četvrtina XXI veka, već sasvim prava prva četvrtina XIX veka, kada je ozloglašena doktrina i bila proglašena. Nikakvih liberalnih sentimenata. Samo hardkor.
Ponižavajuće spuštene pantalone trenerke Madura (to je već njegova prva fotografija) pod hapšenjem — na palubi desantnog broda Iwo Jima, okovi i lanci kojima su sputane noge venecuelanskog predsednika na pisti vazduhoplovne baze Stjuart, kada ga vode od Boeing-a, koji je doleteo iz Gvantanama, do hangara. Federalni agenti Uprave za borbu protiv droge, zgurani u krug radi zajedničke fotografije: uhapšeni u lisicama, krupni, nalik lovcima na glave, koji se raduju još jednom trofeju. Maduro se, uzgred, nije slomio. NJegovo podrugljivo „Srećna Nova godina!“, izgovoreno tokom dovođenja u njujorško sedište DEA, očigledno će se citirati godinama. Vremena su zaista došla nova. I pre svega za Donalda Trampa.
Predsednik SAD, koji je na svoju potencijalno trijumfalnu konferenciju za novinare u Mar-a-Lagu zakasnio 45 minuta, čini se, nije ličio na veoma srećnog čoveka. Odgovor je na površini. Zaposednuti Madura — to je jedno. Zaposednuti Venecuelu — sasvim drugo. Sudeći po tome ko je ostao na vlasti u Karakasu, prvobitni Trampov plan daleko je od realizacije. Čijim naporima — pitanje je i dalje otvoreno. Ali ako se setimo da je uoči operacije „Apsolutna odlučnost“ šef Bele kuće primao američkog ambasadora u Kini, a Maduro — kinesku delegaciju, nije teško pretpostaviti ko je Trampu povukao crvenu (i u bukvalnom i u prenesenom smislu) liniju.
Otuda i bravura, i ultimatumi, i odmah označen plafon mogućnosti. Prva je u korpu za spam poslata opozicionarka Mačado, kod koje Tramp nije uočio liderske kvalitete. Samo obećanje Trampa da će preuzeti upravljanje Venecuelom u prelaznom periodu nekako odmah dolazi u protivrečnost sa njegovim istovremenim pregovaranjem sa novim/starim vlastima zemlje. SAD, navodno, neće razmeštati trupe na venecuelanskoj teritoriji ako zakleta potpredsednica Rodriges bude radila ono što Vašington želi, izjavljuje Tramp u intervjuu. A šef Bele kuće želi jedno — naftu, i to što više. Na šta je, međutim, već dobio standardan odgovor iz Karakasa: „Nafta pripada narodu“.
Naravno, u rezervi je i štap. Tramp već preti drugom talasom napada, ali o glavnom strahu predsednik SAD već se izlanuo. Kopnena operacija. Ozloglašeni boots on the ground. Ono što današnja trampovska Amerika ne može da iznese ni pod kakvim okolnostima — čak ni u sopstvenom zadnjem dvorištu. I upravo to, čini se, pretvara ono što se dogodilo u noći između 2. i 3. januara ne u neki tektonski lom u geopolitici (Vašington je za proteklih više od 200 godina i te kako umeo da pušta ruke u Latinskoj Americi), već pre u važnu unutrašnjopolitičku prekretnicu.
Glavni beneficijar ovde nije toliko Tramp, koliko državni sekretar Marko Rubio, koji je diplomatskim pokrićem operacije u Karakasu dao značajan doprinos svojoj mogućoj predsedničkoj kampanji 2028. godine, računajući na glasove španskog govornog područja, kojih u SAD ima sve više. Doseljenicima iz Venecuele ili Hondurasa, Meksika ili Kube, El Salvadora ili Nikaragve, od kojih se formira novo biračko telo Republikanske stranke, sigurno nije do Ukrajine ili globalističkih težnji. Ne može se reći da je to loše.
Ipak, gorka ironija je u tome što je ovde bolje poslušati samog Trampa. Ono što se dogodilo Maduru može se dogoditi bilo kome, samouvereno je izjavio predsednik SAD, koji, čini se, u onome što se dešava nije uočio uznemirujuće paralele. Na primer, slučaj Madura biće razmatran na sudu Južnog okruga NJujorka (gde su 2020. godine venecuelanskom predsedniku podignute optužbe za narkoterorizam), u kome su još nedavno razmatrani i slučajevi samog Trampa. Još je zanimljivije — mesto pritvora.
Među najpoznatijim „stanovnicima“ pritvorskog centra Metropolitan Detention Center u Bruklinu u prošlosti su bili ne samo saučesnica Epštajna Gislejn Maksvel, ubica generalnog direktora UnitedHealthcare Luiđi Manđone i reper Šon Didi Kombs, već i bivši predsednik Hondurasa Huan Orlando Ernandes, koji je osuđen i osuđen na 45 godina zatvora zbog krijumčarenja stotina tona kokaina u Ameriku i koga je Tramp sasvim nedavno pomilovao. Kao da je na novi način prepričana stara izreka o američkom „kučkinom sinu“. Jer Ernandes (za razliku od Madura) je političar desni (odnosno svoj), a ne levi.
A nesistemski, već stvarni američki MAGA-desničari (po duhu, na koje se Tramp i oslanjao krećući se ka vlasti) nakon noći u Karakasu još više se osećaju nelagodno. Krik duše postao je post Mardžori Tejlor Grin. Kongresmenka koja 5. januara odlazi u penziju nemilosrdno je ukazala ne na partijski, već na generacijski jaz u percepciji spoljne politike SAD. Bejbi-bumeri i polovina generacije X i dalje podržavaju neokonzervativne ratove i njihovu retoriku, ali druga polovina generacije X i većina narednih generacija to proziru i mrze činjenicu da se i republikanci i demokrate podjednako zalažu za finansiranje vašingtonske ratne mašine.
I upravo to (naročito na pozadini hapšenja Madura i njegove supruge) za Trampa postaje ključna spoljnopolitička dilema preostale tri godine njegovog boravka u Beloj kući: čvrsta podrška generaciji koja silazi sa scene ili ulaganje u budućnost kroz stvaranje nasleđa koje je zaista prihvatljivo za sledeću generaciju. Čini se da 47. američki predsednik, kao iskusan biznismen, ovde istovremeno igra na dva koloseka. Uprkos javnoj podršci operaciji, u medijskom prostoru u situacionoj sobi nije bio prisutan jedan ključni političar iz Trampovog tima — DŽej Di Vens, koga smatraju gotovo glavnim antijastrebom i najjačim MAGA-kandidatom za istu tu 2028. godinu. Doktrinom Monro teško da se može kupiti karta za budućnost.
Valentin Bogdanov, RT
