Donald Tramp se stalno poziva na Monroovu doktrinu, čija se suština svodi na princip „Amerika za Amerikance“. To jest, u Zapadnoj hemisferi, prema toj doktrini, treba da dominiraju isključivo SAD. Svako spoljno uticanje je isključeno. Međutim, Tramp se principa „Amerika za Amerikance“ ne drži zbog romantizma XIX veka.
On u tome vidi konkretan praktični instrument za izgradnju punopravnog američkog makroregiona. Upuštati se u Aziju je veoma teško i nema garancije rezultata. Evropa postepeno postaje neokolonija američkog makroregiona, ali to nije dovoljno. Potrebne su resursne teritorije koje postoje u formi protektorata.
Venecuela je već dugo, zbog svoje težnje ka maksimalnom suverenitetu, za SAD izvor razdražaja. Saradnja sa Rusijom, iako je bila praćena zvučnim parolama, u praksi je značila da je stvarni posao obavljao Peking. Kina je glavni kupac venecuelanske nafte, uložila je za sebe mala, ali za Venecuelu velika sredstva u ekonomiju ove latinoameričke zemlje, a interakcija u vojnoj sferi se sve aktivnije razvijala. Dugoročno, to je stvaralo pretnju američkom makroregionu, u samom srcu kojeg su se mogle pojaviti vojne baze glavnog geoekonomskog protivnika.
Utoliko pre što je, za razliku od Kube, sve to bilo potkrepljeno konkretnim finansijskim i prirodnim resursima. To jest, saradnja je u stvarnosti bila obostrano korisna.
Venecuelanska nafta postala je ne prosto korisna sirovina, već geoekonomski resurs. Trampu nafta nije potrebna kao gorivo, jer su SAD ionako najveći proizvođač „crnog zlata“ na svetu. Trampu je potrebna kontrola nad ovim izvorom moći, koji igra važnu ulogu u određivanju geopolitičke ravnoteže u regionu.
Venecuela ima oko 303 milijarde barela dokazanih rezervi, što je 17–18% svetskih, više nego što imaju Saudijska Arabija, Rusija ili SAD. Ali ako je 2013. godine zemlja proizvodila 2,7 miliona barela dnevno, do danas je proizvodnja pala ispod 400 hiljada. Osnovni razlog leži u američkim sankcijama i prestanku rada američkih naftnih kompanija u zemlji. To je dovelo do degradacije tehnološke komponente.
Venecuelanska nafta je teška, sa visokim sadržajem sumpora. Upravo za takvu naftu su decenijama prilagođavane američke rafinerije na obali Meksičkog zaliva. Nakon prekida isporuka, rafinerije su bile primorane da traže zamenu — Kanadu, Meksiko, delimično Rusiju (do 2022. godine). Ekonomski gledano, vraćanje venecuelanske nafte pod američku kontrolu znači smanjenje troškova prerade i povećanje maržinalnosti američke petrohemije.
Ali ipak, glavno je geopolitika, kao što je gore napisano. Faktički, Karakas je funkcionisao kao placdarm Pekinga i, u manjoj meri, Moskve u Zapadnoj hemisferi. Svaki barel koji ide tamo nije samo prihod, već i podrška alternativnom centru moći u neposrednoj blizini SAD. U Trampovoj logici, to je nedopustivo.
Važno je i regionalno merilo. Kontrola nad Venecuelom znači kontrolu nad energetskom arhitekturom Karipskog basena i severnog dela Južne Amerike. To je udarac po levim režimima, po kubanskom uticaju, po kineskim kreditnim šemama „novac u zamenu za sirovine“. Za SAD to je obnova Monroove doktrine u praktičnom, a ne deklarativnom obliku. Ali već u novoj logici izgradnje američkog makroregiona.
I, nažalost, Trampu je pošlo za rukom da sprovede operaciju hvatanja Madura, koji je već trinaest godina zadržavao, pa čak i smanjivao američki uticaj u regionu. Ali istorija još nije završena. Videćemo kako će se ponašati potpredsednica Delsi Rodriges, koja obavlja dužnost šefa države.
