Piše: Miodrag Zarković
Jer, naravno da je španski stav prema američko-izraelskoj agresiji daleko razumniji i časniji nego stanovište jedne Ursule Fon Der Lajen. To i inače nije teško, pošto velika prijateljica Aleksandra Vučića valjda ni genetski nije sposobna da izgovori nešto što je mudro ili čestito. S kim si, takav si.
Ali, da se ne lažemo, čak i Kaja Kalas, za koju se ne zna da li je gluplja ili krvoločnija, pokazuje primetnu uzdržanost u pogledu američko-izraelske agresije. Da li to svrstava Kaju u moralne gromade? Taman posla.
To ne znači da je španska vlada jednako nemoralna kao i Kaja, ali ipak se ne bih zaletao ni u preteranom veličanju zvaničnog Madrida. Španski ministar spoljnih poslova požurio je da se pohvali ”principijelnim” držanjem svoje zemlje, koja jednako osuđuje i napad Rusije na Ukrajinu i napad Amerike/Izraela na Iran; niko da ga, međutim, upita zbog čega onda Španija ne lupi sankcije Vašingtonu, ili barem Tel Avivu? Zbog čega ne počne sa prikupljanjem oružane pomoći Iranu, onako kako i dalje pomaže Ukrajinu? Ako su dve agresije uporedive, onda bi i reakcije na njih morale da liče kao jaje jajetu.
U protivnom, nije reč o načelima, nego o interesima.
Lično, nikada Špance nisam bespogovorno ubrajao u tzv. Kolektivni Zapad. Zajedno sa Portugalom, Italijom i Grčkom, spadaju u južnu Evropu, koja je kulturološki neuporedivo ljudskija negoli Francuska, Nemačka i ostale Belgije. To savršeno znaju Srbi na KiM, koji su ubedljivo najbolja iskustva imali sa španskim i italijanskim KFOR-ovcima. Naša je sramota to što su za opstanak Srba u okupiranoj pokrajini više učinili španski i italijanski, nego srpski policajci i vojnici. Da ne pričamo o zvaničnim srpskim vlastima, koje već 18 godina zabijaju nož u leđa Srbiji odanom svetu na KiM.
Politički, međutim, Španija je ipak izabrala da se prikloni Zapadu. Nije priznala ”Kosovu” i hvala joj na tome, ali jeste uzela učešće u agresiji na SRJ i nije se nikada izvinila. Isto tako, gledala je i odobravala kako se Kijev iživljava nad Donbasom punih osam godina.
I zato treba imati meru. Kao i uvek, kao i u svemu. Da, valja pozdraviti uzdržanost Madrida prema najnovijoj američko-izraelskoj imperijalističkoj avanturi, ali nikako nemojmo zato da brže-bolje opraštamo Španiji njene grehe. A nije da ih nema.
Uostalom, pogledajte za koga navijamo na Bliskom istoku. Za Iran! Zemlju koja je 90ih naoružavala Aliju Izetbegovića, a pre samo dve godine glasala u UN za rezoluciju o Srebrenici, iako je i sama bila prethodno najavljivala da je neće podržati. Iran u ovom trenutku predvodi borbu protiv pomahnitalog svetskog hegemona i zato zaslužuje našu podršku. Ne zato što nam je prijatelj. Jer nije. Od kada je sveta i veka, države sklapaju strateške saveze i sa onima koji im nisu prijatelji.
”Ali neću više da biram manje od dva zla” reći će neko. Budite uvereni da je taj neko nadrogiran hipi frazama savremenih liberala. LJudska istorija, pa i srpska, prepuna je primera biranja manjeg od dva zla.
Tako je i sa običnom svakodnevicom, u krajnjem slučaju. Nije to nužno rđavo. U životu odraslih, to je neizbežnost.
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
