ČAS U KOME SE ZBIO

U sredu veče pete sedmice Velikog posta 2026, 25. marta, kada se peva Pokajni kanon Svetog Andreje Kritskog, na Svetoj Gori bio je zemljotres – u blizini Kareje, središta Atosa. Osetio se svuda u perivoju Majke Božje – gde više, gde manje. Snažan potres naveo je monahe i poklonike da izađu iz hramova, a bilo je i ozbiljnijih oštećenja zgrada. 

Svetogorski zemljotres je, rekosmo, počeo u času kad se čita Pokajni kanon, u kome se, između ostalog, peva:“Od mladosti, Hriste, prestupah Tvoje zapovesti, nemaran i mrzovoljan ja sav život provedoh u strastima; zato Ti vapijem, Spase: makar i na kraju, spasi me! Mene izbačena pred vratima Tvojim, Spase, barem u starosti ne odbaci u pakao ništavna; no pre kraja, kao Čovekoljubac, daj mi oproštaj sagrešenja. Biće duše, Spase, potrošivši u razvratu, lišen sam pobožnih vrlina, i gladan Ti vičem: Oče milosrđa, pohitavši Sam me pomiluj. Ja sam onaj koji upade među razbojnike – pomisli svoje, sav od njih izranavih se sada, i ispunih se rana; no Hriste Spase, Sam došavši k meni, isceli me. (Lk. 10, 30)“

NIJE SLUČAJNO

Pošto, kako reče Sveti Jovan Kronštatski, nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga, nije moguće da je ovaj zemljotres slučajan. Jer, pravoslavni Veliki post je, skoro svake godine, pun znamenja koje čovečanstvo opominju da ide lošim putem, putem ka propasti. U Velikom postu 2026. Amerika i Izrael krenuli su u rat protiv Irana, pri čemu taj rat u bilo kom času može da izmakne kontroli i pretvori se u večnu stravu. 
Zar je slučajan zemljotres koji  „podvuče“ reči pokajnog kanona dok se iste čitaju i pevaju u hramovima svetogorskih manastira?
Pokajni kanon se čita, ali – gde nam je pokajanje? 

Čovečanstvo propada, jer se ne kaje.

Hrišćanima se oduzima mir, jer se ne kaju.

Vredi misliti o tome.  

ZNAČENJA ZEMLJOTRESA

Zemljotresi u biblijskom kontekstu imaju veliko značenje. Arhimandrit Atanasije (Mitilineos), poznati propovednik grčki, koji se upokojio početkom našeg stoleća, kaže da su zemljotresi bili povezani sa Hristovim stradanjem i vaskrsenjem:“Kada je Hristos predao Svoj duh na Krstu, u deveti čas ili u tri sata popodne, dogodio se snažan zemljotres. Kada je vaskrsao, dogodio se još jedan zemljotres. Ovaj drugi je bio lokalni zemljotres, izazvan prisustvom anđela: on je odvalio kamen na ulazu u grob, kako bi preplašio vojnike, koji su prebledeli od straha. Već smo pomenuli da dodir sa natprirodnim pojavama plaši ljude, pa su tako i vojnici potrčali da objave da je Hristos vaskrsao.“

Što je bliži kraj istorije, biće sve više zemljotresa. Otac Atanasije ističe:“Sva trojica jevanđelista beleže da ćemo pred svršetak vremena imati veliki broj zemljotresa (v. Mt. 24; 7, Mk. 13; 8, Lk. 21; 11). To posebno naglašava jevanđelista Luka, kada tvrdi da će biti veliki zemljotresi na različitim mestima. (...) Međutim, opis apostola Luke o velikim zemljotresima pokazuje da možemo očekivati više zemljotresa, većih i razornijih od svih koji su im prethodili.“
Umnožavanje zemljotresa je, dakle, znamenje potonjih vremena. 

DUHOVNI SMISAO POTRESA

Zemljotres ima i duhovni smisao. Fizički zemljotres dolazi posle metafizičkih potresa. Otac Atanasije kaže:“Tokom istorije, događale su nam se velike promene. Na primer, videli smo protestantsku reformaciju, ali nikada ranije nismo videli stvari kakve se danas dešavaju. Danas vidimo potpuno odbijanje vere i potpunu dehristijanizaciju, a ne samo odbijanje nekih učenja ili reforme. Danas imamo potpuno odbijanje. Verujem da je to jedan element promene ili zemljotres u društveno-antropološkoj sferi, posebno u ideologiji naroda.(...) Današnje ideje su toliko buntovne i toliko protivne jevanđelskoj etici da više ništa nije na svom mestu. Pojavio se istinski zemljotres u sferi opažanja i ideja, posebno kada je u pitanju Jevanđelje. U kojem je još veku viđeno prihvatanje homoseksualizma od strane takozvanih crkvenih starešina? Štaviše, oni koji žive na taj način žele da budu pohvaljeni! U kojem je još veku viđena legalizacija pobačaja (čedomorstva, abortusa) ili laskanje bludu i preljubi? Preljuba je postojala dve hiljade godina. Preljuba je uvek postojala među hrišćanskim narodima, blud je uvek postojao. Nikada, međutim, nisu bili javni, da bi se na njima čestitalo. (...)

Naše vreme predstavlja moralni zemljotres neviđenih razmera u hrišćanskom svetu, među narodima koji su zadržali neke forme hrišćanstva. Mi ne govorimo o idolopoklonicima, jer je postojala velika iskvarenost u neznabožačkim zemljama. Sodoma i Gomora, ili Rimsko carstvo tokom poslednjih vekova svog postojanja, bili su prepuni iskvarenosti. Ovde, međutim, govorimo o hrišćanskim narodima. Buntovništvo naših vremena je bez presedana.“
Zato Bog dopušta zemljotrese – da nas podseti da stanje u prirodi zavisi od stanja ljudskog srca. 

KONAČNI POTRES 

Svi ovi zemljotresi prethodne onom konačnom, uoči Drugog dolaska Hristovog.  Evo šta piše u Otkrivenju Jovanovom:“I videh, kad otvori šesti pečat, nasta zemljotres veliki, i sunce posta crno kao vreća od kostreti, i mesec sav posta kao krv; i zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar; i nebo se izmače kao svitak kad se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih“ (Otkr. 6; 12-14).

Otac Atanasije nas podseća:“„I videh, kad otvori šesti pečat, nasta zemljotres veliki“ (Otkr. 6; 12). Kao prvi element ovog opštesvetskog meteža pojavljuje se veoma jak zemljotres. Očigledno je da se ne radi o običnom zemljotresu, na kakve smo navikli. Kako ističe Sveto Pismo, ovaj zemljotres će potresti i poremetiti čitavu vaseljenu. Prema tome, to nije onaj tip zemljotresa koji merimo Rihterovom skalom, gde se deo zemlje pomeri za nekoliko centimetara, poskakuje gore – dole nekoliko sekundi, a onda se vrati na svoje prvobitno mesto. U takvim, uobičajenim zemljotresima, jednostavno dolazi do pomeranja.

Zemljotres šestog pečata je potpuno drugačiji. On izaziva preokret u celokupnoj vaseljeni i, sasvim prirodno, ovom sveopštom pometnjom biće obuhvaćena i zemlja. Zemlja neće biti pošteđena, niti će ljudi gledati u zvezde dok se odigravaju ovi, opštesvetski kataklizmički događaji. Ovaj neobični, kataklizmički, nezapamćeni zemljotres dovešće do potpunog nestanka sunčeve svetlosti i do padanja zvezda sa neba. Govoreći o Svom Drugom dolasku, Gospod je o ovim događajima rekao: „Zvezde će s neba pasti i sile nebeske će se pokrenuti“ (Mt. 24; 29). Kretanje se uvek povezuje sa zemljotresom: zemlja se trese, kuće pucaju i, ukoliko je zemljotres dovoljno jak, neke građevine padaju. Sada će se, međutim, potresti i samo nebo. Sile nebeske će se pokrenuti i potresti.“

Svi zemljotresi pre ovoga praslike su onog konačnog, koji će nastati u času kad ljudi prestanu da raduju Boga i kada će zbog toga, kako reče Gete, nastati kraj. 

POZIV NA POKAJANJE

Bog, za sada, dopušta zemljotrese da bi se ljudi pokajali i urazumili. Otac Atanasije ističe:“Naime, cilj svakog zemljotresa je da „protrese“ ljudsku savest. Kao što znate, ovde, u Grčkoj, kada zemlja počne da podrhtava, svi zavapimo: „Presveta Bogorodice, spasi nas! Hriste, spasi nas!“ Međutim, sve do tog trenutka mnogi bi rekli da ne veruju u Hrista i u NJegovu Crkvu. Oni bi Gospoda nazvali sociologom ili filosofom. Zašto onda ne pozovu u pomoć nekog drugog filosofa, da dođe i da ih spase? Neka pozovu nekog drugog sociologa ili reformatora! Zašto prizivaju Hrista i NJegovu Majku? Izgleda da je vera u Bogočovečansku Ličnost Isusa Hrista iznenada isplivala iz njihove podsvesti, i da zbog toga prizivaju Hrista. Vrlo često je neko delo Božije, kao što je zemljotres, tornado ili neka druga katastrofa, oruđe koje će u ljudskoj savesti razbuditi uspavanu veru.“

Svaka prirodna nesreća je, dakle, poziv na pokajanje i urazumljenje. Ako ima ko da čuje i vidi.

POUKA SVETOG SILUANA 

„Monaška republika“ je dobila opomenu – a preko nje smo opomenuti i svi mi. Sveti Siluan Atonski piše o zemljotresu koji se dogodio na Svetoj Gori 1932. godine:„14. septembra 1932. godine na Atosu je bio snažan zemljotres. Dogodilo se to noću, u četvrtom času, za vreme bdenja na Vozdviženje Časnog krsta. Stajao sam na horu, blizu ispovedaonice oca namesnika…U ispovedaonici je sa tavanice pala jedna cigla i osuo se malter. Pomalo sam se uplašio, ali sam se brzo smirio i kažem namesniku: ‘Eto, milostivi Gospod hoće da se svi pokajemo.’ I gledali smo monahe i dole u hramu, i na horu, i malo ko se uplašio… Bdenje se nastavilo svojim poretkom, i tako tiho, kao da se ništa nije dogodilo. I mislio sam: toliko je Duha Svetoga u monasima, da pri tako snažnom zemljotresu oni ostadoše spokojni.”

Takva je to bila vera Svetog Siluana i njegove sabraće. 

Nama je, u ove pokajničke dane Velikog posta, ostalo da duboko promišljamo o svemu što se dešava. I da se kajemo, dok još ima vremena. Sve ostalo su uzaludni pokušaji da pobegnemo od Istine Koja je Hristos. 

Izvor: Pravda