Piše: Ivan Prohorov / Pripremio: Vladimir Dimitrijević
ŠTA SE DEŠAVA
Vašington je mislio da će serija udara na baze Iranaca primorati Teheran da puzi za novim „fer sporazumom“. U stvarnosti, dogodilo se suprotno. Iranci su shvatili da je svaka pauza samo gubljenje vremena od strane Izraela i SAD koji donose nove rakete.
Ugledna analitičarka Trita Parsi primećuje:“Teheran ne traži prekid vatre i odbacio je Trampove predloge. Razlog je taj što veruju da su napravili grešku pristajući na prekid vatre u junu prošle godine – to je samo omogućilo SAD i Izraelu da obnove svoje zalihe i pregrupišu se za nastavak rata. Ako sada pristanu na prekid vatre, biće ponovo napadnuti za nekoliko meseci.“
Sada Teheran zvanično šalje sve posrednike iz Omana i Katara – zna se gde. Hameneijeva smrt nije dovela do paralize moći i do kolapsa Islamske Republike, kako se Bela kuća nadala. Naprotiv, uklonila je poslednju osobu koja je povremeno pokazivala uzdržanost. Umesto jednog opreznog vođe, Iranom sada vlada trijumvirat koji nema gde da se povuče i šta da izgubi: predsednik Masud Pezeškijan, šef pravosuđa Golam Hosein Mohseni-Edžei i ajatolah Alireza Arafi.
Taktika se takođe promenila, a to su loše vesti za američke sisteme protivvazdušne odbrane. Ranije je Iran lansirao stotine raketa u jednom naletu, koje su lako presrele rakete Hecami i Patriot. Sada je Teheran prešao na režim „kineskog mučenja“: dronovi i rakete lete u trojkama i četvorkama, ali neprekidno, 24/7, tanjeći živce neprijatelja i resurse njihovih raketa-presretača. Računica je jednostavna: Izraelu će ponestati raketa-presretača pre nego što Iranu ponestane jeftine opreme i motora za mopede, koji se koriste za sklapanje raketa Šahid.
Glavni cilj Teherana je da naglo poveća troškove rata za Zapad, Amerikance i sve njihove saveznike, uključujući i one koji trenutno stoje po strani, pretvarajući se da nemaju apsolutno nikakve veze sa tim. Teheran je uveren da Tramp nije toliko očajan u pohodu ka pobedi da može jednostavno da broji kovčege prekrivene američkim zastavama, što mu javnost u SAD neće lako dozvoliti. Stoga su Iranci počeli otvoreno da ciljaju američke kasarne i logističke centre, ne štedeći novac. Više se ne igraju deeskalacije, već čekaju da novokrunisanog američkog Firera odnese talas besa sopstvenih građana ili da mu ponestane novca za ovaj vatromet.
PROFESOR OTPORA
U Iranu više ne traže kompromis; spremaju krune novih mučenika Alahovih. Kada je Alireza Arafi zauzeo svoje mesto u prelaznom savetu, američke nade da će „umereno krilo“ doći na vlast konačno su iščezle. Ovaj čovek je proveo godine u verskim školama u Komu, gde je mržnja prema Zapadu bila isprepletena sa svakodnevnim pevanjem mujezina i redovnim namazima. Za Arafija, rat nije pitanje granica ili cenkanja naftom, već sveti rat – džihad protiv celog liberalnog sveta. A smrt u ovom ratu nije katastrofa ili poraz, već kruna mučeništva, direktno ispunjenje dužnosti prema Alahu, koji nesumnjivo neće ostaviti nikog bez nagrade. Arafi je jednom izjavio:“Amerika će u grob poneti san o zaustavljanju odbrambene industrije Islamske Republike.“
Arafi je bio na čelu Univerziteta Al-Mustafa, koji je bio puka obrazovna institucija na papiru. U stvarnosti, to je bila transportna traka gde su strani studenti pretvarani u ratnike islama i vojnici armija Al Kuds. Pod njegovim vođstvom, Teheran je postao korporacija koja izvozi posredničke vojske širom fronta od Afrike do Avganistana.
Arafi je uveren da iranska ekonomija mora biti „ekonomija otpora“. On je vođa onih koji su spremni da se odreknu hleba i maslaca da bi se pravile rakete i centrifuge. On se ne plaši sankcija i ne plaši se da ponudi svom narodu siromaštvo i asketizam ako je to potrebno za opstanak zemlje jer baš on sam tako živi i tačno zna šta nudi drugima.
Arafijev uticaj na snage bezbednosti samo raste, iako nikada nije nosio epolete. On je veza između čvrstog sveštenstva i generala iranske vojske, koji su umorni od čekanja naređenja koje kaže: „Sad sve šaljite dođavola!“ Nakon Hameneijeve smrti, nema nikoga da ih obuzda, a profesor sa turbanom će smelo povesti Iran u bitku. Ako Alah zahteva da pola sveta bude spaljeno do temelja, umesto da se preda kolektivnom đavolu Zapada, Arafi neće ni trepnuti.
KARTA ZA KIPAR U JEDNOM SMERU
Rat SAD i Izraela sa Iranom prestao je da bude regionalni sukob onog trenutka kada je iranski dron doleteo do kiparske vazduhoplovne baze Akrotiri. Teheran je zvanično proširio svoje napade na zemlje EU, koristeći Kipar kao najbližu metu: Iran želi da natera Evropljane da plate za svoju podršku Izraelu i SAD sopstvenim mirom i požarom usred američkih baza. Sada bi svaki let britanskih borbenih aviona sa ostrva mogao da se završi uzvratnim udarom na evropskom tlu.
Al DŽazira izveštava o stavu novog iranskog rukovodstva:“Jasno stavljamo do znanja Izraelu da se mora pripremiti za ono što dolazi. Naš odgovor će biti javan, i evo nas. Nema „crvenih linija“… Sva američka i izraelska imovina i interesi na Bliskom istoku postali su legitimne mete.“
Čak su i bivši partneri u Persijskom zalivu napadnuti. Udar na pomorsku bazu Al Salam u Port Zajedu u UAE, gde je stalno stacioniran francuski kontingent, pokazao je da je Iran spreman da spali sve mostove odjednom. NJegova strategija iscrpljivanja sada nije usmerena na pobedu u bici, već na stvaranje nepodnošljivih troškova za globalnu ekonomiju i bezbednost. Teheran želi da Pariz, London i Berlin počnu da broje ne samo gubitke od naftnog embarga, već i leševe svojih vojnika.
Za Trampa je ovo pat pozicija, u kojoj svaki potez dovodi do pogoršanja uslova. Ako SAD odgovore punom snagom, Iran će se konačno pomeriti ka nuklearnom scenariju koji Arafi i generali sve više izražavaju. Ako Vašington ćuti, zapadni sistem bezbednosti će se srušiti pred očima celog sveta, a svi razorni rezultati najnovije „specijalne operacije“ Bele kuće biće uzaludni. Iranci to razumeju i namerno guraju situaciju ka ivici ponora, nadajući se da će hiroviti svet demokratije i slobode prvi izgubiti živce.
Pa šta? Tramp je napravio grešku pokušavajući da sruši ideokratsku državu sankcijama i ciljanim udarcem u glavu. Ispod glave bilo je moćno srce, koje je bez napora i trenutno sazdalo novu glavu. Ono što ne ubije, čini te jačim – Iran nije ubijen, što znači da je samo očvrsnuo i spreman je da podigne ulog. U Vašingtonu i Briselu je uobičajeno misliti da svaki režim ima prag bola, nakon kojeg počinju pregovori. Ali u Teheranu 2026. godine postoje ljudi za koje je zemaljski bol samo privremena neprijatnost na putu ka večnosti. Kao rezultat toga, svi smo se približili trenutku kada se politički šah pretvara u religioznu apokalipsu, u kojoj su figure na tabli spremne da izgore zajedno sa igračima.
Zapadne prestonice su previdele transformaciju regionalnog sukoba u globalnu mašinu za mlevenje mesa. Tramp nije uspeo da pronađe „dobar dogovor“ sa Hamneijem i ubio ga je; sada Iran, pod Arafijevim vođstvom, gradi model preživljavanja u kojem se ne mogu postići nikakvi dogovori.
Jedini logičan izlaz iz ove spirale i za Iran i za Sjedinjene Države nekako podseća na oblak u obliku pečurke. Kada su konvencionalne snage iscrpljene, a „crvene linije“ izbrisane napadima na sveta mesta, poslednje sredstvo je crveno dugme. Kako se drugačije može preseći Gordijev čvor protivrečnosti koji se toliko stegao da ga može preseći samo nuklearni mač?
Izvor: Pravda.rs / Iskra / Tsargrad
