Gde si bio kada je Hristos razapet? Zagledaj se i pronađi svoje mesto. Jer Golgota je mera čoveka. Golgota je ogledalo u koje svaka generacija mora da pogleda. To nije samo prizor iz Jevanđelja. To je najdublja istina o nama samima. Jer čovek se najtačnije ne otkriva onda kada je sve mirno, kada mu je dobro, kada je sit, bezbedan i zadovoljan. Čovek se otkriva u času iskušenja. Narod se otkriva u času stradanja. Država se otkriva u času pritiska. Vera se otkriva u času straha. A karakter se otkriva u času kada treba ostati, iako je lakše pobeći. Kada treba govoriti, iako je isplativije ćutati. Kada treba biti veran, iako je korisnije izdati. Zato Krst nije samo uspomena. Krst je sud. Sud nad sujetom. Sud nad kukavičlukom. Sud nad izdajom. Sud nad ravnodušnošću. Ali i otkrovenje lojalnosti, ljubavi, žrtve i vernosti. Zato je pitanje „Gde si bio kada je Hristos razapet?“ mnogo više od pobožne meditacije. To je pitanje koje se tiče svakog od nas danas, ovde, u Srbiji, u vremenu duhovne smutnje, geopolitičkog pritiska, identitetske pometnje, demografskog sunovrata i socijalne nesigurnosti. Da li stojiš među farisejima? Oni koji govore samom Bogu šta i kako je trebalo da uradi. Ili možda jednostavno misliš ja sam pristojna osoba, ništa od ovoga me se ne tiče. Jer ravnodušnost nije nevinost, ravnodušnost je odbijanje istine. I danas ih ima svuda. U javnom životu, u medijima, u politici, u društvu koje misli da je napredovalo jer je zaboravilo Boga. Danas farisej sedi u studiju, piše kolumnu, upravlja nacionalnom institucijom i državnom infrastrukturom, kreira javni diskurs, govori o toleranciji bez ljubavi, o pravima bez odgovornosti, o slobodi bez istine, o napretku bez korena. On ne služi istini, on želi da istina služi njemu.
Zar to nije i jedno od velikih iskušenja srpskog naroda u našem dobu? Da prihvati tuđe duhovne kategorije kao svoje, da izgubi sposobnost razlikovanja, da poveruje da je sopstvena vera prepreka, a ne izvor snage, da je sopstveno predanje teret, a ne temelj, da je sopstvena istorija sramota, a ne opomena i zavet. Srpski narod je mnogo puta kroz istoriju preživeo udare spolja, ali je najteže rane uvek nosio onda kada je počeo da se stidi samoga sebe. A taj stid pred sobom, pred svojom verom, pred svojim mučenicima, pred svojim Kosovom, pred svojim ćiriličkim slovom, pred svojim porodičnim zavetom, to je savremeni oblik farisejstva, spolja pristojan, a iznutra odsečen od smisla. Ili možda osećaš da je Bog nepravedan prema tebi jer ne ceni tvoja dobra dela, pravednost, zasluge, pa čak ni žrtve i patnje. To znači da ne veruješ u Hristovu ljubav i NJegovu žrtvu za tebe. To znači da si svoju veru zamenio računicom. Pazi da ne postaneš Juda, bivši učenik, bivši prijatelj, bivši brat, koji je potom postao izdajnik. Juda nije bio daleko od Hrista, bio je blizu. Ali blizina nije garancija vernosti. Blizina bez ljubavi rađa izdaju. Razočaran, nezadovoljan i slomljen, čovek koji više veruje sebi nego Bogu završava u tami izdaje koju je sam izabrao. I zato pitanje nije da li si bio blizu istine. Pitanje je da li si ostao lojalan. Koliko je samo ovo strašno i koliko se tiče i našeg ličnog i našeg nacionalnog života. Jer i narod može postati Juda. I elita može postati Juda. I pojedinac koji je nekada bio blizu Crkvi, istini, otadžbini, svom rodu, može postati njihov tužitelj. Ne postaje čovek izdajnik zato što nikada nije znao dobro, već često upravo zato što ga je znao, bio mu blizu, okusio ga, ali nije imao snage da ostane veran onda kada je došlo vreme žrtve. Izdaja uvek traži opravdanje. Uvek se oblači u jezik nužnosti, realizma, trezvenosti, modernosti, političke mudrosti, diplomatske fleksibilnosti, ekonomske racionalnosti. Ali suština izdaje ostaje uvek ista. U srpskom javnom životu previše često slušamo kako sve mora biti predmet trgovine, pregovaranja, korekcije, prilagođavanja. Kao da postoji cena za svetinju. Kao da sve može da se prepakuje, relativizuje, objasni, „realpolitički“ svede na pitanje koristi. Ali ono što je srpski narod kroz vekove održalo nije bila trgovina nego zavet. Nije bila kalkulacija nego vernost. Nije bilo pitanje šta je lakše, nego šta je ispravno. Tamo gde se izgubi ta razlika, počinje Judin put. Ili si možda lopov koji visi pored Isusa na krstu? Koji si lopov? Onaj levo ili onaj desno? Onaj koji se ukorenio u svojim bezakonjima i izabrao pakao za sebe, misleći da je to mesto veselja, ili onaj koji je, u svom pokajanju, u poslednjem trenutku prepoznao Istinu i čuo: „Danas ćeš biti sa mnom u raju“? Jer nikada nije kasno za čoveka koji ima snage da se pokaje. Ali je uvek kasno za onoga koji ne želi. Svako društvo ima svoje javne grehove koje vremenom prestane da oseća kao greh. I pojedinac i narod mogu toliko da se naviknu na pad da ga više i ne nazivaju padom. A to je možda najopasniji oblik propasti, ne onda kada čovek pada, nego onda kada više ne zna da je pao. Zar i mi kao narod nemamo taj rizik? Da se naviknemo na nepravdu. Da se naviknemo na kič i ružnoću u javnom prostoru. Da se naviknemo na ponižavanje porodice. Da se naviknemo na siromaštvo kao sudbinu. Da se naviknemo na odlazak mladih kao na prirodnu pojavu. Da se naviknemo na to da nam sela nestaju, da nam se domovi prazne, da nam majke rađaju sve manje, da nam starci umiru usamljeni, da nam deca odrastaju pred ekranima, a ne pred ikonom, knjigom i živom rečju. Da se naviknemo na to da je radnik ponižen, seljak zaboravljen, porodica preopterećena, a narodna solidarnost podređena surovom individualizmu. Ili si možda jednostavno jedan od većine, jedan od one gomile ljudi koji su uvek spremni da viknu: „Osana!“ Nekome ko je moćan, favorizovan bogatstvom ili slavom, nekome od koga se može profitirati. A onda, u slučaju nesrećne promene sudbine tvog idola, da vapiješ isto tako glasno „Raspni ga, raspni ga!” To je psihologija mase. Danas te nosi, sutra te ruši. Danas ti se klanja, sutra te razapinje. Mase ne poznaju istinu, one poznaju interes. Koliko je ova jevanđeljska slika potresno savremena. Danas masa više ne stoji samo na ulici. Danas masa živi i na društvenim mrežama, u medijskim impulsima, u veštački proizvedenim talasima oduševljenja i mržnje. Danas se „Osana“ i „Raspni ga“ smenjuju brzinom jednog ciklusa vesti. Danas se heroji proizvode i ruše fabrički. Danas je javna scena često prostor bez vernosti, bez sećanja, bez mere, bez odgovornosti. A narod koji se navikne da živi po logici mase gubi sposobnost da razlikuje istinski autoritet od medijske pojave, istinsku žrtvu od marketinga, istinsku ljubav prema otadžbini od političke upotrebe patriotizma. Gde smo mi danas? Među brutalnim, koji misle da je sila istina, a vera slabost. Ili si među saosećajnim poštovaocima koji peru ruke od toga jer su im sopstveni interesi važniji? Pilat nije razapeo Hrista, ali ga nije ni odbranio. A u vremenima iskušenja, ne odlučuje se samo ko čini zlo. Odlučuje se i ko ga ne sprečava. Ovo je mesto na kome se moramo zaustaviti i pogledati u lice našem srpskom vremenu. Jer mi danas živimo u dobu u kojem se ne traži uvek od nas da direktno činimo zlo, nego mnogo češće da na zlo pristanemo ćutanjem, da ga prihvatimo kao neminovnost, da ga nazovemo kompromisom, reformom, evropskim standardom, regionalnom potrebom, tržišnom logikom, novom normalnošću. Od nas se traži da ne branimo ono što je naše, da se ne protivimo onome što razara čoveka, da mirno posmatramo razaranje porodice, ismevanje vere, relativizaciju pola, slabljenje roditeljskog autoriteta, snižavanje nacionalne svesti, pretvaranje obrazovanja u tehničku obuku bez vaspitanja, kulture u zabavu bez smisla, politike u administraciju bez državotvorne svesti. Da li smo među Pilatima svoga vremena? Među onima koji neće prvi da napadnu, ali neće ni da odbrane? Koji će reći da im je žao, da razumeju, da cene, ali da „okolnosti nisu takve“, da „međunarodni pritisci postoje“, da „ekonomski interesi nalažu drukčije“, da „ne možemo protiv sveta“, da „moramo biti realni“. Pilat je upravo to čovek koji vidi istinu, ali nema volju da joj služi. A današnja Srbija je prepuna trenutaka u kojima se upravo to pitanje otvara ko će odbraniti pravo naroda da ostane svoj? Ko će odbraniti pravo porodice da vaspitava svoju decu u skladu sa verom i moralom? Ko će odbraniti dostojanstvo rada, majčinstva, sela, vojske, škole, jezika, ćirilice, nacionalne kulture? Ko će reći da Kosovo i Metohija nisu samo političko pitanje, niti samo teritorijalni spor, već osovina našeg istorijskog pamćenja, duhovni izvor našeg državotvornog smisla, mesto na kome se i danas proverava da li smo narod zaveta ili narod zaborava? Među učenicima koji se skupljaju od straha tokom vremena iskušenja? Ili si poput rimskog vojnika, toliko potresen da je u najtežem trenutku raspeća uzviknuo reči vere: „Vaistinu, ovo beše Sin Božji!“ Vera nije pitanje udobnosti nego istine. Mnogi bi hteli veru bez rizika, nacionalno dostojanstvo bez žrtve, državu bez odgovornosti, porodicu bez odricanja, slobodu bez borbe. Ali to ne postoji. Ne postoji istina bez cene! Ne postoji vernost bez iskušenja. Ne postoji ljubav bez žrtve. Ne postoji narod koji će sačuvati sebe ako se njegovi najbolji sinovi i kćeri plaše da to i javno kažu. U srpskom iskustvu ovo nije novost. Naš narod je vekovima živeo između carstava, interesa, okupacija, ucena, obećanja i pretnji. Ali sve to ne bi preživeo da nije bilo onih malobrojnih koji su imali snage da kažu NE onda kada su svi očekivali pristanak, da ostanu onda kada su svi bežali, da sačuvaju plamen onda kada je izgledalo da će se sve ugasiti. Srbija nikada nije bila jaka samo onda kada je bila brojna ili bogata, nego onda kada je imala jezgro vernih. Kada je imala one koji znaju da sloboda nije poklon nego obaveza. Kada je imala one koji razumeju da vera nije ukras identiteta nego njegov centar. Kada je imala one koji znaju da država bez naroda nije ništa, a narod bez zaveta je još manje. Da li si ravnodušni posmatrač? Ili onaj koji je bio sa NJim do kraja? Onaj koji nije pobegao? Onaj koji nije izdao? Onaj koji nije ćutao? Među tim ljudima oko Hrista bili su NJegova majka, nekoliko vernih i lojalnih učenika i žena, slika onih u kojima je ljubav bila savršena. Ovo nije bila gomila. Ovo je bila mera! Nije ih bilo mnogo? Da. Ali su bili neprocenjivi! Među njima su stajali karakter i vera. Među njima su stajali temelji. Među njima su stajali lojalnost i ljubav! Ovde leži najdublja pouka i za naš narod danas. Neće Srbiju sačuvati gomila ako nema karakter. Neće je sačuvati broj ako nema veru. Neće je sačuvati ni novac, ni tehnologija, ni puka administracija, ni gola procedura, ako ne bude onih koji nose ono najvrednije. Jer države se ne održavaju samo budžetom, vojskom, pregovorima i institucijama. Sve je to važno, ali je nedovoljno ako ispod toga ne postoji moralna supstanca naroda. Ako ne postoji lojalnost između oca i sina, između majke i deteta, između muža i žene, između građanina i otadžbine, između čoveka i Boga. Ako ne postoji ljubav koja je spremna na žrtvu, a ne samo na emociju. Ako ne postoji vernost koja ne zavisi od toga da li je trenutak lak ili težak. Savremena Srbija upravo tu vodi svoju najvažniju bitku. Ne samo na diplomatskim stolovima. Ne samo u odnosima velikih sila. Ne samo oko energetike, bezbednosti, regionalnih kriza i geopolitičkih raskršća. Nego u duši naroda. U tome da li ćemo ostati nacija ili postati stanovništvo. U tome da li ćemo sačuvati vertikalu ili postati masa pojedinaca bez zajedničkog smisla. U tome da li će nam nacionalna politika biti plod istorijske svesti i moralne odgovornosti, ili puka tehnika preživljavanja od danas do sutra. Geopolitički izazovi su stvarni i teški. Srbija je izložena pritiscima sa raznih strana. Od nje se traži da se svrsta, da prihvati tuđa tumačenja, da zaboravi sopstvena stradanja, da tuđe interese proglasi svojom budućnošću. Da od prijatelja pravi neprijatelja. Od nje se traži da u ime mira prihvati nepravdu, u ime stabilnosti prihvati poniženje, u ime integracija prihvati amneziju. Ali nijedan narod ne može dugoročno živeti na odricanju od sebe. Narod može da trpi, da čeka, da mudro deluje, da odlaže nepovoljan čas, da taktički manevriše ali ne sme da izgubi svest o tome ko je. Bez te svesti, svaka diplomatija postaje maska za kapitulaciju. Identitetska politika našeg doba možda je još opasnija jer deluje tiše. Ona ne traži uvek direktno da se odrekneš oca i majke, vere i naroda, već traži da sve to polako proglasiš nebitnim. Da ti bude svejedno. Da postaneš neutralan prema sopstvenom nasleđu. Da ti više ništa ne bude sveto. Jer narod ne umire uvek od mača. Često umire od ravnodušnosti. Od toga što više ne zna šta brani. Od toga što mu je sve postalo relativno. Od toga što mu se vera svela na folklor, a nacija na prigodnu retoriku. Jer šta znači voleti narod ako ostavljaš porodice same, majke iscrpljene, decu nezaštićenu, mlade bez perspektive, stare bez poštovanja, selo bez podrške, radnika bez dostojanstva? Zato pitanje Krsta postaje i pitanje državne i društvene odgovornosti. Gde stojiš ti kada vidiš nepravdu? Gde stojiš ti kada vidiš da se porodica raspada pod teretom egzistencije? Gde stojiš ti kada shvataš da mladi ne odlaze samo zbog plate, nego zato što više ne vide za šta da ostanu? Gde stojiš ti kada vidiš da se nacionalno pamćenje slabi, da se udžbenici ispražnjuju od smisla, da se deca rađaju sve ređe, a psi i kućni ljubimci često dobijaju više pažnje nego nerođena deca i zaboravljeni starci? Među tim ljudima pod Krstom nije bilo mnogo. Ali ono što su imali bilo je dovoljno da svet ne potone u potpunu tamu. I Srbiji danas ne treba pre svega buka. Ne treba joj samo medijska proizvodnja patriotizma. Trebaju joj ljudi karaktera. LJudi koji umeju da povežu veru i odgovornost, ljubav i žrtvu, naciju i moral, državu i čoveka, istoriju i budućnost. I zato je pitanje i danas isto u Srbiji. Ne opstaju narodi po broju. Ne opstaju po sili. Ne opstaju po bogatstvu. Opstaju po tome da li imaju te malobrojne, ali nepokolebljive. One koji ne menjaju stranu. One koji ne prodaju veru. One koji ostaju kada je najteže. Jer kada dođe trenutak, a uvek dođe, ne pita se koliko nas ima. Nego ko je ostao! To je možda i najdublja istorijska lekcija srpskog naroda. Bilo je vremena kada nas nije bilo mnogo, ali smo bili uspravni. Bilo je vremena kada smo bili siromašni, ali nikada bedni. Bilo je vremena kada je izgledalo da je sve izgubljeno. Koliko je među nama onih koji umeju da ostanu lojalni i kada je skupo? Koliko je među nama onih koji umeju da vole i kada je teško? Koliko je među nama onih koji neće izdati ni Hrista, ni Crkvu, ni porodicu, ni Kosovo, ni srpsko ime, ni sopstvenu savest? I zato, na kraju, pitanje nije ni teološko, ni istorijsko, ni filozofsko. Pitanje je lično. Gde stojiš ti? Zato se danas meri u vremenu pritiska ne budemo Pilati. Da u vremenu koristi ne budemo Jude. Da u vremenu mase ne budemo gomila. Da u vremenu straha ne budemo pobegulje. Da u vremenu bezličnosti budemo ljudi. Tog dana nije ih bilo mnogo, ali su nosili ono najvrednije. lojalnost i ljubav.
Izvor: Pravda
