U tekstu pod naslovom „Prekretnicu je donela Srebrenica“ list Frankfurter algemajne cajtung podseća da je aktuelna rasprava odjek diskusija koje su razdirale stranku još sredinom 1990-ih godina u kontekstu rata u Bosni i Hercegovini.
Jedan od nosećih stubova stranke Zelenih od njenog osnivanja početkom 1980-ih bio je beskompromisni pacifizam. Međutim, „pod utiskom zločina koje su u BiH počinile srpske milicije, što je kulminiralo genocidom u Srebrenici 1995, Zeleni su u dve godine izveli temeljni zaokret – od zahteva za raspuštanjem (nemačke vojske) Bundesvera, do prihvatanja angažmana nemačkih vojnika u (vojnim) misijama UN.“
Rasprave u okviru stranke su bile žestoke. Radilo se o pitanjima morala, o samorazumevanju Zelenih, o potrebi da se priznaju realne činjenice, a na kraju i o pitanju spremnosti i sposobnosti učestvovanja u vlasti na saveznom nivou.
Pouke iz prošlosti
„Deceniju i po za Zelene se podrazumevalo da odbacuju i samu pomisao da bi vojni angažman mogao da doprinese tome da se okonča neki sukob, da se spasu ljudski životi i da se time eventualno otvori put za iznalaženje političkog rešenja“, podseća list iz Frankfurta.
Oni su tada išli toliko daleko da su na vanrednom kongresu 1993. na kojem su se bavili ratom u BiH, tvrdili da „čak i s obzirom na ’fašistički genocid’ nad građanima BiH od strane srpskih milicija, nije moguće odstupiti od konsekventnog pacifističkog stava, jer bi se time jednom zauvek odustalo od utopije opšte garancije zaštite ljudskih prava. Čak su smatrali dao ni snagama UN, koje su imale zadatak da štite civilno stanovništvo u Bosni, ne bi trebalo dozvoliti korišćenje oružja za samoodbranu“, navodi se u tekstu.
Tu poziciju je tada podržavala velika većina od 500 delegata na kongresu, a samo nekolicina se zalagala za to da se mir u Bosni nametne vojnom silom. I dok su tzv. „pacifisti“ naglašavali načelo „Nikad više rat!“ (Nie wieder Krieg!), manjina, koji su zvali „belicisti“, pozivala se na načelo „Nikada više Aušvic!“ (Nie wieder Auschwitz!), iz kojeg je proizlazila i obaveza aktivnog vojnog suprotstavljanja fašizmu.
Važnu ulogu pritom je imala i unutrašnjepolitička dimenzija: realistima unutar stranke bilo je jasno da uz insistiranje na zahtevu da se raspusti Bundesver, a Nemačka izađe iz NATO, ne postoje šanse da Zeleni uđu u neku buduću saveznu vladu.
„Nakon dugotrajnih rasprava koje su usledile, velikim delom i pod utiskom genocida u Srebrenici, odnos snaga unutar Zelenih preokrenuo se u korist zagovarača vojnog angažmana onda kada je to nužno“, piše nemački list. „Četiri godine nakon Srebrenice upravo nemačka vlada u kojoj su Zeleni bili koalicioni partner socijaldemokratama (SPD) po prvi puta nakon Drugog svetskog rata poslala je nemačke vojnike u rat u inostranstvo.“
„Argumenti za i protiv učešća u kosovskom ratu, kojim je 1999. trebalo zaustaviti proterivanje albanskog stanovništva od strane srpskog vlastodršca Miloševića, bili su isti oni kao šest godina ranije na prvom kongresu Zelenih o ratu u BiH – samo što je sada većina bila za intervenciju. Možda je Habekov zahtev u vezi s Ukrajinom sada početak nove rasprave unutar Zelenih o tome kako se nositi s izazovima koje predstavljaju nasilni režimi“, zaključuje u svom osvrtu u Frankfurter algemajne cajtungu novinar Rajnhard Vezer.
„Birači mogu da podnesu istinu“
Reakcije na zahtev kopredsednika Zelenih uglavnom su negativne, kako u njegovoj partiji, tako i od strane drugih. Habeku se prebacuje da je „naivan“ i da ignoriše činjenicu da „ne postoji vojno rešenje krize u Donbasu“. Ipak, neki komentari, poput recimo onog u uglednog nedeljnika Cajt, smatraju da ne bi trebalo olako odbaciti „ozbiljnu raspravu o nemačkoj spoljnoj politici“.
U tekstu pod naslovom „Ups, realnost“ novinar Jerg Lau retorički se pita: „Da li je ispravan stav da se nikada ne isporučuje oružje u krizna područja, kao što je to zapisano u programu Zelenih? Nemačka je 2014. Kurdima u Severnom Iraku u borbi protiv ID pomagala isporukom automatskih pušaka i protivtenkovskih raketa – i to se pokazalo kao uspešno. Zar ne bi iz toga ponešto moglo da se nauči?“
Autor navodi i da je slab argument da bi naoružavanje Ukrajine ugrozilo tzv. Sporazum iz Minska, kojim je uspostavljeno primirje u Donbasu: taj sporazum se, piše nemački novinar, „krši od samog početka ruskim naoružavanjem tamošnjih separatista“.
Isto tako je, smatra, pogrešna i tvrdnja da bi isporuka oružja Ukrajini mogla da isprovocira Rusiju. „Pre samo nekoliko nedelja Rusija je ugrozila Ukrajinu gomilajući vojsku na granici. Možda bi i Minskom sporazumu i diplomatiji pomoglo kada bi slabija strana – u ovom slučaju Ukrajina – bila bolje opremljena“, pita se list Cajt.
A na kraju krajeva, ta rasprava bi koristila i Zelenima, smatra nemački novinar: „Još od vremena Joške Fišera, Zeleni vode ozbiljne rasprave o spoljnoj politici. To bi oni i sada trebalo da urade, bez obzira na predizbornu kampanju. (…) Birači mogu da podnesu istinu.“
Kako će Lukašenko Lugansku predati zatvorenika broj 1, saznajte OVDE.
Izvor. Dojče Vele