Правда

Доле, у бази НАСА у Хјустону, одакле је храбра тројка лета Апола 11 четири дана раније кренула на Месец, усклици одушевљења, тапшање по раменима, понека суза радосница... Најзад је узет “склап” Совјетима у грандиозној свемирској трци. Иначе резервисани и самодисциплиновани први човек програма Аполо, Џин Кранц, дрхтавим рукама из yепа прслука строгог кроја вади кожом обложену табакеру и узима једну хавана цигару, претходно јој у узбуђењу просто одгризавши врх, и док је ставља у уста другу пружа техничком мозгу целе операције освајања Месеца. “Милојко, немогуће, ми смо доле на Месецу!?”. Узимајући понуђени кубански дуван, Милојко Вучелић, главни конструктор васионског брода, лаконски му одговара “Немогуће је и било наш циљ”. Милојко, а у Хјустону? Захваљујући иделошкој повезаности тадашње комунистичке Југославије са Совјетским Савезом, деценијама је од овдашње јавности остала сакривена чињеница да од поменуте Армстронгове реченице ништа не би било без осморице Срба, који су учествовали у програму Аполо. Мада је међу њима било и оних чији су родитељи “трбухом за крухом” отишли у Нови свет давно пре формирања Титове Југославије, податак да су неки од њих били и политички емигранти, не само несклони комунизму већ и чланови штаба Драже Михајловића, а неки и дословно економски бегунци из државе наводног благостања “свих наших народа и народности”, био је довољан да се о овом октету дуго ништа није знало. Милојко-Мајк Вучелић, Славољуб Вујић, Милисав Шурбатовић, Данило Бојић, Драгиша-Гиш Јовановић, Петар и Вељко Гајић и Давид Вујић били су не само пуноправни, већ када је реч о појединим детаљима и најважнији делови технолошког пројекта који је довео човека на Месец. Први међу њима је свакако Милојко-Мајк Вучелић, инжењер рођен 1930. у Гарешници, где му је отац Јосиф службовао као железничар. Након похађања средње школе у Бјеловару и Загребу уписује и 1954. завршава Машински факултет у Загребу, на којем му је колега био и Југословенима далеко познатији Миливој Југин, потоњи легендарни телевизијски коментатор васионске руско-америчке трке. Вучелић је већ тада показивао склоност ка висинама, па у Вршцу завршава једриличарски и пилотски курс и враћа се у Загреб да ради као авио-инжењер. Но, не видећи неку перспективу за себе, емигрира напре у Немачку, у којој ради у Мерцедесу и Форду, да би 1956. прешао Атлантик и запослио се у Цесни. Недуго потом постаје део “Норт Американ авиејшн” и захваљујући томе што је управо ова компанија добила комерцијални уговор са НАСА о изради матичних бродова програма Аполо, убрзано се пење у хијерархији Америчке свемирске агенције, све до једног од директора свемирског центра у Хјустону задуженог за отклањање техничких проблема. Поред тога што је Вучелић био један од кључних људи лета Аполо 11, који је довео човека на Месец и безбедно га вратио кући, технолошком славом га је заогрнула и мисија Аполо 13, када је овај програм био на корак од катастрофе, али су изгледа чувена српска сналажљивост и осећање импровизације помогли Милојку да инструише астронауте како да сами, приручним деловима из самог брода, “набуџе” посустале и оштећене уређаје за укалањање угљен-диоксида из ваздуха кабине модула. Након завршетка програма Аполо, Вучелић наставља рад на програму прве америчке орбиталне свемирске станице Скајлаб, а управо њему, његовом познавању руског језика и из њега проистеклом пријатељству са командантом совјетских астронаута генералом Береговојем, приписује се заслуга за почетак америчко-совјетске сарадње у свемирским програмима чији је иницијатор био Ричард Никсон. Као што то у САД бива, Милојко-Мајкл Вучелић се након грандиозне каријере у свемирским програмима отиснуо у бизнис воде, па је тако пет година провео као директор у телекомуникационом мастодонту АТТ, да би коначно 1986. године купио пропалу фирму “Идеал Електрик” у Менсфилду, коју је након опоравка за 25 милиона долара продао јужнокрејској компанији “Хјундаи”. Недуго после пензионисања и изласка из бизнис вода, у септембру 2012. преминуо је у свом дому у Ла Јоли, окружен двојицом синова, Александром и Николом. Поред овог, несумњиво најважнијег Србина у програму Аполо, огромно учешће је имао и Давид-Дејвид Вујић, портпарол НАСА. Он је један од потомака Срба који су се „преко баре” отиснули после Првог светског рата. Њему уз раме, у техничком смислу и важнији, био је Данило Бојић, конструктор шатла “Орао” који се и спустио на Месец, а који није пропуштао да пародира “оца” америчке аеронаутике Вернера фон Брауна представљајући се и у званичним приликама као Данило фон Колашин. У свом конструкторском послу Бојић је имао велику помоћ Милисава Шурбатовића као шефа инжењерске екипе (у којој су радили и Драгиша-Гиш Јовановић и Вељко Гашић), иначе својевременог шефа шифрантског одељења при равногорском штабу Драже Михајловића. Онај пуцкетави глас Нила Армстронга из Мора тишине је до Земље дошао захваљујући Петру Гајићу, власнику фабрике “Алва радио” из Лос Анђелоса, која се бавила производњом електронских телекомуникационих уређаја за све америчке летилице, па и за оне свемирске. Петар Гајић, иначе син чувеног краљевског генерала Јоакима Гајића, и сам је био официр у четничком покрету. Након рата је емигрирао у Америку у којој је постао редовни посетилац Беле куће, што довољно говори о његовом утицају. Иначе, осморо Срба се током рада на Аполо програму спријатељило и у складу с америчком традицијом направило неформално удружење – “Ћелави орлови”!

Православна молитва за Аполо 8

Безброј анегдота везано је за Србе у пројекту Аполо, а једна од њих је када је, злу не требало, Милојко замолио три православна свештеника да благослове лет мисије Аполо 8, што је била прва степеница у освајању Месеца. На питање командира мисије, Френка Бормана, да ли је све спремно, Милојку је само преостало да му одговори да су, поред техничке перфекције ангажоване и “вишње силе” на успеху мисије.

Прочитајте још:Скандал у Нишу: Представа са дрогираном црвенкапом и педофилијом!Русија показала свој нови тенк који ће доминирати будућим ратиштима

Извор: Дневник