Pravda

Dole, u bazi NASA u Hjustonu, odakle je hrabra trojka leta Apola 11 četiri dana ranije krenula na Mesec, usklici oduševljenja, tapšanje po ramenima, poneka suza radosnica... Najzad je uzet “sklap” Sovjetima u grandioznoj svemirskoj trci. Inače rezervisani i samodisciplinovani prvi čovek programa Apolo, DŽin Kranc, drhtavim rukama iz yepa prsluka strogog kroja vadi kožom obloženu tabakeru i uzima jednu havana cigaru, prethodno joj u uzbuđenju prosto odgrizavši vrh, i dok je stavlja u usta drugu pruža tehničkom mozgu cele operacije osvajanja Meseca. “Milojko, nemoguće, mi smo dole na Mesecu!?”. Uzimajući ponuđeni kubanski duvan, Milojko Vučelić, glavni konstruktor vasionskog broda, lakonski mu odgovara “Nemoguće je i bilo naš cilj”. Milojko, a u Hjustonu? Zahvaljujući ideloškoj povezanosti tadašnje komunističke Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, decenijama je od ovdašnje javnosti ostala sakrivena činjenica da od pomenute Armstrongove rečenice ništa ne bi bilo bez osmorice Srba, koji su učestvovali u programu Apolo. Mada je među njima bilo i onih čiji su roditelji “trbuhom za kruhom” otišli u Novi svet davno pre formiranja Titove Jugoslavije, podatak da su neki od njih bili i politički emigranti, ne samo neskloni komunizmu već i članovi štaba Draže Mihajlovića, a neki i doslovno ekonomski begunci iz države navodnog blagostanja “svih naših naroda i narodnosti”, bio je dovoljan da se o ovom oktetu dugo ništa nije znalo. Milojko-Majk Vučelić, Slavoljub Vujić, Milisav Šurbatović, Danilo Bojić, Dragiša-Giš Jovanović, Petar i Veljko Gajić i David Vujić bili su ne samo punopravni, već kada je reč o pojedinim detaljima i najvažniji delovi tehnološkog projekta koji je doveo čoveka na Mesec. Prvi među njima je svakako Milojko-Majk Vučelić, inženjer rođen 1930. u Garešnici, gde mu je otac Josif službovao kao železničar. Nakon pohađanja srednje škole u Bjelovaru i Zagrebu upisuje i 1954. završava Mašinski fakultet u Zagrebu, na kojem mu je kolega bio i Jugoslovenima daleko poznatiji Milivoj Jugin, potonji legendarni televizijski komentator vasionske rusko-američke trke. Vučelić je već tada pokazivao sklonost ka visinama, pa u Vršcu završava jedriličarski i pilotski kurs i vraća se u Zagreb da radi kao avio-inženjer. No, ne videći neku perspektivu za sebe, emigrira napre u Nemačku, u kojoj radi u Mercedesu i Fordu, da bi 1956. prešao Atlantik i zaposlio se u Cesni. Nedugo potom postaje deo “Nort Amerikan aviejšn” i zahvaljujući tome što je upravo ova kompanija dobila komercijalni ugovor sa NASA o izradi matičnih brodova programa Apolo, ubrzano se penje u hijerarhiji Američke svemirske agencije, sve do jednog od direktora svemirskog centra u Hjustonu zaduženog za otklanjanje tehničkih problema. Pored toga što je Vučelić bio jedan od ključnih ljudi leta Apolo 11, koji je doveo čoveka na Mesec i bezbedno ga vratio kući, tehnološkom slavom ga je zaogrnula i misija Apolo 13, kada je ovaj program bio na korak od katastrofe, ali su izgleda čuvena srpska snalažljivost i osećanje improvizacije pomogli Milojku da instruiše astronaute kako da sami, priručnim delovima iz samog broda, “nabudže” posustale i oštećene uređaje za ukalanjanje ugljen-dioksida iz vazduha kabine modula. Nakon završetka programa Apolo, Vučelić nastavlja rad na programu prve američke orbitalne svemirske stanice Skajlab, a upravo njemu, njegovom poznavanju ruskog jezika i iz njega proisteklom prijateljstvu sa komandantom sovjetskih astronauta generalom Beregovojem, pripisuje se zasluga za početak američko-sovjetske saradnje u svemirskim programima čiji je inicijator bio Ričard Nikson. Kao što to u SAD biva, Milojko-Majkl Vučelić se nakon grandiozne karijere u svemirskim programima otisnuo u biznis vode, pa je tako pet godina proveo kao direktor u telekomunikacionom mastodontu ATT, da bi konačno 1986. godine kupio propalu firmu “Ideal Elektrik” u Mensfildu, koju je nakon oporavka za 25 miliona dolara prodao južnokrejskoj kompaniji “Hjundai”. Nedugo posle penzionisanja i izlaska iz biznis voda, u septembru 2012. preminuo je u svom domu u La Joli, okružen dvojicom sinova, Aleksandrom i Nikolom. Pored ovog, nesumnjivo najvažnijeg Srbina u programu Apolo, ogromno učešće je imao i David-Dejvid Vujić, portparol NASA. On je jedan od potomaka Srba koji su se „preko bare” otisnuli posle Prvog svetskog rata. NJemu uz rame, u tehničkom smislu i važniji, bio je Danilo Bojić, konstruktor šatla “Orao” koji se i spustio na Mesec, a koji nije propuštao da parodira “oca” američke aeronautike Vernera fon Brauna predstavljajući se i u zvaničnim prilikama kao Danilo fon Kolašin. U svom konstruktorskom poslu Bojić je imao veliku pomoć Milisava Šurbatovića kao šefa inženjerske ekipe (u kojoj su radili i Dragiša-Giš Jovanović i Veljko Gašić), inače svojevremenog šefa šifrantskog odeljenja pri ravnogorskom štabu Draže Mihajlovića. Onaj pucketavi glas Nila Armstronga iz Mora tišine je do Zemlje došao zahvaljujući Petru Gajiću, vlasniku fabrike “Alva radio” iz Los Anđelosa, koja se bavila proizvodnjom elektronskih telekomunikacionih uređaja za sve američke letilice, pa i za one svemirske. Petar Gajić, inače sin čuvenog kraljevskog generala Joakima Gajića, i sam je bio oficir u četničkom pokretu. Nakon rata je emigrirao u Ameriku u kojoj je postao redovni posetilac Bele kuće, što dovoljno govori o njegovom uticaju. Inače, osmoro Srba se tokom rada na Apolo programu sprijateljilo i u skladu s američkom tradicijom napravilo neformalno udruženje – “Ćelavi orlovi”!

Pravoslavna molitva za Apolo 8

Bezbroj anegdota vezano je za Srbe u projektu Apolo, a jedna od njih je kada je, zlu ne trebalo, Milojko zamolio tri pravoslavna sveštenika da blagoslove let misije Apolo 8, što je bila prva stepenica u osvajanju Meseca. Na pitanje komandira misije, Frenka Bormana, da li je sve spremno, Milojku je samo preostalo da mu odgovori da su, pored tehničke perfekcije angažovane i “višnje sile” na uspehu misije.

Pročitajte još:Skandal u Nišu: Predstava sa drogiranom crvenkapom i pedofilijom!Rusija pokazala svoj novi tenk koji će dominirati budućim ratištima

Izvor: Dnevnik