Пише: Радоман Јовић, амбасадор у пензији Међутим, предлог је на друштвеним мрежама изазвао различита реаговања. Нажалост, колико се да приметити, преовлађују заједљиви, потцењивачки и злуради коментари. Интересантно би било сазнати из којих слојева српског друштва они долазе. По препознатљивом стилу и језику, а без скоро икаквих аргумената, може се наслутити да се ради о „дежурним“ критичарима свега што представља нешто ново и што Србији отвара неке нове изгледе за излазак из учмалости и безидејности. На страну, што су неки од њих чак и увредљиви за личност господина Карића. Сусрет двојице државника најутицајнијих земаља света, у што скорије време, без обзира где би се он уприличио, свакако ће отворити нову страницу, не само у односима Москве и Вашингтона, а тиме и повољнијег положаја Србије, већ и шире у светским размерама. На такво очекивање упућују њихове досадашње изјаве, које уносе доста охрабрења за нове трендове у релаксацији међународних односа уопште. Колико је, међутим, реално очекивати да се тај сусрет реализује у Београду, сасвим је друго питање. Без сумње, био би то огроман подстрек и подршка Србији да истраје у учвршћењу независне и проактивне спољне политике на основама војне неутралности. Сваку активност па и лобирање у том правцу, без обзира од кога долазила, треба подстицати и снажно подржавати. Таква активност тзв. неформалне дипломатије значајно може да умањи и евентуалне негативне ефекте несмотрених изјава или поступања наших званичника и дипломата, као на пример током кампање за председничке изборе у САД. За реализацију ове иницијативе, која је ето потекла од Б. Карића, власника највеће грађевинске фирме у Европи, значајну улогу могу одиграти пријатељске везе неформалног карактера наших утицајних грађана у САД и Русији, што, нажалост, наша званична политика мало користи. Шта би на пример један Новак Ђоковић, а таквих Срба је много у свету, могао још да учини на имиџу Србије само када би то званичници хтели и знали паметно да искористе.Није нескромно подсетити да су браћа Карић за време НАТО бомбардовања у Србију довели председника руске Думе и осамдесетак депутата, затим четердесетак британских парламемнтараца и не мали број угледних грађана САД, као подршку српском народу. Делим Богољубов оптимизам да су се, Путиновом наклоношћу и неким назнакама у Трамповим предизборним активностима, створили почетни услови да се на Србију, у неким до сада ненаклоњеним деловима међународне заједнице, гледа из другачије визуре и, што је још важније, вероватно умање притисци и уцене. Но, колико ће то потрајати понајвише ће зависити од политичке позиције Трампа и у избору најближих сарадника. Постоји такође и реална опасност да ће војно-индустријски комплекс и финансијски центри моћи покушати да и Трампа сведу на ниво Обаме који је, окружен јастребовима, служио њиховим интересима. Охрабрење за побољшање односа са САД и повољнији међународни положај Србије свакако су више дошли поразом Клинтонових него победом Трампа, јер не треба губити из вида чињеницу да многе константе америчке политике, поготово на спољњем плану, мало се мењају доласком на власт нове партије или новог председника, па макар он био и Доналд Трамп. Због тога не треба гајити велике илузије већ се Србија, са још већом одлучношћу, мора више ослањати на сопствене потенцијале да ради то што мора, са оним што има и ту где је, како би реализовала два најважнија државна и национална приоритета: Србија економски развијена земља, са уређеном државом. Превелико ослањање на страни фактор, како у политици тако још више у економији, озбиљно угрожава њену безбедност. Зато, дајмо већу шансу сопственим ресурсима, домаћој памети и капиталу, где подразумевам и нашу дијаспору.
Извор: Политика
