Piše: Radoman Jović, ambasador u penziji Međutim, predlog je na društvenim mrežama izazvao različita reagovanja. Nažalost, koliko se da primetiti, preovlađuju zajedljivi, potcenjivački i zluradi komentari. Interesantno bi bilo saznati iz kojih slojeva srpskog društva oni dolaze. Po prepoznatljivom stilu i jeziku, a bez skoro ikakvih argumenata, može se naslutiti da se radi o „dežurnim“ kritičarima svega što predstavlja nešto novo i što Srbiji otvara neke nove izglede za izlazak iz učmalosti i bezidejnosti. Na stranu, što su neki od njih čak i uvredljivi za ličnost gospodina Karića. Susret dvojice državnika najuticajnijih zemalja sveta, u što skorije vreme, bez obzira gde bi se on upriličio, svakako će otvoriti novu stranicu, ne samo u odnosima Moskve i Vašingtona, a time i povoljnijeg položaja Srbije, već i šire u svetskim razmerama. Na takvo očekivanje upućuju njihove dosadašnje izjave, koje unose dosta ohrabrenja za nove trendove u relaksaciji međunarodnih odnosa uopšte. Koliko je, međutim, realno očekivati da se taj susret realizuje u Beogradu, sasvim je drugo pitanje. Bez sumnje, bio bi to ogroman podstrek i podrška Srbiji da istraje u učvršćenju nezavisne i proaktivne spoljne politike na osnovama vojne neutralnosti. Svaku aktivnost pa i lobiranje u tom pravcu, bez obzira od koga dolazila, treba podsticati i snažno podržavati. Takva aktivnost tzv. neformalne diplomatije značajno može da umanji i eventualne negativne efekte nesmotrenih izjava ili postupanja naših zvaničnika i diplomata, kao na primer tokom kampanje za predsedničke izbore u SAD. Za realizaciju ove inicijative, koja je eto potekla od B. Karića, vlasnika najveće građevinske firme u Evropi, značajnu ulogu mogu odigrati prijateljske veze neformalnog karaktera naših uticajnih građana u SAD i Rusiji, što, nažalost, naša zvanična politika malo koristi. Šta bi na primer jedan Novak Đoković, a takvih Srba je mnogo u svetu, mogao još da učini na imidžu Srbije samo kada bi to zvaničnici hteli i znali pametno da iskoriste.Nije neskromno podsetiti da su braća Karić za vreme NATO bombardovanja u Srbiju doveli predsednika ruske Dume i osamdesetak deputata, zatim četerdesetak britanskih parlamemntaraca i ne mali broj uglednih građana SAD, kao podršku srpskom narodu. Delim Bogoljubov optimizam da su se, Putinovom naklonošću i nekim naznakama u Trampovim predizbornim aktivnostima, stvorili početni uslovi da se na Srbiju, u nekim do sada nenaklonjenim delovima međunarodne zajednice, gleda iz drugačije vizure i, što je još važnije, verovatno umanje pritisci i ucene. No, koliko će to potrajati ponajviše će zavisiti od političke pozicije Trampa i u izboru najbližih saradnika. Postoji takođe i realna opasnost da će vojno-industrijski kompleks i finansijski centri moći pokušati da i Trampa svedu na nivo Obame koji je, okružen jastrebovima, služio njihovim interesima. Ohrabrenje za poboljšanje odnosa sa SAD i povoljniji međunarodni položaj Srbije svakako su više došli porazom Klintonovih nego pobedom Trampa, jer ne treba gubiti iz vida činjenicu da mnoge konstante američke politike, pogotovo na spoljnjem planu, malo se menjaju dolaskom na vlast nove partije ili novog predsednika, pa makar on bio i Donald Tramp. Zbog toga ne treba gajiti velike iluzije već se Srbija, sa još većom odlučnošću, mora više oslanjati na sopstvene potencijale da radi to što mora, sa onim što ima i tu gde je, kako bi realizovala dva najvažnija državna i nacionalna prioriteta: Srbija ekonomski razvijena zemlja, sa uređenom državom. Preveliko oslanjanje na strani faktor, kako u politici tako još više u ekonomiji, ozbiljno ugrožava njenu bezbednost. Zato, dajmo veću šansu sopstvenim resursima, domaćoj pameti i kapitalu, gde podrazumevam i našu dijasporu.
Izvor: Politika
