Најновије

СТЕПИЋ: Само Русија и Кина могу подржати политичко-територијални ентитет у границама српских земаља!

Крај претходног и настанак новог светског поретка увек изазива „геополитичку катаклизму“ великих размера, чија снага и последице су додатно појачани ако се упоредо догађају још и смена идеолошких система и промене у цивилизацијским односима. Управо то „слагање геополитичких сила“ догодило окончањем Хладног рата.

Балкан (Фото: Јутјуб)

Пише: Проф. др. Миломир Степић, Институт за политичке студије, Београд

1. Трагање за цивилизацијски и геополитичким идентитетом у условима постпоретка и постдржавности

Уследила је свеобухватна деконструкција „старог“ – нечега тренутно, на брз начин, а нечега поступно и транзиционо – док је „ново“ било још магловито и недокучиво. И овога пута поновило се оно што се код тако снажних „тектонских геополитичких покрета“ редовно догађа: „цунами“ је са лица Земље „збрисао“ неке хетерогене, сложене и неодрживе државне творевине, а после повлачења „таласа“ указале су се нове државе, промењене границе и редефинисани односи моћи регионалних и континенталних размера.

Упоредо, будио се, а убрзо и експлодирао, национални, верски и цивилизацијски екстремизам и милитантни радикализам – нарочито на периферијама и у контактним зонама – који је у претходном периоду био селективно потиснут анационалним и антинационалним идеологијама.

У промењеној стварности наступило је логично напуштање старих и потрага за новим парадигмама.

Иако су афирмисани (нео)класични и постмодерни геополитички постулати, нису потпуно одбачени ранији принципи сарадње и традиционални интегративни чиниоци. Критичко преиспитивање, одрицање и анатемисање претходних геополитичких постулата, посебно ако су они били проткани идеолошким догмама, из нужности прерасло је у конјунктуру. Међутим, „преживели остаци“ старог, како победничког, тако и пораженог система (нарочито њихове државе-предводници), панично су тражили сопствени raison d'être.

Штавише, иако у тријумфалистичком заносу, Американци су били свесни доласка новог доба, у коме ће тешко задржати не глобално доминантну, већ и водећу улогу. У околностима слома биполаризма и релативно краткотрајног, али трагичног „униполарног тренутка“, фукујамистичког „краја историје“ и вишедимензионалног, а привидног „end-изма“, позиција територијално-демографски малих држава и народа постала је незавидна.

Сходно томе, Србија, српски народ и српске земаље у целини нашли су се „на брисаном простору“ постпоретка и постдржавности, на милост и немилост светских и балканских супарника. Као припадници не-западног света, Срби су једини излаз потражили у коренима – враћању православној вери и традицији, националној самоспознаји и интересу, балканском духу и „место-развоју“, аутентичном државотворном наслеђу средњовековне и обновљене Србије, те континенталистичком геополитичком идентитету.

2. Позиција српске државе у контексту нових фактора, језгара и форми (дез)интегрисања

Униполаризам је означио традиционалну државу за реметилачки фактор функционисања „глобалног села“ и релативизовао њену улогу као кључног субјекта међународних односа. Она је проглашена сметњом глобализацији као свеобухватном процесу и глобализму као новој идеологији.

Будући да „постмодерни систем (...) не уважава примат суверенитета“, држави је била намењена судбина историјског баласта, одумирања и рудимента у новом светском поретку. То су прво осетиле комунистичке федерације. Чехословачка се некако „провукла“ са мирним распадом јер је била централноевропска, у немачкој интересној сфери, у оквиру Западне цивилизације и имала мање-више етничку границу између Чеха и Словака. С друге стране, СССР и Југославија су почивали на аналогном федералистичком концепту и који је подразумевао принцип сузбијања Руса и Срба као „хегемона“, „склоних монархизму“, „највећих, па тиме и најодговорнијих“...

Од Руса и Срба на сличан начин ампутиране су тзв. октроисане нације, а формиране су и вештачке, неетничке границе федералних јединица унутар обе државе. Стога су и СССР и СФРЈ доживеле дезинтеграцију, која је у југословенском случају била у виду трагичног, крвавог, споља индукованог и подржаваног „разби-распада“. Деструктивна инерција се наставила и на резидуалне државе – постсовјетску Русију (Чеченија, Дагестан) и постјугословенску Србију (Косово и Метохија).

Држава се доводила у питање низом систематских потеза: омекшавањем и обесмишљавањем граница, изузимањем (преношењем) прерогатива самосталности, нарушавањем територијалног интегритета, фаворизовањем прекограничног повезивања и стварања вештачких, трансграничних региона, оснаживањем обласних идентитета и деструктивног регионализма, подстицањем федерализма, сепаратизама и сецесионизма.

Упоредо са деконструкцијом држава одвијала се „демонтажа народа“ и „пролиферација синтетичких, тј. инстант-нација“. С друге стране, форсирало се наддржавно мезо- и макрорегионално интегрисање, које је пратио покушај стварања вештачких супер-нација. Исход је био снажење неколико великих сила, које јачају своју државност и поспољашњују своја унутрашња политичка питања, те умножавање раслабљених средњих и малих држава (каква је Србија), које све теже одлучују и о најелементарнијим националним интересима. Оне постају лак плен постмодерног колонијализма.

У њима су власти слабе, уцењене и корумпиране, осетљиве на инострани притисак. Под плаштом демократизације, велики неформални утицај често имају споља инсталирани појединци и групе, НВО, криминогене структуре и нова економска елита која је стекла богатство на сумњив начин (приватизације, намештени послови, шверц...).

Такве државе су под сталном претњом изазивања социјалног бунта, студентских немира, „обојених револуција“, етничких сепаратизама...

У различитим виђењима будућности и геополитичким концепцијама устројства света државама је намењена специфична позиција:

Евроатлантистички део света има одбојан став према држави. Остварујући униполарни „таласократски потоп“, тј. геополитички запоседајући територије пораженог, он „усисава“ земље централне, источне и југоисточне Европе, које су током биполаризма биле у саставу конкурентског источног блока (ВУ и СЕВ).

Оне наизглед добровољно улазе у кључне организације Запада – ЕУ и НАТО – а у ствари су на то приморане снажним политичким притиском, уцењене економским, социјалним, етничким и територијалним проблемима, лишене референдумске одлуке или је она намештена/игнорисана...

Прикључивање се спроводи на пет начина – 1) захваљујући снажној сопственој тежњи да се удаље од Русије и да као римокатоличке/протестантске уђу у састав Запада (Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка, Словенија, прибалтичке републике); 2) на основу дуга и реванша за отворену (и војну) савезничку помоћ ради остварења експанзионистичких националних циљева (Хрватска, Албанија); 3) на трагикомичан начин, испуњавајући све захтеве Запада по цену самоуништавајућег идентитетског трансформисања и територијалног цепања (БЈР Македонија, Црна Гора, Украјина); 4) прагматично, испуњавајући геополитичке интересе Запада да се приближи руским границама из западног и југозападног смера, и тако контролише балканске обале Црног мора (Румунија и Бугарска) и 5) евентуалним попуштањем „непослушних земаља“ (Србија и Босна и Херцеговина због Републике Српске).  

Руски (нео)евроазијски пројекат је изгледна алтернатива посусталом, деклинистичком америчко-европском трансатлантизму и такође је империјалног карактера, иако то за сада не манифестује отворено. Он промовише добровољно, интересно повезивање на континенталистичкој основи како би се у почетној фази малим и средњим државама Евроазије представио као атрактивнији од евроатлантизма.

Концептуално не доводи у питање територијалну целовитост и границе постојећих држава, али на вишим интегративним нивоима подразумева релативизовање њихових суверенитета. С једне стране, (нео)евроазијство није за обесмишљавање самосталних држава, чему тежи атлантистичко-униполаристички глобализам, а с друге стране, није ни за реафирмацију европоликих држава-нација.

Такође, не захтева унификацију националних идентитета „у ‚општем лонцу за претапање‘ за шта се залажу атлантисти“, мада се противи ирационалном истицању и јачању етничких колективитета који би тако постали сметња евроазијској руској Империји, тј. прерасли би у „анти-Империју“. (Нео)евроазијци се залажу за „трећи пут“ – успостављање евроазијског федерализма као хијерархизованог и хетерогеног система аутономија. Оне би имале различит степен и тип самоуправе, али не и сувереност, док би се кључне одлуке доносиле у једном стратегијском центру.

Овај интегративни приступ са цивилизацијског, геополитичког и економског становишта више одговара Србији него атлантистички, мада би и у њему, као и у сваком империјалном пројекту, њен традиционално схваћен суверенитет био у великој мери релативизован. Као компензација, можда би могла би да буде прихватљива конкретна подршка стварању интегралног српског политичко-територијалног ентитета у границама српских земаља, а који би као целина постао део поменутог система аутономија, тј. конститутивни чинилац евроазијског федерализма.

Будући да савремено евроазијство „више неће бити екслузивно руска, већ и кинеска варијанта“, оно ће своју експанзионистичку природу манифестовати кроз „Свилену (геополитичку) концепцију“, која је само тренутно прикривена „економском бенигношћу“.

У складу са старом кинеском пословицом – „Као што не може бити два Сунца на небу, тако не могу бити ни два цара на Земљи“ – њен циљ је остварење Средишњег царства као традиционалне кинеске историјске, географске, цивилизацијске и геополитичке самоидентификације. Стога она, као и сваки империјални пројекат, такође нерадо гледа на самосталност и суверенитет осталих држава.

С обзиром на суштинско несагласје и све оштрије сучељавање кинеских и америчких интереса, укључујући и комплементаран кинеско-руски наступ на антиатлантистичкој основи, могуће је да се Кина, кроз свој „свилени пројекат“ преуређења света, заложи за висок степен самосталности и ултрапостмодерно схваћен суверенитет Србије. Није искључено да подржи и формирање целовите српске националне државе као стабилног гаранта својих све очигледнијих амбиција на геополитички круцијалном Балкану.  

Исламски чинилац убрзано прераста из објекта у важан субјект цивилизацијског и геополитичког преобликовања света. У току је формирање „Исламског Heartland-а“ на континенталистичком принципу, који се темељи на централном глобалном положају, контроли кључних зона и тачака унутар афро-евроазијског мега-копна (Мекиндерово „Светско острво“), демографским и енергетским потенцијалима, те исламској верско-цивилизацијској „пасионираности“ и пориву за просторним ширењем.

Управо једна од кључних особина Исламске цивилизације јесте да „ауторитет суверене државе не може по степену поштовања да се мери са неприкосновеношћу Алаха и са традиционалном идентификацијом појединца са племеном и верском заједницом (ума)“. Из тих разлога, али и услед јасно испољених свемуслиманских, неоосманистичких, великоалбанских, бошњачко-унитаристичких и других експанзионистичких амбиција према Балкану, исламско (и исламистичко) верско и геополитичко схватање супротстављено је било каквом постојању суверене Србије или целовите српске државе.

3. Индукована цивилизацијско-геополитичка "растрзаност" Србије

Унутар светских цивилизација, које све више учествују у глобалној геополитици и креирању светског поретка, државе ће имати другачији смисао и позицију у односу на уобичајену улогу у досадашњим савезима или стратегијским блоковима.

Према С. Хантингтону, на челу великих цивилизација налазе се државе-језгра (core state), док остале државе имају различит статус и утицај: а) државе-чланице (member state) потпуно припадају једној цивилизацији и недвосмислено се налазе унутар њеног ареала; б) усамљене земље (lone country) имају сопствена културна својства која се потпуно, нарочито религијски, разликују од цивилизације која је окружује; в) поцепане земље (cleft country) су вишедимензионално, првенствено етнички, хетерогене, подељене и латентно нестабилне, са израженом могућношћу конфликта, сепаратизма и распада; г) растрзане земље (torn country) су у етничком и цивилизацијском погледу мање-више хомогене, али се њихове елите труде да их издвоје из домицилне цивилизације и пребаце је у другу, суседну.

Према овој класификацији, Србија би условно могла да се сврста у државе-чланице јер баштини источно-хришћанску (српско-византијску) традицију и изразита већина њеног становништва је православне вероисповести. Стога она несумњиво припада Православној цивилизацији, како је позиционира и картографски приказује и Хантингтон. Међутим, Србија је на њеној западној периферији, на додиру са моћном, богатом и агресивном римокатоличко-протестантском Западном цивилизацијом, која има атлантистички, таласократски геополитички карактер. Штавише, у границама Србије, у северном делу земље, има становништва које припада Западној цивилизацији (мађарска, хрватска и словачка национална мањина, те буњевачка и шокачка етничка група).

Такође, на југу, у рашком и косовско-метохијском делу Србије, заступљено је арбанашко и муслиманско/бошњачко становништво као пространа ексклава експанзионистичке Исламске цивилизације. Стога је Србија, као припадница демографски регресивне Православне цивилизације, у опасности да постане поцепана земља, деликатног положаја „у преси“ између Западног и Исламског света не само у цивилизацијском, већ и у геополитичком смислу.

(Реферат за скуп Југословенска држава: од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“ одржан 1. децембра 2018. године у Кући Крсмановића у Београду. У организацији Института за политичке студије, поводом 100 година од стварања југословенске државе)

Прочитајте ОВДЕ шта каже израелски геополитичар о новом Минхенском споразуму.

Извор: fakti. org

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Границе истока: НАТО-Русија, борба за Балкан?

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube