Најновије

МИЛОГОРСТВО ПРОТИВ СРБИЈЕ: Зашто се мора реаговати?

Мило Ђукановић је зарад утемељивања нове политичке заједнице на тлу Црне Горе кренуо у оштар обрачун са Србима, али и уништио идеју аутономног – и у односу на српско аутономашког – црногорства, која се посла њега више неће моћи опоравати

Мило Ђукановић (Фото: Сајт председника ЦГ)

Пише: Душан Пророковић

Шта је званични Београд учинио поводом случаја Матије Бећковића, Александра Раковића, Дејана Мировића и Чедомира Антића?

Изузимајући саопштење за јавност и пар оштрих порука за једнократну употребу, да ли се даље одмакло? Ваљало је сачекати неко време да се питање понови, претпостављајући да ће, као и много тога другог, „позориште“ трајати неколико дана, а затим ће све брзо пасти у заборав. Ово питање је начелно, оно захтева адекватну реакцију државних институција, укључујући и предузимање асиметричних мера. Не може се гурати под тепих, не сме се заборављати.

Једном када се прихвати вербални деликт као основа за ограничавање слободе кретања, то постаје правило. Моћи ће да се понавља и према осталим држављанима Србије од стране других држава, државица и државоликих творевина. Србија ће или штити своје грађане, који плаћају порезе и доприносе или се државом у пуном смислу речи не може звати. Према поменутим „осумњиченима“ треба имати и више обзира, пошто се не ради само о обвезницима, већ и појединцима који су дали, у мањој или већој мери, допринос развоју науке, обогатили националну културу учешћем у јавном животу и помогли обликовању политике.

Свакако, Београду не недостаје аутошовиниста који, што због обузетости инфериорним погледом на свет из ког су сва православна друштва другоразредна, што подстакнути цркавицама Мила Ђукановића, наричу како је за све крива „паланачка геноцидност“. Сироти, ништа не разумеју. Из истог тог табора смо референдумске 2006. године слушали благоглагољиве речи како ће осамостаљивање Црне Горе односе са Србијом учинити бољим. Чак ће Срби, замислите, када и једни и други од Београда и Подгорице стигну до Брисела, имати два гласа у ЕУ.

Таква генијалност ниједном другом народу није дошла на ум. Ваљда зато што су србијански аутошовинисти паметни, а сви остали су глупи. Исто тако, не недостаје ни службених заштитника режима, који ће објашњавати да се овим поводом и не може ништа урадити, зато што нисмо у прилици да било шта предузимамо, околности су тешке, позиција незавидна. Ваљда зато Србија треба да пристане на свако понижење и дозволи да се против њених држављана примењују мере непримерене за било који систем који себе макар и декларативно назива европским. На крају, било је и коментара да Србија мора трпети Црну Гору, ма шта против њених интереса званична Подгорица радила, пошто су све то провокације, а сваки одговор ће бити злоупотребљен за даље погоршавање односа. На овом аргументу, често коришћеном и за нечињења у бројним другим ситуацијама, требало би се задржати.

Србија са Црном Гором може. Срби у Црној Гори морају. Међутим, односи Србије и Црне Горе су све лошији. Бити Србин у Црној Гори је све теже. И то ће се тако наставити, претећи да изазове озбиљније инциденте. То са реакцијама званичног Београда нема никакве везе. То се дешава зато што је Црна Гора остала само географски појам. Она има своје границе, али не и црногорску власт, а народна свест која се институционалним средствима обликује ствар је друштвеног експеримента.

Народи и политичке заједнице

И то експеперимента усмереног ка деконструкцији културе памћења зарад формирања политичке заједнице. Како објашњава Милош Кнежевић, ваља правити разлику између културе памћења и политичког памћења. Народ одређује култура памћења чија је кључна карактеристика седиментност, док политичке заједнице одликује политика памћења заснована на селективности. У данашњој Црној Гори се гради политичка заједница, противна и српском и црногорском.

У Подгорици је, свечано и уз велико интересовање медија, постављен споменик Јосипу Брозу. Разлог више да се поново огласе бројне колеге које монтенегринску творевину називају „Република Титоград“. Пошто са историјском Црном Гором данашња држава истог имена нема додирних тачака. Они су склони да власт називају „титоградском“, а оне што их подржавају „титограђанима“. Са једне стране, ово се донекле и може прихватити. Црногорство које се утемељује као доминатан дискурс после Другог светског рата на основу закључака Четвртог конгреса КПЈ из 1928. године и теза о „праву на самоопредељење угњетених народа“ и Краљевини као „империјалној творевини српске буржоазије“.

Оптерећеност „српским питањем“ и играње на карту унутрашњих различитости усмерило је у послератној Црној Гори народотворни процес ка посебном колосеку. Међутим, са друге стране, у Комунистичком манифесту Карла Маркса и Фридриха Енгелса између осталог је наведено: „Историја свих досадашњих друштава је историја класних борби“. Комунисти нису негирали историју, само су повесне процесе и догађаје тумачили на свој начин, изводећи из дијалектичког материјализма и методолошки оквир на који се ослањају. Зато је за њих и Спартак херој класне борбе, по њему се називају бројни спортски клубови, то је симбол отпора према мрским капиталистима, порука радничке класе да не пристаје на статус роба.

Југословенски комунисти нису негирали заслуге бројних родољуба, револуционара и устаника, од Карађорђа до Гаврила Принципа, означавајући их као борце за слободу, али су увек ту додавали и социјалну димензију. Први српски устанак је и социјалног карактера, а не само покрет националног ослобођења, младобосанци се дижу и против аустроугарских експлоататора, колонијалних власти које бесомучно возе из Босне све што се на вагоне утоварити може. Комбинација ова два, у много чему противречна процеса, изнедрила је Црногорство као регионални идентитет српског, односно као политички, а не национални идентитет.

Милогорски staatsnation

И ту је основна разлика између политичког идентитета комуниста и милогораца. Они који су се током комунизма изјашњавали као Црногорци нису негирали српско порекло, нити се одрицали историјског континуитета. Никоме на памет није падало да, као што је учинио актуелни ректор Универзитета Црне Горе, са надгробног споменика прађеда скида епитаф о „спасу српских идеала“. Због тога је и појам „Република Титоград“ непримерен. Режим Мила Ђукановића не само да негира историјски континуитет са Црном Гором Петра Другог, краља Николе, Петра Цетињског, Василија Острошког и Марка Миљанова, које редом избацују из уџбеника, већ се одриче и црногорства Светозара Вукмановића, Пека Дапчевића и Милована Ђиласа. Данашња Црна Гора не само да нема везе са оном којом су управљали Петровићи, већ ни са социјалистичком републиком.

Милогорство, које се науштрб црногорства намеће и инсталира и хоризонатлно по институционалном апарату, и вертикално по друштвеном систему, нови је феномен, до сада невиђен у историји јужне српске државе и југословенске федералне јединице. Да би се запатио, дакако, неопходна је деконструкција. То је и разлог репресије и предузимања мера против српских интелектуалаца. Истовремено, то је и разлог све отворенијег сукоба милогораца са Црногорцима који су црногорство посматрали одвојеним од српства када се та расправа повела почетком деведестих година.

Мило Ђукановић је зарад утемељивања нове политичке заједнице на тлу Црне Горе кренуо у оштар обрачун са Србима, али и уништио идеју аутономног – и у односу на српско аутономашког – црногорства, која се посла њега више неће моћи опоравати. Између осталог и због тога што промовисани процес изградње стаатснатион-а најчешће поприма карикатурални облик: црногорски језик је на Цетињу стандардизован са 32 слова, а у Никшићу са – 30.

Конкретном реакцијом на одлуку против својих четворице држављана Србија се неће замерити Црногорцима, још мање Црној Гори. То ће бити мера против Мила и милогораца. Мило није вечан, није ни несмењив, а милогорци ће постојати док је садашњег режима. Србија мора показати да су јој Бећковић, Раковић, Мировић и Антић пречи од Мила. И тако поручити да јој је српско и црногорско важније од милогорског. Јер за Србију Црна Гора није само географски појам. То је део историјског памћења, то су седименти наше културе и пратећег народотворног процеса.

Како је највећи шиптарски криминалац боравио у Митровици на дан убиства Оливера Ивановића, погледајте ОВДЕ.

Извор: ИН4С

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Мило: '’Некретнина немам ...'’

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА