– Бити на листи Унеска, не значи да ће Унеско прихватити да то културно наслеђе припада одређеном народу као његова патримонија, већ једноставно да тај споменик постоји на одређеној територији – додао је Трифковић.
Он је нагласио да „својатање“ културног наслеђа отвара питања на дуге стазе која често немају задовољавајући одговор. Наглашавајући да сличних примера има пуно, Трифковић је навео „својатање српских споменика у северној Македонији, укључујући и цркве и манастире где је покушај њихове македонизације почео још у време Титове Југославије“.
Наводећи пример венецијанске културне баштине у Далмацији, која је према његовим речима „врло вешто и врло упорно похрваћена и то је почело још у време краљевине Југославије“.
– У градовима који су били познати под својим италијанским именима као што су Трау – Трогир, или Зара – Задар који је био чисто венецијански град и по духу, архитектури и становништву, дошло је до промене политичке власти, самим тим дошло је и до етничког чишћења Италијана из Задра, а затим, после 1945. године је дошло и до примене принципа „чија је територија његови су и споменици“. Зато понављам, не сме се ни по коју цену прихватити, макар то било и на дуги низ година, формално одрицање од српске тапије над косовскометохијском земљом јер би се онда десило и са српским споменицима да пре или касније постану косовски – каже он.
– Када се Пољска проширила до Одре и Нисе и кад су стари немачки градови, као што су Штетин и Бреслов постали Шчећин и Вроцлав или када је Кенигсберг постао Калињинград у руској енклави на Балтику, од тог тренутка су и културни споменици на тој територији укључујући замкове, тврђаве, цркве… постали пољско односно руско културно наслеђе. Тако ће бити и са српским манастирима, постаће културно благо Косова уколико Србија поклекне и изгуби дах и стрпљење у борби за њихово очување – закључује Трифковић.
Трошак за Србију у рату са Албанцима био би превисок! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Косово Онлајн
