Легасов је тврдио да је совјетска безбедност онемогућила оператерима постројења да сазнају за претходне несреће са РМБК реакторима и дозволила да 16 неисправних реактора настави са радом у Совјетском Савезу. Легасов се обесио у 51-ој години, 27. априла 1988. године. Његова смрт дошла је дан након двогодишњице катастрофе нуклеарне електране.
"У целом свом животу, никада нисам мислио да ћу у годинама у којима сам сад, када сам тек напунио 50 година, да ћу се вратити писању мемоара неког дела мог живота, делу који је трагичан, и по многим мерилима збуњујућ и несхватљив. Али догађаји таквих размера десили су, са учешћем људи супротстављених интереса и са толико различитих интерпретација шта се овде десило и како се десило. Тако да је до одређене мере моја дужност да кажем оно што знам и оно што разумем, и како сам видео да су се догађаји одиграли”, почиње своју исповест Легасов, који додаје да му тада није ни пало на памет да ће несрећа ићи у правцу планетарног гогађаја, који ће вероватно ући у људску историју заувек, као чувени вулкан који је уништио Помпеју:
“На путу нисмо имали појма о томе. Само смо размишљали: колико је обиман посао који нас чека, да ли ће бити једноставан или компликован. На први поглед деловало је као да је реактор потпуно уништен. По карактеру деструкције, могао сам да закључим да је дошло до масовне експлозије, и да је њена магнитуда износила три до четири тоне ТНТ. Било је јасно да се много активности дешавало ван блока четири. Али прво питање које нас је бринуло, било је да ли је реактор или неки његов део остао оперативан. Односно да ли се процес краткотрајних радиозотопа наставио.”
Како је подвукао, дошао је тренутак да каже његово разумевање историје и развоја атомске енергије.
“Ретко је било ко од нас о томе говорио искрено, поштено и јасно. Узимајући у обзир приступ нуклеарној безбедности, који се може применити на технолошки компликоване или потенцијално опасне објекте, мора да се састоји од три елемента: да објекат, на пример, нуклеарни реактор буде максимално безбедан; да оперативност објекта буде максимално доступна. Филозофија безбедности подразумева и трећи елемент који подразумева да радиоактивност или било који облик хемијске супстанце неће побећи ван објекта (задржавање)”, навео је Легасов, и истакао: “У Совјетској нуклеарној енергији, тај трећи елемент, из моје перспективе је био криминално игнорисан. Ако постоји филозофија модерног задржавања у свим нуклеарним објектима, онда наравно РБМК, по својој геометрији и конструкцији, не може да постоји. Постојање такве апаратуре са интернационалног становишта и нормалних стандарда безбедности не би били дозвољени.”
Легасов је подвукао да су и у унутрашњости апаратуре била три велика дизајнерска превиђања.
“Први је да по међународним стандардима и уопште здравом разуму, треба да постоје најмање два заштитна система за хитне ситуације. Још више, један мора да функционише независно од оператора. Мора да аутоматски гаси реактор. РМБК реактор није имао тај други систем. То је била велика грешка. Да се није десила, не би ни дошло до чернобиљске несреће. И трећа грешка, коју је тешко објаснити, а то је да је систем за узбуну био доступан само персоналу станице. Није било специјалних кодова, нити дуплирања процеса тако да могу да се онемогуће аутоматске заштите, који раде у ракетним комплексима, и нуклеарним електранама. Ништа од тога није употребљено. То је наравно чудно и изненађујуће. Али главни разлози нису лежали у конструкцији реактора, што је наравно имало своју улогу у свему и због чега ће неки морати да одговарају, већ у томе што је дошло до кршења главног принципа безбедности такве операције”, рекао је научник.
Он је објаснио и да је предложио да се оснује група за информације која ће се састојати од владине комисије, и двоје, троје новинара који ће добијати податке о техничком, медицинском и радиоктивном карактеру од специјалиста, и њих објављивати сваког дана, па и неколико пута дневно о томе шта се дешава, каква је ситуација, шта грађани треба да раде.
“Али то није био њихов начин. Испоставило се да је већ припремљена литература која ће се брзо поделити народу, како би се објаснило које су дозе безбедне за човека, а које су опасне. Након доласка у заштићену зону другова Рижкова (премијер СССР) и Лигачева (други човек после Горбачова), новинари су пуштени унутра… Али, видео сам сопственим очима да су они трчали или према онима који су тамо најпознатији и хватали их да ураде интервју о специфичним питањима. Пропустили су многе информације: који је ниво радијације тамо био? Шта се дешава у Брест области? Захваљујући парцијалним информацијама, дневни, па и недељни извештаји никада нису стигли до људи”, закључио је Легасов.
Прочитајте ОВДЕ ко је то предвидео Трампову Америку још пре две деценије.
Извор: ekspres. net
