Најновије

Није национални херој албанског народа, није њихов ујединитељ и није Албанац: Скендербег је Србин!

Ако Срби наставе да се понашају према својој историји, историјским личностима, знамењима, обележјима и споменицима са ниподаштавањем, заборављајући често и битне историјске чињенице, ускоро ће и најпознатији манастири на Косову и Метохији постати албанско наслеђе. Уосталом, географски назив за велики део јужне српске покрајине – Метохија,  скоро се више и не користи. Са несхватљивим миром, сасвим незаинтересовано Срби су посматрали како се из њиховог националног бића формирају нове хибридне нације, како се њихов национални језик проглашава за књижевни језик другог народа па и како се један њихов средњовековни властелин проглашава највећим јунаком вековно - непријатељски настројеног народа, који је чак и за своју националну заставу узео заставу тог српског  великаша. Нарочито међу интелектуалцима у Србији влада дух самопорицања, негирања и понижавања свега српског.

Скендербег (Фото: Јутјуб)

Пише: Миодраг Јевтић, пуковник у пензији

Са чудним миром Срби се одричу изузетних националних вредности какве љубоморно чувају сви народи света. Више од једног века, а нарочито агресивно последњих деценија, Албанци потпомогнути такозваном међународном заједницом, настоје да на отетом Косову и Метохији  затру све што подсећа на српско. И што је најчудније то чине под присвојеним двоглавим орлом, знамењем српског средњовековног великаша Ђурађа Кастриота и са његовим именом на уснама кога су преименовали у Ђерђа Кастриотија.

Крајње је време да се спречи злонамерно коришћење српских симбола, знамења  и историјских личности у антисрпске сврхе. У историјском сећању француског народа се налазе српски краљеви Петар I и Александар I, којима су у неким градовима у Француској изграђени и споменици па их Французи не својатају. У Београду се налази споменик руском цару Николају II из династије Романов, кога Срби изузетно поштују али га не сматрају Србином. Тачно је да су бројни албански ратници тога доба на територији данашњје Албаније ратовали у војсци Ђурађа Кастриотија и да га сматрају заштитником од турског зулума али то Албанцима не даје за право да га проглашавају припадником свог народа. Из захвалности према толико великој личности тог времена сви, па и Албанци, могу да му одају разна признања и изграђују обележја али не смеју да искривљују историјске чињенице, што су потакнути разним утицајним државама и непротивљењем српског корпуса урадили. 

Ко су били преци Ђурађа Кастиота? 

Пошто многи Срби, а нарочито Албанци недовољно познају сопствену историју, нису ни чули ко је стварно био Ђурађ Кастриот. А био је једна од највеличанственијих личности ХV века у целој Европи. У време највеће најезде Османлија и њихове премоћи и силе, наносио им је узастопне и тешке поразе. Погнуте главе пред војсковођом Ђурађем,  са бојног поља - поражен је одлазио не само силни Мурат II, већ  можда и најмоћнији турски султан Мехмед II Освајач.

Ђурађ Кастриот, како је сам себе назвао у једном писму писаном ћирилицом 1450. године, дошао је на свет 06. маја 1405. године на породичном поседу (највероватније у селу Шине), у околини града Дебра у пограничном подручју између данашње Македоније и Албаније.

Први Кастриот који је ушао у историју био је Ђурађев прадеда Бранило, кефалија, а претходно челник у војсци цара Стефана Душана. Вишегодишњим војевањем заслужио је феуд на реци Гарди са кастелом Кастри, старом византијском тврђавом по којој су се и назвали Кастриоти.

Бранилов син Павле имао је три сина: Константина, Алексија и Јована. Ђурађев отац Јован (католици су га називали Иван), био је кнез Епира и држао је под својом управом средишњи и северни део данашње Албаније са територијом  од Љеша до Призрена, односно области : Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер. Оженио је Војиславу, принцезу из рода Бранковића, са којом је изродио деветоро деце. Ђурађ је имао три старија брата: Станишу, Репоша и Константина те сестре: Мару, Јелену, Анђелину, Влајку и Мамицу.
Иако се међу првима супротставио упадима Османлија, Јован Кастриот није имао довољно снаге да пружи јачи отпор војсци султана Бајазита I, па је крајем XIV века био принуђен на вазалски однос. Као вазал исплаћивао је данак османском султану, а давао је и војску (као у бици код Анкаре 1402. године).  

Јаничарске године

Како би осигурали лојалност властеле тих крајева Турци су одвели прво Станишу а потом је Јован 1423. године  послао и Ђурађа као таоца на двор у Једрене (Адријанопољ), тада престоницу Османске империје. У то време таоци - племићи на турском двору су се третирали са уважавањем. Школовали су се у најбољим војним школама и били обучавани да постану војсковође и владари. Ђурађ, који је у то време био младић од 18 година,  је на османском двору остао три године и завршио је елитну војну школу Ендерун као  најбољи у рангу. Био је веома снажан, атлетске грађе, стасит,  висок преко два метра и остављао је утисак веома способног човека. Одликовао се мајсторством у руковању сабљом. Као и већина хришћана - јаничара, силом је потурчен и добио је име Искендер бег, касније Скендербег ( господар Александар - име асоцира на Александра Великог). Након завршетка школе султан му је обећао власт над поседима којима је владао његов отац.

Као војсковођа, већ од 1430. године Скендербег је ратовао на страни Османлија против хришћана. За заслуге добија титулу спахије. Неколико година касније био је османски намесник у граду Кроји, а од 1440. године владао је Дебарским санџаком. У то време често је ратовао против хришћанских земаља, најчешће против војске коју је предводио Јанош Хуњади. У борби је исказивао изузетне вештине, био је сјајан ратник,  па га је султан унапредио у титулу валије. Напредовао је сигурним корацима ка највишим положајима у турском царству.

А онда се догодила једна значајна битка у којој су трупе Јаноша Хуњадија и деспота Ђурађа Бранковића тешко поразиле турску војску. Било је то 3. новембра  1443.године код Ниша. Дезорганизација, дефетизам и привремено расуло након пораза захватило је целу османску царевину. Иако је скоро увек доносио добре и одговорне одлуке, Скендербег је погрешно проценио да је дошао крај Турској империји и са 300 верних војника, који су увек били уз њега,  напустио османску војску.

У 38. години живота, враћа се у крај из кога је потекао и за који је увек био везан, враћа се у хришћанску - православну веру и започиње беспоштедну борбу против Турака и за обнављање очевине. Војска која је у почетку бројала 300 војника увећава се на 3000 људи: Срба, Грка, Цинцара и Албанаца. Утврдио се у граду Кроји у средишњем делу данашње Албаније.

Хришћански војсковођа

Иако је двадесет година живео као муслиман, никада својом душом и срцем није прихватио ту веру. Зато је наредио свима које су Турци преверили у ислам да се врате у православну веру. Према онима који су одбили да се врате вери отаца није имао милости, па је зато погубио неколико хиљада људи. Због тога муслимани су га прозвали издајнички Искендер. Чврстом руком и немалим дипломатским даром охрабрио је локалне властодршце да се уједине и окупе око њега. Како би проширио свој утицај и област у којој је владао, прогласио се за легалног наследника зетског престола и заузео тврђаве Петрела, Презе, Светиград, Модрич и друге, завладавши територијом већом од оне којом је управљао његов отац.

Четврт века, дакле од 1443. до своје смрти 1468. године, са великим успехом одупираће се Ђурађ Кастриот или Скендербег Турској навали. Ратујући против, можда најуспешнијих османских владара, испољавао је чудесно јунаштво, врхунско стратешко умеће и изванредно познавање турског начина ратовања. 

У савезу са српским деспотом Ђурађом Бранковићем и напуљским владаром краљом Алфонсом V од Арагона успешно је ратовао и против Млетачке Републике. И поред тога, а у страху од даљег надирања османске војске, под покровитељством Венеције, Скендербег је одређен да командује војним савезом српских племића и албанских феудалаца  из северне Албаније и Зете у оквиру Љешке лиге  у марту 1444. године.

Већ током лета 1444. године Скендербег је предводио војску јачине 3 500 ратника  која се сукобила са троструко бројнијом војском османског Али-паше у бици код Торвиола. Вешто постављеном замком хришћанске војске  Турци су претрпели тежак пораз а Али - паша је погинуо. Та Скендербегова победа, једна од првих коју је османска војска изгубила на европском тлу, одјекује Европом, већ фрустрираном низом војничких пораза против Турака.

Султан Мурат II послао је нову војску под командом Фируз-паше  који је намеравао да нападне Скендербегову војску између реке Дрим и Призрена. Скендербег је прозрео турски план и превентивним нападом потпуно разбио османску војску. Потом их је тукао код Охрида и у бици код Отонете 27. септембра 1446. године.

Августа 1448. године Скендербег је победио османску војску  у бици за Ороник и заробио њеног команданта Мустафа-пашу, кога су османлије касније откупиле за 25 000 дуката.  Исте године предводећи своју војску јачине 10 000 ратника сукобио се и поразио бројнију  млетачку војску јачине 15 000 људи, којом је командовао Данијел Луричи, намесник Скадра. Том приликом Скендербег је освојио велике територије на реци Дрим, а Венеција му је платила ратну одштету у износу од 1 400 дуката. 
Центар Скендербеговог отпора османској империји утврђени град Кроју Турци су опседали више пута. У јуну 1450. године султан Мурат II и његов син  принц Мехмед II, опсели су Кроју са огромном војском јачине 100 000 ратника. Ни пред толиком  силом Скендербег, не само да није био обесхрабрен, већ је показао врлине најдаровитијих стратега. Наиме, у граду је оставио састав од само 1 500 људи под командом Врана Контина, док је он са већим делом војске нападао Османлије, које су улогорене окруживале зидине града. Тежишно је нападао турску комору уништавајући прехрамбене артикле и ратне залихе. Неуобичајено агресивну одбрану града Османлије су тешко подносиле, морал јединица је падао и сва три јуриша на зидине града су одбијена.  Кроја је одбрањена уз велике жртве а  припомогли су Млечани и Дубровчани као и други хришћани са приморја. Изгубивши 20 000 војника султан је у октобру 1450. године прекинуо опсаду Кроје, а неколико месеци касније у Једрену је и умро. 

Низом војничких победа против Турака, са којима није могао да се похвали ниједан владар тог доба Скендербег је стекао огроман углед и постао чувен у читавој Европи. Али после исцрпљујуће опсаде Кроје он је остао без готово свих ресурса за ратовање. Поштујући његову борбу и уздајући се да ће и даље да је води, тадашњи Папа Никола V  му је одмах пружио потребну финансијску помоћ, чиме је Скендербег стабилизовао власт у Кроји. Ни европски владари нису остали равнодушни према импресивним војним успесима па су почели да успостављају везе са њим. У Кроју су пристигли амбасадори највећих европских центара – Рима, Напуља, Угарске и Бургоње.

Скендербег се 21. априла 1451. године у православном манастиру Арденица, оженио Доником, ћерком великаша и господара Елбасана Ђорђа Аријанита Комнина, једног од најмоћнијих племића Љешке лиге. Њихов једини син Јован Кастриот II, рођен 1456. године добио је име по свом деди, Скендербеговом оцу.

Већ 1452. године новоустоличени султан Мехмед II наредио је нови напад на Скендербега из два правца. Војску од 25 000 војника предводили су Тахип-паша и Хамза-паша и она је била је равномерно расподељена између њих двојице. Скендербег је поново показао раскошни војни талент, генијалност и непредвидивост. Уместо да организује одбрану против јачег непријатеља, он је 21. јула  са 14 000 војника одмах жестоко напао и потпуно разбио део војске под командом Хамза-паше. Истог дана на другом правцу, постигавши статегијско изненађење, напао Тахипову војску, кога је усмртио, а војску поразио.
И поред вишеструких пораза против Скендербегове војске султан Мехмед II се одлучио да покрене нову екпедицију, овога пута под командом Ибрахим-паше. Користећи изненађење Скендербег је из тврђаве Дебар извршио напад на османски логор, чиме је изазвао огромну пометњу и неверицу међу Турцима. Ибрахим-паша је погинуо, а османска војска је изгубила око 3 000 ратника. Скендербег је границе својих земаља проширио на рачун турске царевине, о чему је известио и свог савезника краља Алфонса.
Само пет недеља после тог пораза од Скендербегове војске султан Мехмед II, који је том приликом добио надимак Освајач, је у незадрживом нападу освојио Цариград, што је запрепастило цео хришћански свет.

Задивљујуће је сазнање да је у том страшном времену огромне експанзије и највеће моћи и војних победа, турска царевина губила битке и територије само против Скендербега и његове војске. Европски владари и папа су га изузетно поштовали јер је својом борбом ометао турску експанзију на запад.

Један од ретких пораза који је доживела Скендербегова војска од Османлија догодио се 1454. године код града Берата. Након вишемесечне опсаде у убеђењу да ће се градска тврђава предати, Скендербег је препустио заповедништво над војском од око 5 000 коњаника својим генералима Музукију и Топији. Уочивши његов одлазак са бојишта, Турци су напали војску док се одмарала на обалама реке Осум и катастрофално је поразили, разбивши опсаду града.

Можда најсветлију победу над османском војском Скендербег је извојевао током лета 1457. године. Исак-бег и Хамза Кастриот су предводили војску јачине 70 000 војника у намери да сатру Љешку лигу. Скендербег је месецима избегавао битку, одајући утисак да је неспреман и преслаб за сукоб. У потрази за њим османска војска се улогорила на Уџебарда пољу између Љеша и Кроје . Али  02. септембра војска Љешке лиге, коју је предводио Скендербег изненада је напала Турке и потпуно их потукла, при чему је погинуло око 15 000 турских војника а заробљено исто 15 000.

Велики тријумф хришћанске војске одјекнуо је Европом, па је Папа Калист III, 23. децембра 1457. године прогласио Скендербега за капетана и генерала Курије. 

Пошто је опасност од напада Турака у то време била отклоњена, Скендербег је имао могућност да помогне краљу Фердинанду, сину свог тада већ покојног савезника и великог пријатеља напуљског краља Алфонса. Фердинанд се суочио са устанком Анжујаца које је помагао кнез Таранта Ђовани Орсини. У септембру 1460. године Скендербег је као помоћ послао у Италију 500 коњаника којима је командовао његов рођак Иван Стрез Балшић. Пошто се Фердинандова ситуација погоршала Скендербег се са војском од 1000 коњаника и 2000 пешака крајем августа 1461 године искрцао на Апулију и успео да код Барлета победи Анжујце и војску кнеза Орсинија, те тако свом савезнику сачува краљевски трон.

Знајући да је Скендербег заузет ратом у Италији на страни краља Фердинанда султан Мехмед II Освајач је више пута покушао да сломи кнежевину Кастриота. До 1463 године Скендербег је неколико пута поразио турске снаге. Прво је  код места Мокро уништио војску коју је водио Синан- паша, потом је код Охрида победио и заробио Хасан – бега, а онда је потпуно разбио и трећу османску војску код Скопља којом је командовао Караза - бег.

Осокољен победама, а у намери да се придружи крсташком походу против Османлија који је организовао папа Пије II , Скендербег је 27. новембра 1463. године објавио рат силној Турској царевини. У јеку припрема, када је војска у Италији већ била прикупљена умро је папа Пије II, поход је пропао, а Скендербег је у борби остао сам. 

Мада се то нигде посебно не наглашава, у архивама Ватикана налазе се документи који показују да је папа Пије II Скендербега крунисао као краља Епира.

Скоро да није било године без  битке. У априлу 1465.године у бици код Вајикала Скендербег је победио војску османског санџакбега Балабан-паше. Иако је претрпео пораз Балабан – паша је током битке у једној заседи заробио  двадесетак високих официра војске Љешке лиге међу којима и команданта коњице Мојсија Голема и начелника армије Владана Ђурицу. Они су одмах послати у Цариград, где су и поред захтева да се врате разменом заробљених или откупом, сви погубљени, а њихова тела бачена псима.

У нади да је Скендербегова војска обезглављена, султан Мехмед II Освајач је намеравао да је коначно потуче  и ту територију присаједини отоманском царству. 

Исте године је Љешку Лигу напао из два правца. Командант једне од турских армија био је поново Балабан-паша, а друге Јакуп-бег. Генијални стратег Скендербег није чекао да га непријатељ опколи. Деловао је офанзивно и изненада напао и поразио Балабанове снаге, опет код Вајикала. Само неколико дана касније поразио је и војску Јакуп-бега на пољу Кашари код Тиране. Поприличан број заробљених османских војника на својој кожи осетио је Скендербегов  бес.  Сви су посечени у чину одмазде због претходних погубљења Љешких официра у Цариграду. 

Сматрајући да је дугогодишњи пркосни, одважни и надасве успешан отпор Скендербегове државе османској империји превршио сваку меру султан Мехмед II је 1466. године лично предводио војску од 30 000 војника у намери да заузме центар отпора - утврђени град Кроју. Град је бранило 4 400 ратника којима је командовао кнез Тануш Топија. Вишемесечна опсада прузроковала је огромна разарања и велике губитке са обе стране, а ратна дејства су се проширила широм земље и трајала су до краја априла 1467. године. Султан је именовао Балабан –пашу за команданта војске и отишао за Цариград. Скендербег је 23. априла 1467. године напао  турску војску, разбио опсаду и ушао у Кроју, а Балабан - паша је погинуо.

У лето исте године Мехмед II је опремио и послао нову војску на Скендербега којом је заповедао велики везир Махмуд-паша Ангеловић. Скендербег се са војском повукао у планине. Кроја је опседана безуспешно и трећи пут при чему су проузроковане огромне људске жртве и неизмерне материјалне штете.

Смрт Скендербега и последице

Током османских упада страдала је како војска, тако и цивилно становништво. Земља је била разорена и опустошена. Почетком 1468. године Скендербег је са преосталим племићима  покушао да реорганизује Љешку лигу и направи нову ратну стратегију али га је у том науму спречила смрт. Умро је од маларије 17 јануара 1468. године у Љешу у 63. години живота и сахрањен у православној цркви Светог Николе у Кроји.

Скендербегова смрт била је ненадокнадиви губитак за Љешку лигу. Међу великашима није било личности са таквим или приближним ауторитетом која би успешно могла да заузме његово место.

Кроју и друге трврђаве неуспешно су покушали да бране Венецијанци.  Османска војска, коју је предводио Гедик Ахмед-паша отпочела је 1477.године четврту опсаду Кроје, која је трајала до 16. јуна 1478. године када се град, оставши без хране, предао султану. Потом су турци заузели Скадар и остале градове.

Скендербегов син Јован II Кастриот (оженио се Јерином, ћерком српског деспота Лазара Бранковића) и унук Ђурађ II Кастриот су до 1501. године, када је пао и Драч, безуспешним побунама и устанцима пружали отпор покушавајући да ослободе теритиорије од Османске власти.

После коначне пропасти Љешке лиге већина властеле и обичних становника иселило се у краљевину Напуљ, бежећи од Османлија. Породици Скендербега је Краљевство Напуљ дало земљу и племићку титулу као и контролу над војводством Сан Пијетро у Галатини и округом Солето у провинцији Лечу.

Мало је војсковођа који могу да се похвале таквом војничком каријером какву је имао Ђурађ Кастриот – Скендербег. Остварио је низ победа на бојном пољу као високи официр турског султана. Када се одметнуо и напустио османску војску, као хришћански војсковођа се борио у 30 битака против респективних противника од којих је само једну изгубио. Побеђивао је војске које је водио и највећи војсковођа и државник тог доба  султан Мехмед II Освајач.

Србин или Албанац

Албанци се представљају као аутохтони народ на Балкану и инсистирају на илирском пореклу Никако не желе да их историчари, ма колико озбиљни били, повезују са албанским царством на Кавказу које је трајало неколико векова. Та знаменита држава у IV веку пре нове ере је неко време била и у вазалном односу према држави Александра Великог. Насупрот митоманији данашњих Албанаца о свом илирском пореклу, постоје и друга озбиљна историјска истраживања која доказују да је део тог народа након пропасти њихове државе почетком II миленијума доведен у Европу, у јужну Италију ( према Крсти Драговићу на Сицилију, Калабрију, Апулију), пре него што је пребачен на Балкан 1043. године. Ратом између српског кнеза Војислава и византијског цара Константина српска покрајина Зета је била опустошена и ненасељена и по сведочењу византијског историчара Микаила Аталиоте, Албанци су размештени око Кроје, а тај крај је назван Арбанон. Пре 1043. године Албанци нису помињани на Балкану нити постоје њихови трагови, док се трагови српског битисања налазе посвуда.

У византијским изворима име Албанци као ''Албанои'' (доведени досељеници, а не народ), први пут је поменуто 1081. године, када принцеза Ана Комнина описује нападе Албанаца око Кроје на норманске инванзионе одреде који су тада нападали Византију. У том подручју током векова Албанци су се множили и живели прво у византијској, потом у српској, а затим у турској држави. Албанци су ратовали у војскама свих тих држава у саставу војних формација које су  предводили обласни властелини .
Тако је и Ђурађ Кастриот – Скендербег, који се одметнуо од турског султана и ратовао као хришћанин против османске империје у својој војсци имао Србе, Албанце, Грке, Италијане, Цинцаре па и Немце. Несумњиво је да су у Скендербеговој војсци сви ратници били хришћанске вероисповести. У противничкој војсци која га је нападала, поред Турака било је такође и Албанаца (који су ратвали против њега), Срба и Грка.  Никако се не може рећи да су сви Албанци били уједињени под Скендербегом у борби против Османлија, тако да он није био ујединитељ албанског народа, како се то од краја 19 века жели представити. 
Такође, недвосмислено је да су преци Ђурађа Кастриота, Бранило, Павле, Јован,  па и он сам  били српског етничког порекла што се може потврдити низом аргумената:

-    њиховом православном вером,
-    породичном славом, карактеристичном само за српски менталитет,
-    њиховим статусом српске властеле, који по Душановом законику могу имати само Срби, Грци и Немци,
-    блиским родбинским везама са српским великашким кућама и хиландарским монасима из њихове најуже фамилије.

Пошто му је мајка из породице Бранковић (ћерка Гргура, старијег брата Вука Бранковића), то доказује да је и по очевој и по мајчиној линији српског етничког идентитета, а да је само по властелинству, јер је владао у подручју Кроје-Северног Епира, епирске или албанске припадности. У бројним препискама са европским владарима потписивао се као господар Албаније.

Албански хроничар Ђон Музака, припадник једне од најмоћнијих арбанашких кућа у средњем веку пише 1510. године да је Ђурађ Кастриот био ''српске природе''.

Од српског до албанског јунака – фалцификатом

Крајем 19. и почетком 20. века српска држава је постала независна краљевина, снажно се развијала и јачала у свим сегментима, што се није свиђало многим тадашњим великим силама. Војно јачање Краљевине Србије  нарочито је угрожавало посрнуло османско царство, а све неспокојнија је била и Аустроугарска која је у свом саставу имала бројно словенско становништво. Многи од њих су у примеру Србије, а не у Аустроугарској видели своју будућност.

Беч је са незадовољством пратио територијално ширење Краљевине Србије и  настојао је да спречи сваку могућност њеног изласка на Јадранско море, што је постало реално током балканских ратова. Заједно са још неким утицајним европским државама Аустроугарска је сузбијала тежње Србије такозваним Албанским фактором. У том циљу у другој половини 19. века подржавали су албанске националисте и потицали национално буђење код Албанаца, како би се стварањем албанске државе онемогућила српска експанзија на Јадран. У вези са тим  треба нагласити да исламизација српског становништва у значајној мери представља историјску базу за развој албанског националног покрета, а самим тим и предуслов стицања неопходне доминације албанског етноса. Срби су примањем ислама у отоманском царству регистровани као Турци, а управо су они касније чинили знатан део албанског етноса који је крајем 19. и почетком 20. века покренуо питање својих националних права.

Велики проблем за њих је представљао недостатак средњовековне албанске државе, историје, као и митских јунака и догађаја око којих би се хомогенизовали. Да би се превазишао наведени проблем бечки историчари су фалцификовали историјске чињенице у намери да поарбанаше српског великаша Ђурађа Кастриота-Скендербега и од њега начине албанског националног вођу.

Тог нечасног посла прихватио се аустроугарски дипломата и албанолог Теодор Антон Ипен (1861-1935) из конзулата у Скадру. Рођен у породици покрштених Јевреја Ипен је током каријере службовао у Скадру ( од 1897. до 1903. године), Пљевљима, Истанбулу, Јерусалиму, Лондону и Атини. Није бирао средства како би се успоставили албански митови, те створио и ојачао албански национализам.

Он је написао прву историју Албаније која је објављена на албанском језику. Подржавао је стварање независне државе Албанаца, сматрајући да је то корисно за Аустоугарску. Ипен је исковао и низ нетачних теза везаних за Скендербега, што је чињено све на штету Србије и српског етничког простора. Основни циљ био је стварање уверљиве приче да је Скендербег био албански средњовековни јунак, ујединитељ и оснивач албанске државе.  Све те активности обилато је финансирала Аустроугарска влада.
 
Дипломата Ипен, као ни остали фалцификатори никада нису користили ни један од српских докумената, којих је било на претек. На пример : Повеља цара Душана из 1347. године, онда Прострагма из 1349/53. , Светоархангелска Хрисовуља из 1348/52., Јанинска хроника, док је Дубровачка хроника из 1368. намерно погрешно тумачена.

У новоствореним измишљеним књигама, документима и радовима, историјска слика о Ђурађу Кастриоту – Скендербегу је потпуно искривљена, он  је тендециозно  представљен као национални албански јунак, симбол албанског отпора турским завојевачима, а што је пресудно допринело стварању албанске нације. Дакле исконструисана је апсолутна лаж у коју Албанци фанатично верују. Коначни циљ Аустроугарске и дела европских држава постигнут је 28. новембра 1912. године када је проглашена независна албанске држава.

Последњих деценија у областима где живе, Албанци су подигли   многобројна обележја и споменике на којима је Скендербег представљен, а бројне тргове  и улице назвали  су   његовим именом.

Међутим, швајцарски научник, историчар и професор Оливер Јенс Шмит, пручавајући доступну документацију по архивама, открио је да се у тој албанској причи много шта не слаже. На основу научних сазнања он доводи у питање национални албански идентитет Скендербега и објављује да његова борба против Османлија није била општенародни устанак, већ напор за обнављање очевине, односно наслеђа његовог оца - српског племића Јована Кастриота.

О својим сазнањима Оливер Јенс Шмит је објавио књигу и био је суочен са бесом Албанаца.  

Да се истина открије потрудио се и историчар др Петар Петровић са филозофског факултета у Београду, који је трећину живота провео у проучавању Скендербеговог порекла. Он је написао две књиге на 850 страна, утемељене на низу валидних докумената у којима је на  недвосмислен и прецизан начин доказао српско етничко порекло свих Кастриота, па и Ђурађа Кастриота Скендербега.

Енглези, који кроз историју Србима често нису били наклоњени,  у ''Енциклопедији Британика'' су експлицитно записали: ''Ђурађ Кастриот или Скендербег је српског етничког порекла''.

А да се и код Албанаца истина ипак пробија и да почињу да схватају да је Скендербег био Србин, сведочи и вест коју је 13.децембра 2018. године објавила агенција Коха диторе а пренела агенција  Танјуг. Агенција је известила да је портрет Ђерђа Кастриотија - Скендербега, који је био постављен на Тргу Призренске лиге у граду Призрену поводом 28. новембра, који Албанци на Косову обележавају као Дан албанске заставе и Дан општине Призрен, уклоњен и бачен на паркинг иза зграде општине. Портрет је уз жичану ограду остављен наглавачке, а надлежни истражују како је до овога дошло и прете санкцијама за починиоце.

Илустративно је да је и албански историчар Адријан Клоси, на основу историјских података до којих је он дошао, изнео на албанској телевизији  да је Скендербег српског етничког порекла. Цела емисија се може погледати путем интернета.

Веза са манастиром Хиландар

У манастиру Хиландар у  Саборној цркви на њеном северном зиду постоји натпис који на старосрпском језику гласи: ''Представи се раб Божји Репош, дука илирски 6939. године'', што значи : овде почива слуга Божји Репош, војвода илирски, преминуо 1431. године.

Као што је познато Репош је био  Ђурађов брат и најстарији син Јована Кастриота.

А Јоаким калуђер, који је такође сахрањен у Хиландару, је нико други до отац Репоша и Ђурађа, замонашен у том манастиру. Наиме, Јован Кастриот је као српски властелин био ктитор и задуџбинар манастира Хиландар. Он је  још за живота са манастиром потписао уговор о привилегији – аделфате (право да се населе на Светој Гори) да он и његова четири сина доживотно уживају благодети боравка  у монашкој испосници-пиргу који је у Хиландару  изградио. Такође хиландарском братству даривао је своја имања и то два села североисточно од Дебра, о чему сведочи Повеља Јована Кастриота манстиру Хичандар писана ћирилицом: 

“По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитењу и помоћи Пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; свеблаги Бог и пречиста Богомати нека приме ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новћића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем.

И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају десетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар на име поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правине по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих.”

Ако се изузму неколицина бугарских монаха, који су ту сахрањени у време када је манастир био под њиховом управом, у српском манастиру Хиландар сви сахрањени покојници су искључиво српског порекла. Ту никада није сахрањен ни један Албанац.

О застави и грбу куће Кастриот

У Фојничком Грбовнику који се чува у фојничком самостану налази се чак 126 грбова знаменитих племићких породица које своје порекло вуку с подручја Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Хрватске. Поред грбова Немањића, Мрњавчевића,  Бранковића, Балшића, у том грбовнику налази се и грб породице Кастриотић.

Поред  Скендербега Албанци су присвојили и заставу под којом се тај великаш борио против својих непријатеља. Наиме, током II косовског боја 1448. године византијски цар Јован VIII Палеолог (син Јелене Драгаш-Немањић), благословио је ратну заставу и преко свог брата деспота Константина Драгаша  предао Ђурађу Кастриоту, сматрајући да је он достојан да је носи.
 
Након победе над Османском војском код Кроје, коју је предводио султан, Скендербег је развио ту заставу као ''објаву Васељени да се ратни црни орао купа у мору крви – наше и њихове''.
Ту ратну заставу српског властелина,  на којој се налази црни орао на црвеној подлози, Албанци су присвојили и користе је као своју, а држава Србија више од 100 година то толерише и незаинтересовано посматра.

У намери да провоцирају српски корпус политичари из Албаније и лажне државе Косово укрштају шаке на прсима симбилизујући двоглавог орла са наводне  албанске заставе. То су радили чак и фудбалери швајцарске репрезентације албанског порекла на светском фудбалском првенству у Русији, након постигнутих голова протива екипе Србије. Они су се у свом незнању радовали, а Срби беспотребно нервирали пошто је, у ствари, јавно  истицан српски симбол.

Шта нам је чинити

Шта би држава Србија требала да уради како би вратила историјско  сећање на блиставу личност средњевоковног српског властелина, и победничког војсковођу против османског завојевача? И да ли смо ми као народ имали право да га се одрекнемо кад су га Албанци присвојили?
У историјском смислу личност Ђурађа Кастриота – Скендербега треба ставити уз раме са Немањићима, Мрњавчевићима, Хребељановићима, Бранковићима, Балшићима, Црнојевићима  и осталим великашима тога доба. Путем јавних гласила на различите начине становништво треба упознати са његовом борбом за хришћанство и против турске окупације.

Иако у Београду постоји Скендербегова улица, не треба се либити да се и у другим градовима улице и тргови називају његовим именом, као и да му се подигне одговарајуће спомен обележје. У уџбеницима историје и енциклопедијама (конкретно Војној),  личност Скендербега треба осветлити и са српског становишта, а не само са албанског. Није реално да се о великом везиру турског царства Мехмед - паши Соколовићу зна буквално све, а о Ђурађу Кастриоту скоро ништа.

Скендербег је оставио дубок траг у историји албанског па и италијанског народа и они ће  и даље са пијететом и захвалношћу обележавати његова дела.

 Али ако Албанци наставе да  злоупотребљавју и присвајају тог српског властелина као и да српска историјска знамења представљају као своја, не треба као досад седети скрштених руку. У крајњем случају држава Србија аргументовано може да поведе спор пред међународним судом и заштити своја права.

Како је Путин скинуо своју маску погледајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Иван Ивановић: "Вучић је велеиздајник који ради на стварању Велике Албаније"!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube