Споразум из прве фазе оставља многа питања нерешенима, тако да се тензије између две земље могу наставити. Али прекид ватре и дијалог су свакако пожељнији од алтернативе - даље ескалације трговинских и економских непријатељстава између две највеће светске економије.
Шта је посао постигао? Донеће значајне промене, али долази с великом ценом за америчку економију. Дугорочни ефекти би могли погодовати Кини.
Прво, дајмо кредит тамо где треба. Трампова чврста линија према Кини отресла је очигледније уступке Кинеза него што су их претходне администрације водиле. Претходна, дугогодишња политика конструктивног ангажовања, користећи убеђивање у језику обостране користи, уродила је плодом.
Као део договора, Кина је пристала да повећа куповину производа из САД. Ово је у великој мери симболично питање које значи мучити председника Трампа, јер то само по себи неће трајно утицати на трговински дефицит САД с Кином. Такви дефицити су више одраз других политика које утичу на потрошњу и производ земље.
Оно што је још важније, Кина је пристала да појача заштиту права интелектуалне својине, да се суздржи од присиљавања страних компанија које послују у Кини да преносе своју технологију домаћим фирмама и да већину своје економије отворе страним улагањима. Ове мере би могле помоћи америчким и другим страним предузећима која су заинтересована да продају на кинеским тржиштима, инвестирају тамо или користе земљу као део њихових глобалних ланаца снабдевања. Заузврат, САД су смањиле неке царине на кинески увоз и укинуле додатне тарифе.
Зашто је Кина направила ове уступке? У томе лежи дубока иронија. Многи елементи договора ће ојачати кинеску економију. Кина жели бити динамичнија економија, вођена иновацијама, тако да ће боља заштита права интелектуалне својине помоћи. Отварање делова њене економије, попут банкарства и осигурања, подстаћи ће конкуренцију и иновације, на пример, кинеском финансијском сектору. Многи од наводних уступка налазе се у областима у којима кинески реформатори дуго покушавају да створе промене у своје добро.
Кинеска економија ће такође добити краткорочни подстицај од трговинског споразума. Стимулативне мере, попут веће потрошње локалних влада, нижих пореза и више банкарских кредита, задржале су раст од заустављања, али економија је и даље крхка. Приватна улагања су била слаба, делом одражавајући неизвесност узроковану трговинским тензијама. Чак и прекид ватре и изгледи да се могу избећи даље тарифе могу помоћи у ублажавању пада пословних осећаја и улагања у Кини.
Кина се такође сложила да неће вештачки девалвирати своју валуту, ренминби, да би повећала свој извоз. Ова концесија је иронично на другачији начин. Годинама су САД тражиле од Кине да дозволи да вредност њене валуте одреди тржиште. Чини се да су се обе земље сложиле да се то догоди - осим ако тржишта не желе да притисну вредност ренминбија. У том случају су све опкладе искључене, а Вашингтон жели да Пекинг надјача тржиште.
САД су одложиле своје суштинске захтеве у следећу фазу трговинских разговора. То укључује кинеске корпоративне субвенције, које својим компанијама пружају предност у иностраном надметању, доминацију државних предузећа у њеној економији, као и механизам за преиспитивање напретка Кине у испуњавању преузетих обавеза по овим питањима. Ово је био један од спорнијих дела преговора, јер Кина није желела да се посматра као одустајање од суверенитета над било којом од њених унутрашњих политика. Нови дијалог могао би пружити уравнотеженији механизам за редовно преиспитивање обавеза Кине. Ништа се неће променити преко ноћи, али барем се нека основна питања суочавају отворено.
Нажалост, сав овај напредак долази по тешкој цени за америчку економију. Већину трошкова тарифа на кинески увоз сносе Американци, у виду виших цена домаћинстава или ниже зараде компанија. Пољопривредницима ће бити привремена олакшица јер Кина наставља куповину пољопривредних производа, али произвођачи из земаља попут Бразила, који су попунили јаз који су оставили амерички извозници, вероватно ће повећати свој удео у Кини.
Прочитајте ОВДЕ ко је кандидат за руског премијера.
Извор: Курир
