Pored jedinica razmeštenih na svom jugu (stižu brzo u Ukrajinu preko Rostova ili Kerčenskog moreuza), Rusija je tokom dve poslednje godine postavila i dve nove armije, od kojih je jedna - tenkovska. A štab takve armije je organ koji rukovodi dubokom operacijom. Uostalom, tenkovska armija je ofanzivna formacija koja je u stanju da za samo koji dan izbije na Dnjepar - ako dobije takvu naredbu.
Rusija na Krimu ima 40-50 hiljada vojnika, plus Crnomorsku ratnu flotu pojačanu sa desetak novih brodova i podmornica.
Ruska armija je 2014-te, praktično samo komandoskim jedinicama, za par dana neutralisala celu ukrajinsku vojnu grupaciju na poluostrvu, uprkos tome što se Ukrajina bezmalo 25 godina spremala za odbranu Krima. I to: upravo od Rusije.
Moskva samo na Krimu ima (zajedno sa mornaricom) više od 100.000 vojnika i oficira.
Ako se ovome pridodaju armije Donjecke i Luganske Republike - a to je 35.000 ljudi pod oružjem, pri čemu taj broj može biti brzo udvostručen - jasno je da Rusija i DNR i LNR mogu brzo u borbu ubaciti oko 200.000 ljudi.
Ako se uzme u obzir apsolutna tehnička superiornost ruske armije - to bi trebalo da bude dovoljno da ceo „posao“ protiv Ukrajine bude završen za nedelju ili dve. Naravno, treba imati u vidu da bi bilo potrebno određeno vreme da se očiste veliki gradovi, u kojima je moguća pojava gradske gerile, i za likvidaciju malih mobilnih bandi po selima.
Zato bi osnovno pitanje bilo: šta dalje raditi sa ljudima i teritorijom?
Radi „kažnjavanja Ukrajine“, Rusija bi morala da uništi njene oružane snage i sistem upravljanja, a bez mogućnosti da odmah stvori novi sistem. A to bi značilo ponavljanje onoga što su Amerikanci napravili u Iraku.
Nezavisno od svega - nećemo još dugo čekati na konačno rešavanje „ukrajinskog pitanja“.
Već 2019. treba da profunkcionišu gasovodi „Severni tok-2“ i „Turski tok“!
To će odmah potpuno nivelisati ostatke prihoda kijevskog državnog budžeta i - što je još važnije - ostatke značaja Ukrajine u globalnoj i evropskoj politici..
Istina, u svemu postoji i jedno „ali“.
Nekada sam pisao da nam za sve fali godina ili dve. Međutim, kijevski režim sada pokazuje takvu nesposobnost za život da rizikuje da ne dobaci ni do 2018-te, a kamoli do 2019-te.
U tom slučaju bi vlast Rusije morala da donosi netipične odluke „u hodu“. Smatram da je ona za to sposobna.
Pročitajte OVDE zašto Rusija i Amerika o sudbini Ukrajine odlučuju u srpskoj prestonici.
Izvor: fakti.org/ Rostislav Išćenko
