Najnovije

EKSKLUZIVNO ZA PRAVDU! ĐORĐE MAMULA OTKRIVA UZROK NAPADA MILOGORACA NA SRPSKU CRKVU! Sve ovo se moglo očekivati još od 1971. godine...

Pred  pedesetu godišnjicu   govora profesora Mihajla Đurića  na Pravnom fakultetu u Beogradu pod naslovom „Smišljene  smutnje“, 18. 03. 1971.g., zbog kog govora  je osuđen presudom Okružnog suda u Beogradu na kaznu zatvora od 2 godine, jula 1972.g., kasnije, sledećeg januara, preinačenu  na kaznu zatvora od 9 meseci i upućen na izdržavanje kazne u zatvor u Zabeli, kod Požerevca.

Đorđe Mamula (Foto: Jutjub)

Piše: Đorđe P. Mamula

Bogojavljenje za ateističku vlast

„...A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni  na vlastito ime, ili se bar to pravo osporava onima, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima...“ - Mihajlo Đurić, mart  1971.g.

"Dobro Savo,  možda bi  bolje bilo da pročitaš one koji nijesu uhapšeni, kraće bi trajalo“ dobacio je  Kapičić.

Na sastanku kod Rankovića, republičkih šefova policije, Kapičić objašnjava tok sastanka  na kojem je bio i general    Savo Joksimović, ministar unutrašnjih poslova Crne Gore  

- Dragan Radević, Razlaz sa  Staljinom i Sovjetima                                      

Tog 18.marta 1971. g. profesor  Pravnog fakulteta u Beogradu Mihajlo Đurić se odazvao na javni poziv vlasti koji je bio upućen putem  medija  na adrese 20-ak miliona građana socijalističe Jugoslavije da uzmu učešće u javnoj raspravi o  amandmanima na Ustav iz 1963.g.

Dobiši reč  je rekao da bi trebalo biti načisto stim da je  Jugoslavija već tada bila geografski pojam, „ obzirom da se na njenom tlu ili, tčnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država“, dodavši da je  to „činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči“.

Takođe je naglasio i da se sprečava „...postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid koji je za vreme drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom..!“

Obistinile su se i njegove reči, sumorna prognoza da  „...Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima  srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji...“

U govoru je naglasio i da „u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni  na vlastito ime, ili se bar to pravo osporava onima, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima.“

Dakle, to je rečeno još tada 18.marta 1971.g. u Beogradu, na Pravnom fakultetu, kada se odazvao  pozivu vlasti da iznese mišljenje o predstojećim ustavnim promenama. Svoju slobodu mišljenja i govora platio je kaznom zatvora. U njegovu odbranu su stali filozofi svetskog glasa, Ernst Bloh i Jirgen Habermas. Rudi Supek je tražio da svedoči kako bi opovrgao  navode optužnice. Živorad Stojković je predložio da umesto Đurića ide na odsluženje kazne zatvora.  Branili su ga i professori sa  Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

Josipu Brozu i drugovima je bilo važno  da oni  prožive to što je još preostalo od Briona do Dvorova Karađorđevića i lovišta Karađorđevo i da se odradi  strani projekat održavanja  pokreta nesvrstanih u trouglu Breograd, Kuba, Cejlon na asfaltiranoj nizbrdici propasti. I da se odradi posao za Zapad. Nije ga tek tako primila  i  sjajno  dočekala engleska kraljica Elizabeta u dvoru u Londonu 1953.g. i poklonila Rols Rojs Fantom, kabriolet i poslala muža na Titovu sahranu maja 1980.g.

Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U  to vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima, kao sudski osuđeni „nacionalista“, zahvaljujući profesorima filozofije  sa tih univreziteta, koji su ipak više znali od Tita. Nismo imali papu, al smo imali nepogrešivog.

Godine 1989. biva rehabilitovan i vraćen na Pravni fakultet.

Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, kao sudski osuđeni „nacionalista“, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.

Preminuo je 26. novembra 2011. u Beogradu.

Dana 3. oktobra dobio je bistu u  parku Malom Tašmajdanu u Beogradu, pored Pravnog fakulteta, a 28. novembra 2016. spomen-tablu u ulici Ivana Đaje na Vračaru, gde je stanovao.

Mnogi koji su govorili o nerešenom nacionalnom pitanju kao generatoru nacionalizma, a posebno o ljudskim pravima i slobodama, pa i  Srba u Crnoj Gori, nisu ni svesni da su  citirali Mihajla Đurića više puta i da je on taj put na vreme otvorio, a da su oni koji su ga napadali i sudili, ostali  krajputaši.   Satiričar Vlada Bulatović ih  je opisao kroz agforizme iz 1976.g. : „LJudi koji su jurišali na nebo krenuli su da kupuju zemlju“, ili, „ Evo ideala, fotelja u centru, a vila na periferiji“. Gotovo Ćopićev praštajući humor i satira. Znam da se za jednu kuću pod Goricom govorilo, Blažova vila.

Zato se vredi setiti Mihajla Đurića i povodom Zakona o slobodi veroispovesti, koji je stupio na snagu ove godine 8. januara, na drugi dan Božića, dan pre  Svetog veliko mučenika Stefana, slave mnogih pravoslavaca. Javni i  masovni protesti nikad nisu bili veći u Crnoj Gori. Litije kao molitvene povorke vernika sa monaštvom i sveštenstvom i crkvenim barjacima, uoči nedelje ili praznika, na primer Krstovdana, Bogojavljenja, Uskrsa, na večernju,  sa osvećenjem hlebova, traju više od tri nedelje.  Od  Šavnika i Žabljaka, do Herceg Novog  i Budve i od Banjana i Nikšića do Bara i Virpzara, pod vodstvom Mitropolije crnogorsko- primorske, zapljusnuo je i Srbiju. Sem crkvenih, nema drugih zastava, a molitva  kod vernika vodi  ih da vladaju sobom i da sa mirom  istraju u svom otporu prema navedenom Zakonu. Do 1990.g. u Crnoj Gori je bilo oko 20 monaha, sa domaćim životinjama   oko crkava i manastira, a sa dolaskom  Amilohija Radovića, na čelo Mitropolije, vera se  obnovila i podigla. Videlo se dokle je dovela drama ateizacije. Pad zvanične ideologije doveo je do povratka veri. Pokazalo se da je čovek neizmenjivo religiozan i da je to unutrašnja čovekova duboka potreba.

Demokratski front je uspeo  svojim dugim akcijama i  jakim  ritmom  sadržajnih  govora da  rasplaši  narod i da  ga ohrabri i oslobodi straha kako bi postali građani. I policija je  litije, što se videlo po  govoru tela,  primila sa olakšanjem, mada je  brutalna  sila koju je policija primenila bila znak gubitka samopouzdanja policije  i velikog straha. Policija izgleda nije prošla ozbiljnije vežbe rasplašivanja za  demonstracije.

Na momente kroz upoređivanje snimaka više televizija, nije se znalo da li straešine policije proveravaju sebe ili policiju. Ali litije lome otpor prema Crkvi, kao plima koja dovodi do oseke autoriteta vlasti. Sa druge strane, u Crnoj Gori svi su ili rođaci, ili kumovi, ili  bratstvenici ili komšije,  na šta se  i za vreme Drugog  svetskog rata dobro pazilo, recimo u Zeti, ili nekim drugim krajevima gde se vodilo računa o saplemenicima ili, bratstvenicima. Komunisti o tome nisu vodili  mnogo računa, pa su i zastavu ustanka sektaški preuzeli, iako 30 000 ljudi, kao nigde drugde,  13.jula nije došlo zbog komunista, nego zbog ustanka  i zbog  skupštine  za odvajanja od Kraljevine od 12. jula.

Bez zastrašivanja naroda vlast se teže brani, ali i sigurno  brže bruka na duge staze.

Demokratski front je za poslednje tri nedelje srušio kult ličnosti Mila Đukanovića, a i njegov put van zemlje je  potrajao. Nije sveznajući i bez pomoći spolja nema rešenja. Aferaška vlast  nema odgovore na pitanja poslanika Medojevića, Mandića, Kneževića, Radulovića i drugih.. Afera koverat je serija u nastavcima, kao i druge afere na pokretnoj traci.

Za to vreme, potpredsednik Vlade Zoran Pažin je rekao da  je Vlada spremna za dijalog za svim verskim zajednicama  o primeni Zakona i sa Mitropolijom o  temeljnom ugovoru. Ministar Srđan Darmanović je naveo   da postoji prostor za dijalo i  da su prve izjave Vučića bile ohrbrujuće, a onda je krenuo napad iz svih političkih struktura  Srbije. Potom  se Đukanović vratio sa puta i poručio da Crna Gora neće povući sporni zakon ali i da Beograd nije uzdrmao Crnu Goru. Takođe i  da Aleksandar Vučić ima otvoren poziv  da dođe u Crnu Goru. Na ovaj način je obrisao Apel 88, jednim potezom, čime je  još više smanjio njihovu manjinu u argumentima .

I šta sada  znači poziv potpredsednika Vlade  Pažina za dijalog sa svim verskim zajednicma i SPC? I šta  sada znači  to što reče ministar Darmanović da postoji prostor za dijalog? Gde je sad taj prostor za dijalog? Šta sada znače njihove javne  ministarske reči?  A ministar u prevodu znači sluga naroda. U službi  javnog interesa. To je najveća čast za pojedinca na javnom planu.   I?  Koliko je sati na časovniku i ko navija časovnik. I zvanični Beograd i zvanična Podgorica su    pred redovnim izborima. SPC je svojim delovanjem preko Mitropolije preuzela ulogu miritelja vernika i ateista i odbrane crkvene imovine.

Hegel kaže,“politika je mirno uživanje privatne svojine“,  a  dodaje i  da je istina u celini.

Posle Hegela je teško reći nešto novo o navedenom. Vlast u Crnoj Gori zna  iz sektora bezbednosti i analiza i javnog i tajnog mnjenja,  da  ukidanje prava na imovinu SPC, stavljanje SPC u neravnopravni položaj sa ostalim verskim zajednicama, brisanje   samosvojnosti, odvajanje SPC od sebe same, će mobilisati vernike u mirne proteste odbrane   u tradiciji čojstva. Pa i pravna služba Narodne Skupštine Crne Gore je osprila ustavnost Zakona, uz ocenu da je  u suprotnosti sa pravnim sistemom države.

Zakon o slobodi veroispovesti zahteva da SPC, za razliku od drugih verskih zajednica u Crnoj Gori  dokazuje da je njena imovina i ona koja je upisana u katastar ( nekada tapije i zemljišne knjige, dok ih je bilo ).Međutim, sada SPC u Crnoj Gori mora da dokazuje da je njena više vekovna imovina i ona koja je njena  od vremena  Nemanjića, pre katastra i koja nije ni mogla  biti upisana u katastar.  Pojedine odredbe  predviđaju da Javno tužilaštvo   Republike Crne Gore  po slobodnoj oceni zabranjuje rad verskim zajednicama, što je protivno Međunarodnom pravu, evropskom posebno. Prva mala vežba za to je bilo pritvaranje poslanika Demokratskog fronta bez ukidanja imuniteta.  Ako se primeni pomenuti zakon u Crnoj Gori, kao presedan će biti primenjen na crkve i  manastire SPC na Kosovu i Metohiji. U tom pogledu je vrlo važno  ranije mišljenje vladike raško-prizrenskog Teodosija i igumana manastira Visoki Dečani Save.  

Jedino SPC   u  Crnoj Gori nije ponuđen  međunarodni ugovor o zaštiti imovine, kao drugim verskim zajednicama, čime se SPC najdirektnije dovodi u neravnopravljan položaj do poniženja. Na taj način bi imovina SPC postala imovina Crnogorske pravoslavne crkve(CPC) što je Milo Đukanović obećao pred  skupom DPS 2019.g. CPC ima vrlo malo vernika, a za  Zakon  nije  ni Rimokatolička crkva kao ni Islamska verska zajednica ni jevreska zajednica. Vaseljenski patrijarh je  i u pismu Đukanoviću rekao da priznaje samo Srpsku Pravoslavnu  Crkvu, kao kanonsku, dakle, zasnovanu na Crkvenom pravu, odvojenom od države.

Kralj Nikola je darovao Ustav 1905.g. Crnoj Gori, napisan po ugledu na Ustav Srbije iz 1869.g. Proglasio je Crnu Goru ustavnom i naslednom monarhijom, ali ne  i parlamentarnom državom, što se reflektuje nekako  do ovih dana.  Mnoga prava su  priznata, a  još je tada ukinuta i smrtna kazna, osim u slučaju atentata na vladara. Ustavom je  proglasio da je  u Crnoj Gori pravoslavna crkva autokefalna, što je nekanonska odluka državotvorca kralja Nikole, protivna Crkvenom pravu, jer  o samostalnosti  crkve  odlučuju najviši  crkveni forumi, a ne državni. Tako se  i njemu kao pobožnom čoveku, Bog učinio kao konkurent za vlast. Od njegovog vremena vlast se ne menja na izborima u Crnoj Gori do danas.

Prema podgoričkoj štampi, poslanici DPS su privedeni na glasanje, a predsednik i potpredsednici Skupštine i poslanici  su legitimisani  pred metalnim ogradama na prolazima za ulaz u Skupštinu pred glasanje o Zakonu, što je bio jasan nemirne savesti.

Zakon o slobodi veroispovesti nije odobrila Venecijanska komisija,koja je zauzela stav da imovina ne može biti oduzeta bez sudskog postupka. Dakle, mora postojati pravo na pristup pravdi, kao i da u svakom slučaju crkvi ostaje pravoi korišćenja bogomolja i pratećih objekata. Evropska komisija (Vlada EU)  je navela da su prekoračene demokratske procedure, a zna se da je demokratija u proceduri. Suština je da su povređena osnovna prava garantrovana Ustavom Crne Gore, pravo ravnoprvnosti SPC sa ostalim Crkvama, pravo na ispovedanje vere  i pravo na imovinu. Ni Tito nije uzimao crkve, manastire i ikone. A i sam je mnogo verovao da je ikona.

SPC je  inače  oduzeto  70.000 hektara  zemlje i većina objekata u njenom vlasništvu.  Veliki broj sveštenika  su partizani  tokom rata ubili, kao i posle rata. Prema izveštajima SPC više nego Nemci, Četnici i Ustaše zajedeno. To vernici nezaboravljaju i  često ne pitaju za krivicu, prenoseći sećanje na pokoljenja.

Izbor patrijarha Germana je sproveden, tek pošto je poništen izbog vladike Hrizostoma, potonjeg episkopa braničevskog. Bio je veoma obrazovan. Vlast je napravila raskol  u SPC između američkog ogranka i  Srpske Patrijaršije.

Inače, nemački list Špigl ističe da Đukanović  zemljom vlada“ kao gazda svojim imanjem“ i da Zakon o slobodi veroispovesti   svesno podstiče sukobe i deli Crnu Goru  i ističe : „U zemlji vlada veliko nezadovoljstvo zbog njegove korumpirane i feudalističke vladavine. Verovatno je da je to razlog   zbog kojeg  taj stabilokrata ovih dana demonstrira da bez njega CrnojGori preti haos“. U ostalom i poslednja izborna pobeda DPS  je bila tesna sa „aferom državni udar“, prema sudskom  postupku i presudi  podgoričkog suda pripomognuta iz Srbije.

Sve ovo je začinila i izjava predsednika Makrona: „NATO je na samrti, Evropa je na ivici ponora“,  7.novembar 2019.g.

Patrijarh Irinej neće ići u posetu Crnoj Gori za Svetog Savu! Više o tome OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Trebalo je sve potrovati! - Nebojša Sabljar Simeunović : DŽa ili Bu Diktatore

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube