Правда

Уколико се вирус попут еболе рашири у заједници, тако да је десеткује, да ли се та популација икада може опоравити? У случају великих мајмуна, ново истраживање каже да је одговор позитиван. Од 2003. и током 2004. године, вирус еболе се раширио међу популацијом горила у Националном парку Одзала-Кокуа у Републици Конго, смањујући њихов број са 380 на само 40. Стопа смртности довела је до великих промена у структури заједнице. Групе горила за парење (које се обично састоје од једног мужјака са сребрним леђима, три до четири женке, њиховим потомцима и младих мужјака са црним леђима), најчешће су се распадале, а посебно када сребрни мужјак угине. Том приликом неки би се прикључили другим групама, док би се многи млади мужјаци окренули самачком животу. Угрожене претњом коју представљају људске активности за популацију горила, жртве еболе су нанеле тежак ударац читавој врсти. Једно истраживање из 2006. године је, на пример, проценило да је 5.000 горила подлегло овом смртоносном вирусу током једне деценије. Бројеви постају још већи ако се иде даље у прошлост: Током последњих 30 година, неки научници процењују да је ебола усмртила око трећине светске популације горила. Ипак, у случају горила из Националног парка Одзала-Кокуа, живот се поново чини нормалним, само шест година након еболе. Како је то могуће?

Прочитајте још: Исхрана прерађеним намирницама опасна по здрављеРазмислите два пута пре узимања: Сви их гутамо, а нисмо ни свесни колико могу бити опасне

Селин Жентон, биолог Универзитета у Рену, заједно са својим тимом пратила је утицаје еболе на степен преживљавања горила и њихову друштвену динамику. Они су то чинили из далека, са платформе постављене на брисаном простору у џунгли помоћу двогледа, камере и моћних телескопа. Појединачне гориле су идентификоване помоћу облика лица, тела и боје крзна. Контролна група – популација горила која није била под утицајем еболе, одвојена реком и удаљеношћу од 20 километара – такође је посматрана. Током епидемије, број одраслих преживелих горила са репродуктивним потенцијалом се смањио међу горилама, а број оних који емигрирају у популацију се смањио за педесет процената. Међутим, одмах након што је епидемија сузбијена, вероватноћа да ће гориле оформити нову групу за оплодњу се краткорочно поново повећала. Шест година касније, скоро се вратила у нормалу. Исто тако, степен преживљавања одраслих горила се вратио на стање од пре епидемије, наглашавајући „извесну отпорност на брзе промене у окружењу”, наводи се у истраживању. То је, међутим, још увек далеко од приче са срећним крајем. Број горила је и даље далеко од оног који је био у време пре појаве смртоносног вируса. Одрасле женке обично рађају младунче једном у пет година, што сигурно значи да ће, чак и под идеалним околностима, бити потребно барем 50 година да се популација потпуно опораци.”, наводи приматолошкиња из Фондације за гориле Диан Фоси. Тренутна епидемија у Западној Африци није утицала на гориле, пошто оне углавном настањују Централну Африку. Она је ипак узела око 1.400 људских живота до сада. Истраживања попут Жентонове сугеришу да се мора узети у обзир и друштвена динамика када се проучава демографија заражене популације и њихов одговор на болест. Ситуација је подједнако тешка и за људе и за мајмуне на еболином путу, али истраживања попут овок пружају једно веома битно оружје: наду. Извор: nationalgeographic.rs