Правда

Мје­сец да­на сам се ву­као по пра­шња­вим дру­мо­ви­ма, из­ро­ва­ним гу­сје­ни­ца­ма тен­ко­ва... Ло­чем у ноћ­ној ка­фа­ни, у гра­ду пу­ном но­ви­на­ра, вој­ске, из­бје­гли­ца... „Вје­тро­ви не мо­гу ни­шта по­то­ну­лој ла­ђи!” — на­здра­вљам свом ли­ку у огле­да­лу. Све је пу­но ста­кла. На јед­ном кра­ју ка­фа­не по­че­ла је ту­ча. Ка­фа­на је ду­гач­ка и има два шан­ка. Би­ли­јар, ауто­ма­те за коц­ку. Сје­дим у ло­жи, док нам из­над гла­ва ле­те ча­ше. Об­ја­шња­вам дви­је­ма на­ду­ва­ним Спли­ћан­ка­ма, ко­је се ки­ко­ћу: „Нај­бо­ље се ка­ра пред бор­бу, уви­јек ми­слиш да ти је то по­след­њи ме­так.” Ви­со­ки бр­ка га­ђа сто­ли­цом шанк. „Док ми кр­ва­ри­мо, ви ов­дје па­ре за­ра­ђу­је­те.” „Док ми ра­ту­је­мо...” Осје­ћам ми­рис тра­ве у ва­зду­ху. Ми­рис тра­ве ко­ји се ми­је­ша с уста­ја­лим смра­дом ду­ва­на, по­вра­ћа­ња, зно­ја... „Је л’ ва­ља не­ко ов­дје не­ку тра­ву... Је л’ би мо­гао ма­ло да па­за­рим?” „А ма­ри­у­а­ну. Ди ти враг сри­ћу но­си, чу­јеш да па­за­ру­је. Узми, бра­те.” — ка­же онај што сје­ди и отва­ра та­ба­ке­ру. „Ми смо ти ис­пред на­шег ро­ва, из­ме­ђу мин­ског по­ља и ро­ва по­са­ди­ли тра­ву. То је нај­твр­ђа ли­ни­ја од­бра­не за­пад­них срп­ских гра­ни­ца. Ко би то­ли­ко по­ље са тра­вом оста­вио.” Ки­ло јаг­ње­ти­не дви­је мар­ке, ли­тар ви­на по­ла мар­ке, тра­ву не­ће да на­пла­те, а људ­ски жи­вот нај­јеф­ти­ни­ји у Евро­пи... До­бар град овај Книн. Ми­ли­ци­ја САО Кра­ји­не од­во­ди оне ко­ји су се ту­кли. Је­дан је хтио да слу­ша Бре­го­ви­ћа, дру­ги Чор­бу... Џо­инт том­пус уси­са­вам пу­ним плу­ћи­ма. Тра­ва ми пре­спа­ја нер­вне за­вр­шет­ке. Сми­јем се као иди­от па­туљ­ку, са три­де­сет сан­ти­ме­та­ра ви­со­ком шу­ба­ром, ко­ји ма­ше ба­јо­не­том на по­ди­ју­му за игру. Па­ту­љак ва­ди из џе­па зми­ју и ба­ца је на шанк. „На­пла­ти...” Ко­но­ба­ри­ца ври­шти. „За­што ври­штиш. Ле­ги­ја ће за њих пла­ћа­ти де­сет ма­ра­ка.” Чо­вје­ку, ко­ји сје­ди за су­сјед­ним сто­лом, из ра­сје­че­них дла­но­ва то­чи крв. Већ пе­ту ча­шу је сло­мио ру­ка­ма. Онај до ње­га, сто­два­де­сет­пе­ти пут за­по­чи­ње пје­сму: „На пла­ни­ни, на Је­ли­ци, са­ста­ли се сви чет­ни­ци...” Жа­бар, но­ви­нар РАИ уно, дуе, тре, ква­тро, све пла­ћа и под­ри­гу­је. „Не­бој­са, ти ме­ни бу­дес при­ца­ла ка­ко кла­ла Рва­ти...” „Шта при­ча­ла, има да му ува­ти­мо јед­ног и он да за­ко­ље, са­мо не­ка пла­ћа!” — ви­че Аца Ле­ги­ја. „Пи­тај га хо­ће ли да гле­да ка­ко се срп­ски ру­лет игра... Пи­тај га хо­ће ли с на­ма да игра...” „Ста је срп­ски ру­лет?” — пи­та Ро­бер­то. „Ви­ди ње­га. Ди ти враг сри­ћу но­си. На­у­чи­ће­мо те.” „Ла­ко, Ро­бер­то, ла­ко се игра.” „Не тре­ба па­мет, ко­јо­нес тре­ба.” „Ре­ци му, бра­те, срп­ски — му­да. Са­мо ма­ло по­ве­ћа. Ко­ли­ко дви­је по­мо­ран­џе.” „Оде се на сти­је­ну или мост. У Др­ни­шу мо­же и са те­ра­се. Па­ре се ста­ве под ка­мен, под пе­пе­ља­ру. Сва­ки ко­ји игра узме у ру­ке бом­бу. На три се из­ву­ку оси­гу­ра­чи. Ко по­сљед­њи ба­ци бом­бу, ње­го­ве су па­ре.” „Ја не ве­ру­јем.” „То ми, на­ко, из до­са­де. Да нам ври­је­ме бр­же про­ђе. То ми тек на­ко, ша­ле ра­ди. Не мо­ра­те да игра­те у па­ре ако не­ће­те.” „Ви сте лу­ди.” „Шта је, ра­га­ци­на, не­ма­те ко­јо­нес. Му­да не­маш?” Кел­не­ри­ца ме­тлом ју­ри сли­је­пог ми­ша по ка­фа­ни. Мрак је. Но­ге сто­ли­це окре­ну­те су пре­ма не­бу. Ба­ја јој за­вла­чи ру­ку под сук­њу и још јед­ну ту­ру на­ру­чу­је. „То је не­мо­гу­ће.” „Бо­ји­те се да не из­гу­би­те па­ре?” „И ру­ски ру­лет су из­ми­сли­ли Ср­би, Ро­бер­то. Пр­ви пут у пи­са­ним до­ку­мен­ти­ма ру­ски ру­лет се по­ми­ње у по­сљед­њој гла­ви Љер­мон­то­вље­вог Ју­на­ка на­шег до­ба. Игра га по­руч­ник Ву­лић. Серб.” „Ја ћу да играм за те­бе, Ро­бер­то”, ка­жем ма­лом ће­ла­вом Ита­ли­ја­ну ко­ји ми спу­шта гла­ву на ра­ме. „Ро­бер­то бу­де пла­ти­ла, Ро­бер­то оце игра на фај­тер рај­тер, на Не­бој­са.” „Ви сте по­лу­дје­ли! По­би­ће вас Мар­тић, ако вам чо­вјек по­ги­не, гдје ће­те ува­љи­ва­ти Жа­ба­ра” — тр­си се кел­не­ри­ца да бу­де па­мет­на. У џип, из­бу­шен ме­ци­ма, ула­зи­мо Аца Ле­ги­ја, Ро­бер­то, сни­ма­тељ и ја. „Ја би­ла у Ни­ка­ра­гва, би­ла у Беј­рут, би­ла сву­да... али за то не зна”, за­пли­ће Ро­бер­то. * * * Ро­бер­тов сни­ма­тељ ву­че ме за ру­кав. „Сви сте ви лу­ди.” „Ро­бер­то бу­де игра­ла, бу­де пла­ти­ла, Ро­бер­то има па­ри”, по­на­вља Ита­ли­јан и ва­ди из нов­ча­ни­ка мар­ке, ли­ре, хр­ват­ске ди­на­ре... Па­ре су под ка­ме­ном. Пуц­ња­ва је ути­хла. За но­ћас је за­вр­ше­но пре­пу­ца­ва­ње, а ју­тар­ње још ни­је по­че­ло. На не­бу се ви­ди пун мје­сец. „Не­бој­са, ста пи­се ту?” — пи­та Ро­бер­то, по­ка­зу­ју­ћи на вра­ту Аце Ле­ги­је ис­те­то­ви­ра­но: „----- ОВ­ДЕ ИСЕ­ЦИ -----”. Оси­гу­ра­чи, свад­бе­ни пр­сте­но­ви, на ка­жи­пр­сти­ма су ли­је­ве ру­ке. „Уно, дуе, тре...” бро­ји Ро­бер­то. Цр­на удо­ви­ца је­де ври­је­ме. Цр­на удо­ви­ца се у на­шим гла­ва­ма раз­мно­жа­ва. Ба­цам пр­ви. Је­бе ми се за Ро­бер­то­ве па­ре. Аца Ле­ги­ја, обри­ја­не гла­ве, са оним: ----- ОВ­ДЕ ИСЕ­ЦИ ----- на вра­ту, др­жи у ру­ци бом­бу играч­ку (ме­тал­ни је­зи­чак је сло­бо­дан) и сми­је се. Ње­гов сми­јех из не­ког дру­гог сви­је­та до­ла­зи. Бом­ба је још не­из­ле­же­но ја­је Цр­не ро­де. Уско­ро ће јој из­ра­сти кри­ла. „Ба­цај, бу­да­ло!” — ври­штим. Он ла­га­но окре­ће длан. Бом­ба екс­пло­ди­ра на сре­ди­ни ка­њо­на, из­ме­ђу сти­је­на и во­де. На би­је­лим пан­та­ло­на­ма ита­ли­јан­ског рат­ног ре­пор­те­ра жу­та ру­жа од мо­кра­ће. Дуж ци­је­ле ли­ни­је по­чи­ње пуц­ња­ва. Екс­пло­зи­је на­ших бом­би чу­ли су и јед­ни и дру­ги. У по­врат­ку, док Ле­ги­ја бро­ји па­ре, ре­ци­ту­јем му пје­сму Бра­не Пе­тро­ви­ћа „Ле­њин пљач­ка бан­ку”: „У ти­ху по­ноћ ис­под цар­ског мо­ста, Ста­љин бро­ји па­ре, ка­же би­ће до­ста.” Раз­би­ја­мо пра­зне фла­ше о ка­ме­ње, пу­ца­мо у па­туљ­ка ко­ји ле­ти на бу­ба­ма­ри и уљуд­но нас по­здра­вља, ски­да­ју­ћи ше­ши­рић; ври­шти­мо. Сви­ће. „Већ је дан, а ла­ку ноћ. Збо­гом, дје­вој­ке, са­њај­те за­ви­чај, ја свој већ ви­дим, ено га по мо­ру те­че Лим.” На ве­че­ри код ге­не­ра­ла Жа­на Ко­та, јед­ног од ко­ман­да­на­та Ун­про­фо­ра, на­шли смо се опет ма­ли Ита­ли­јан и ја. За­ба­лу­шан, Ро­бер­то је ту игри­цу ко­ју су Ср­би из­ми­сли­ли да ври­је­ме пре­кра­те опи­си­вао као свој нај­дра­ма­тич­ни­ји до­жи­вљај из овог ра­та. Ге­не­рал Жан Кот је чи­стио на­о­ча­ре ко­жом од је­ле­на и пи­тао свог по­сил­ног: „Да ли за ту игру зна­ју у Пен­та­го­ну?” „Вје­ро­ват­но, го­спо­ди­не!”

Прочитајте још:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Крваво срце у устимаРатна репортажа: О јед­ном ко­њу и јед­ној смр­тиРатна репортажа: Игра се­о­ска лу­даРатна репортажа: Ки­стањ­ски за­ро­бље­ник

Извор: Правда/Небојша Јеврић