Правда

Након филма „Подземље“ причао сам као и увијек по новинама. Негдје сам рекао нешто због чега је књижевник Неџад Ибришимовић морао да се усели у мој стан. Толико га је изнервирало моје мишљење. То је кажу била кап која је прелила чашу. Познајем Неџада, возио сам га у болницу када му је жена родила сина Орла. Хтио сам да му се јавим ради практичних упутстава око употребе новог простора. Знао сам да му не одговарају енглески клозети и свакојака чуда која сам навукао радећи по читавом свијету. Мислио сам, није било на одмет да му дам понеки савјет. Посебно због тога што знам да је он раније живио по гарсоњерама. Одустао сам када ми је рођак јавио да је Неџад направио списак ствари и обећао да ће водити рачуна о њима, посебно о књигама. То је било на крају рата. Пола године касније мој рођак је срео Неџада и питао га може ли доћи по књиге. – Немој, молим те – рекао је писац – ја сам се на све те ствари навикао. Просто би ми било жао да се ту нешто дира – додао је он и загонетно се насмијао. У том граду тврде да Неџада не качи Билтов закон о станарском праву. Кажу да ни Олбрајтова не би помогла у спровођењу овог закона. Поступак адаптације је код Неџада ишао много брже него код партизана 1945. Кажу да је Илији Материћу послије Другог рата требало и пет година да навикне на кућу неких грађана које је Удба истјерала на улицу. Сидранова шаховска завршница Некако када се рат завршио, једна Сарајка која живи у Паризу чудила се над мојим случајем. Вратила се из Сарајева и упитала ме: – Богати, шта си то ти њима урадио, па те толико мрзе? Сви нешто причају, а ја никако да схватим у чему је ствар? Онда ја у шали кажем: – Реко сам да више волим руско говно него америчку торту. Прича о Влади Петровићу, лику из литературе, ствар је за антикварнице. Мало ко данас воли руска говна. Посебно када се она ставе насупрот америчкој торти. Нови језик који је рођен у босанском рату ствараће нове напетости. Сидран данас тврди да је све у језику. Ја се са тим слажем. Једино што не знам ни на свом језику, који смо у гимназији звали српски, како се изговарају многе ствари из живота које су текле паралелно са ратним страдањима. Док су још радили телефони ствар о мом четништву није била готова. Била је у повоју. Као што ни ствар са Сидраном као националним јунаком није била заокружена. Тек двије године касније он је негдје рекао да има четника за јарана. Првих мјесеци рата он није избијао из Министарства унутрашњих послова. Углавном је играо шах. Послије пљачке родитељског стана, знао сам да заставе под којима ћемо провести остатак живота Сидран и ја не могу бити исте. Ја сам изабрао нову југословенску тробојницу док се вијорила крај гробља на Савини гдје је два мјесеца касније, у Херцег Новом, сахрањен мој отац. За вријеме рата Сидран ме гађао руским говнима гдје је стигао, и то ме није бринуло. Знао сам да игра шах и савладава страх. Брине ме што данас бистри нову политику. Сада прича о мом божјем дару и кривим књигама које сам ја прочитао. Тврди да би мене неки чак и грлили по Сарајеву. Прекорно одговара новинару „Дневног аваза“ који га пита да ли је мени урођена мржња према Босни и Херцеговини. Сидран мијења шаховску комбинацију, а ја мислим да није опет устребало повећало? Никако да повјерујем, што ми рече један разуман човјек, да би то могла бити шаховска завршница. Ти дођеш у Сарајево, опросте ти рупе у карактеру и друкчије мишљење. Ослободиш се па у некој кафани опет браниш своје мишљење, што не може да издржи неки патриота па мора да те избоде ножем. Организација убиства, наравно, не би била организована у некој обавјештајној служби. Све би то народ сам учинио. И ја сам се много прозлио. Више ми одговара онај Сидран који је равнодушно гледао брата Стевана како копа ровове. Или да мене види као јунаке његових некадашњих прича који изговарају бесмислене реченице, као онај Владо Петровић. У тренуцима слабости, Сидран је негдје рекао да ћу ја бити највећи губитник у овом рату. Како су у међувремену створене лингвистичке разлике, не знам тачно шта то на његовом језику значи. Надам се да не мисли богатство у кућама и становима које смо моја породица и ја оставили као бабине Муслиманско-хрватској федерацији. Пошто види да је мени доста да будем литерарни јунак, мислим да он говори о властитим добицима. Његова, сада већ стварно бивша жена, Сахбаза се, у Загребу, повјерила својој пријатељици како су јој Срби одузели град, а Муслимани мужа. То је било на почетку рата. Срби су јој на крају вратили град, али Муслимани нису мужа. Рат га је гурнуо у загрљај дјевојке из источне Босне. Жена је млада и родила му је сина Ирфана. Зато када псује Караџићу мајку четничку вјерујем да оном факинском страном Сидрана, у себи, да га нико не чује, каже бившем пријатељу: „Хвала ти, Рашо“. Не због тога што његова бивша жена тврди како се никад не би домогао младице да му није било рата. То је мјера његове и њене простоте. Из те простоте он је бјежао у поезију док је за њу имао муницију. Колико год је овај рат био неправедан према Муслиманима, према њему је био праведан. Оженио се младом женом, добио сина и постао национални јунак. Све је то постао а да није написао један озбиљан роман. Када се подвуче црта испод свих Сидранових слабости, на крају остаје страх као његова најјача реакција на овај свијет. То је онај страх преко кога је овај дивљи рат могао да га или дефинитивно докрајчи или ослободи. Код њега се десило ово друго. Рат је њему скинуо са врата сву тежину интернационалних задатака. Све противрјечности произведене у мирна времена – рат је разријешио. Према том човјеку рат је био праведан.

Прочитајте још:НЕОУСТАШТВО НА ПРОСЛАВИ ОЛУЈЕ: Млади Хрвати урлају „Убиј Србина!“ (ВИДЕО)ЈЕДИНСТВЕН: Ловац МиГ-31 се може користити још најмање 100 година

Нове бронзане бисте У подјели између добитника и губитника у парку крај Економског факултета, гдје су некада стајале бронзане бисте југословенских писаца, изливају се бронзане главе нових идола. Неће ту бити Андрића да посматра пролазнике. Стајаће ту Сидран и остала елита скројена по мјери и потребама Бошњака. Ако ствари буду текле новом брзином, појавиће се Сидранова глава прије него што умре. Све су прилике да ће се исто десити и Ибришимовићу. Тада ће са прозора мог несуђеног стана у улици Петра Прерадовића 1 у којем живи Неџад Ибришимовић моћи да уживају ова два пријатеља у својим бронзаним главама. Гледаће како се понашају мангупи пијанице и голубови. Ако се не деси неко срање, нешто непредвиђено, заједно ће великани уживати у својим споменицима. Врхунац задовољства ће ипак бити када Сидран пијан крене кући. Тада ће мало већи мангупи, несташна сарајевска дјеца, из трбуха говорити: – Хало, пјесник, академик, попије ли се шта? Они мало млађи ће га посматрати како не зна у који хаустор да уђе и стигне до свога стана. Шапатом ће се дјечурлија домунђавати: – Ево чика Авде, нашег највећег живог умјетника! Пјесник ће нешто неразумљиво мрмљати, али док га дјечурлија буду вукла за панталоне, он ће вјеровати да је бог. Прави правцати провинцијски гигант. Извор: Политика (Емир Кустурица)