Правда

Ако је Гојковица узидана у темеље Скадра, да би се одржао, једна друга прелепа Српкиња убачена је у темеље Косова да се никад не одржи. Бар тако легенда каже. Била једна лепа девојка, толико лепа да јој ни птица у гори није била равна. Од њене лепоте гора се развијала и цветови цветали, и веле да је много извора горских потекло да би она на њима пила воду. Толика лепота се прочу у све земље околне и даље, у земље прeкоморске. Много прoсци су долазили, она не хтеде ниједног да погледа. Овако је легедну о Српкињи девојци, нашем познатом етно-музичару Светлани Стевић, казивала Вука Шехеровић. Легенда даље каже да су, ипак, отац и браћа,  девојку обећали сину једног цара, али она жива није хтела да пристане. Једног јутра, у сунчеву узгрејевању, девојка рече: „Затекох јунака што многе ропства избави и коња који поји на извору, ја му се на верност заклех и не могу заклетву погазити!“ То још више разјари оца и браћу, па је везаше за коња и доведоше у широко поље Косово, и до грла у живу земљу закопаше, и саму оставише. Сваког јутра су долазили да виде да ли се предомсилила и добијали исти одговор: „Никад и никад не могу издати реч своју и одлуку своју,“ Над главом јој гракташе гавранови и потом се у њеном младом телу црви настанише и почеше је јести. И девојка прокле Косово. „Сваки народ који ту буде живео, нека га изједају његови црви изнутра, као мене, и нека се сам од себе распада. И нека се о Косово вечно царства гложе, све дотле док се народ не преобрази и разуме одлуку моју и реч моју…“ Светлана Стевић се пита „да ли је грех према овој Српкињи, један од грехова који од Косовског боја, до данас, траже толико погибија, страдања, болести, и да ли смо покајали невине сузе лепе Српкиње“. Збиља, да ли нам се њене сузе јављају кроз две друге Српкиње, трагичне судбине, Мајку Југовића и Косовску девојку, којима ни народни певач не запамти имена, као што га запамти хрту Караману, Момчиловом јабучилу или Дамјановом зеленку? Како солободити Косово за пар сати, погледајте ОВДЕ. Извор: Седмица