Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Да ли је то паметније од нашег начина? Не знам али сам, иако мислим да их баш волим, често склон да их сматрам лудима. Тако их обично наглас и назовем, кад ми у трену својим непредвидивим акцијама доведу живце и лигаменте до границе пуцања. Горда погрда је тај наш антропоморфни, егоцентрични илити солипсистички "паметни" начин.
А ко нам даде ту „памет“? Све сам склонији да, себи и около, "паметујем" како је вероватније да је та сила или след догађаја луциферијанског порекла. Ако је од Бога, онда памет једино "паметно" видим као ултиматно искушење. И онда се чини да будистички пут "у ништа" и хришћанска тежња испуњавању Љубављу поприлично конвергирају. Осим, наравно, на "паметном" вербалном нивоу и по социјалној (индивидуална наспрам заједничке) технологији. Јер за нас овако "паметне" Љубав је ионако постала ништа. Јер све што не кошта новаца не може исте ни донети. А заједница као да постоји само да бисмо је парчали на ситније комаде, због неслагања око "паметних" детаља. А за псе су Љубав и прихваћени чопор све.
Можда бисмо у новонасталим условима, макар ми који имамо ту срећу да смо у одговорној самоизолацији благословени топлином сопственог „чопора“, могли остатак света да поштедимо свог „значаја“ и „памети“. Можда бисмо могли да се уздржимо од просипања истих по „друштвеним“ мрежама, осим ако баш нисмо чланови државних структура за борбу са мутираним вирусима и последицама њиховог ширења или макар искусни кинески стручњаци из те области. Можда. Макар на пар недеља. Ако не и месеци. Можда бисмо могли, по узору на наше четворножне сапатнике, да се сконцентришемо на истинско присуство у сопственим и животима својих најближих. Почевши од (поновног) откривања својих истинских потреба.
Сама претња вишемесечним полицијски надзираним карантином је потсетила многе презаузетошћу обузете родитеље да би било баш супер изаћи на ваздух са својом децом, док се сме и може. Слично ће се десити и са: балансираном а економичном исхраном (кад прође параноја складиштења залиха или једноставно исцуре средства за то), редовним физичким вежбама, читањем садржајних књига, гледањем занимљивих филмова, слушањем разноврсне музике... Чим се довољно успоримо да да опазимо каквим смо се отровним вештачким супститутима свега побројаног затрпавали већ дуже време. А онда ће нам се ваљда знатижеља, радост и Љубав редовно и масовно вратити у животе... Онда ћемо се лако и квалитетно ресоцијализовати...
Не знам. Нисам паметан. Верујем да ће Бог дати да прегрмимо и ову, као и многе претходне непогоде за мојега живота. Зграде овај пут неће бити порушене, њиве неће бити обогаћене осиромашеним уранијумом, реке неће ни пресушити, нити поплавити, вирус неће сравнити планине... А ако потом падну берзе и банкротирају банке... Чини мио се да акције и кредите нисмо нити јели, нити пили... Организоваћемо се... Не знам. Нисам паметан. Како каже она на крају оног холивудског спектакла: „О томе ћу мислити сутра.“ Дотле СВИЗАЈЕДНО останите живи и здрави у телу и глави, на овај снежни пролећни дан. Радујте му се се и волите. Баш као и пси моји луди.
Остале текстове Бошка Ћирковића-Шкаба читајте у рубрици СТАВ.
Извор: Правда
