Пише: Миодраг Зарковић
Успех одбојкашица има спортску важност. То је неспорно. Како истичу многобројни корисници друштвених мрежа, није лако бити најбољи на свету у било чему. Тачно. Али, то што су одбојкашице постигле несумњив спортски успех, не значи да тај њихов успех повлачи и повољне последице у неком другом, трајнијем или важнијем смислу.
Чињеница је да женска одбојкашка такмичења нимало не занимају ширу јавност сама по себи. То је тако и са српском јавношћу, која интерес ка женској одбојци показује искључиво када наша репрезентација игра неко такмичење које је Јавни сервис оценио као битно па купио правапреноса и послао коментаторску екипу на лице места. У супротном, чак и највећа женска одбојкашка такмичења имају у Србији укупно нула гледалаца - уз могуће изузетке међу онима који се женском одбојком иначе и баве, па им то ипак спада у обавезну ТВ лектиру.
Доказ ове тврдње је сама цена телевизијских права, која је неупоредиво мања него што коштају ТВ права за спортске догађаје који заиста занимају спортску јавност. Светско првенство у фудбалу, Олимпијске игре, плеј-оф НБА лиге... права преноса тих такмичења коштају бога оца, јер тржиште показује непрестану глад за њима. Женска одбојка, па и светска првенства, налази се на другом крају лествице интересовања, односно на самом дну. Када на светском првенству за одбојкашице Српскиње играју против Бразилки, сва је прилика да ту утакмицу помно не прате чак ни љубитељи спорта у Бразилу. Само у Србији.
Па добро, рећи ће неко, нека и буде тако, али барем гледаоцима у Србији значи то што су наше девојке победиле; па ваљда то има неки значај. И јесте, има, али тај значај не оправдава 30.000 евра по глави учесника. Јер, ако ћемо одбојкашице награђивати толиким износима, колико онда заслужују спортисти чији успеси не само да радују нацију, него су поред тога и тржишно исплативи онако како подвизи одбојкашицаобјективно нису?!
То питање дотиче се највеће невоље са овако претераним наградама за одбојкашице. Реч је, наиме, о систему који подлеже критеријумима. Или би барем требало да буде тако. Из заједничке, тј. државне касе, награде би требало да се додељују на основу објективног друштвеног значаја. Наравно да није увек могуће сасвим прецизно измерити објективну вредност нечег тако магловитог као што је спортски успех, али ипак је ваљда сваком иоле разборитом појединцу јасно да светско злато у женској одбојци нема ни приближно одјека колико само једна победа фудбалера на Светском првенству.
Из буџета се награде деле не на основу тога колико је ко обрадовао нацију, него колико је ко користио нацији. Зато што би, у супротном, са једнаким правом као и спортисти на исте награде могли да полажу право речимо певачи или глумци. Ако одбојкашицама дајемо по 30.000 евра зато што су ”обрадовали нацију”, онда смо дужни барем десетоструко више ономе ко је испевао ”Јањичара”, ”Месечину”, ”Ибар воду” и друге песме незаобилазне на слављима најразличитијих врста. Замислите колико су људи дубоко дотакле и озариле те и сличне песме, па самим тим и колико смо зато пара обавезни да наградимо њихове ауторе!
И не односи се то само на поп или фолк културу, за које ће неко рећи да су ”јефтине”. Може то да се тиче и озбиљне уметности, каква је књижевност. Драгослав Михајловић је вероватно највећи живи српски писац, а његов роман ”Кад су цветале тикве” већ деценијама спада у најомиљеније штиво најширем кругу читалаца. Поколења и поколења гутала су незаборавне догодовштине вождовачког боксера Љубе Врапца, незаборавног Михајловићевог јунака чија животна исповест оставља трајан утисак и траг. То је кудикамо дубљи однос производа и корисника, него што га затичемо између победе одбојкашица и њихових навијача. Како онда наградити Драгослава Михајловића?
Може се овако набрајати до сутра, али нема потребе. Савршено је јасно да радост, усхићење, па ни дубље и трајније емоције, не могу бити критеријум на основу кога се додељују државне награде, јер би се таквим приступом заправо срушили сви могући критеријуми.
То што су спортисти уопштено повлашћени па имају право на премије за које су ствараоци у другим областима ускраћени, није због тога што они ”радују нацију”, него зато што њихови успеси носе са собом друге бенефите. Али женска одбојка такве бенефите напросто не доноси. И нису за то криве одбојкашице, таман посла. Али то јесте тако, управо због чињенице на коју се стално вреди враћати, а то је да женска одбојка истински занима изразито мали и узак круг људи.
Али, кажу многи, одбојкашице су сјајан узор младима. Многи ће се клинци угледати на њих, па се неће одати криминалу, улици, пороцима, већ спорту. Зато је, додају, оправдано доделити им по 30.000 евра.
Са тим размишљањем имамо два проблема. Први се опет тиче оног незаобилазног терета који каже да женска одбојка сама по себи никога не занима. Одбојкашице могу бити узор само ако Јавни сервис и остали медији изаберу да њих ставе у фокус. Када вас РТС преноси директно у ударном термину, а дневни листови о вама доносе громопуцателне наслове на првим странама, онда да, нека ће се омладина свакако угледати на вас, макар и привремено. Али као узоре их нису одабрале објективне околности, него пука одлука медија, или онога ко управља медијима, да баш одбојкашице доведе пред очи целокупне јавности. Да су то урадили са неким другим, свеједно да ли спортистима или на пример молерима, онда би то били узори омладини!
У крајњем случају, медији то иначе и раде. Хтели или не хтели, промовишу личности и скупине самим тим што извештавају о њима. Тако промовишу некад одбојкашице, некад привредник и ”привреднике”, скоро увек политичаре, а врло често и криминалце или учеснике бесрамних ријалити бљувотина. Зато што такве, пролазне узоре омладини, бирају медији, а који се најчешће поводе за врло приземним интересима.
Други проблем је што награда од 30.000 евра промовише не бављење одбојком, него очекивање да се од једног одбојкашког првенства заради стан. Када би задатак био да промовишемо бављење одбојком, или било којим другим спортом, онда би акценат био на пуком учешћу, тј. практиковању дотичног спорта. Али није. Акценат је на златној медаљи. Не популарише се дакле бављење спортом, него успех. Па се после немојте чудити кад неки омладинац одустане од успеха на спортском пољу, али, заведен новчаним наградама којима смо му махали пред очима, успехе потражи на некој другој, друштвено штетној страни. Постоје и врло злокобни докази да то управо тако одзвања у младим главама: црначка омладина у САД непрестано је усмерена на спортисте као узоре, нарочито на НБА играче, а стопа криминалитета код младих америчких црнаца не да не опада него напротив упорно расте. Млади амерички црнци, наиме, када схвате да не могу да постану НБА звезде, да ли зато што немају довољно дара за кошарку или из неког другог разлога, тек, оне милионе долара које су прижељкивали да ће добити кроз уговор са Лејкерсима или Вориорсима потражиће кроз разбојништва и отимачину.
То је тако са фабричким стварањем ”узора”.
Даље, кажу људи да су одбојкашице допринеле међународном угледу Србије. То је тачно у оној мери у којој су дотични ”међународи” уопште свесни да је Србија освојила златну медаљу на Светском првенству за одбојкашице. Или да уопште постоји светско првенство за одбојкашице. Или да уопште постоји женска одбојка.
Аутор овог чланка који управо читате радио је као спортски новинар преко десет година и извештавао са највећих европских и светских такмичења. Зачудили бисте се колико мало интересовања привлаче спортови који не спадају у оних неколико најпопуларнијих.
Цела та фама о ”подизању међународног угледа земље” заправо је сасвим нетачна, али и дубоко понижавајућа. Колико је слава једног Леа Месија помогла Аргентини, односно Кристијана Роналда његовом родном Португалу? Да ли су онолики успеси Јусеина Болта допринели матичној му Јамајци, под чијом је заставом увек наступао? Да ли, у крајњем случају, Србији нешто доприносе силни подвизи Новака Ђоковића или Николе Јокића, а и један и други су се званично китили звањем најбољег у најоштријој светској конкуренцији и у спортовима који су глобално праћени? Неко вероватно и јесте чуо за Србију или можда обликовао мишљење о Србији на основу Ђоковића или Јокића, али таквих је занемарљиво мало.
И тако даље. Сврха овог текста није да унедоглед доказује да постоје далеко важнији, мукотрпније остварени и дуготрајнији подвизи од овог који је остварила женска одбојкашка репрезентација. А могло би се, јер тога збиља има унедоглед. Него да укаже на кључан чинилац у разумевање сапунице зване ”женска одбојкашка репрезентација”:
Режим у Србији већ десет година вуче потпуно погубне потезе у погледу Косова и Метохије, које је све мање у саставу Србије управо због одлука званичног Београда. Такође, више је него очигледно савијање и повијање режима пред западним амбасадорима а нарочито пред садашњим ”драгим гостом” из Америке Кристофером Хилом, који је очигледно решио да не губи време ни на какве љубазности, макар и вековима потврђиване у дипломатској пракси, већ Устав и законе Србије крши на упадљиво груб начин. И, на крају а ништа мање страшно, режим се по свој прилици припрема да у некој блиској будућности уведе санкције Русији, чиме ће закопати међународну позицију Србије на дужи период, можда и трајно.
Такав режим неће баснословно наградити одбојкашице зато што има најбоље намере. Напротив, искуство нас учи да постоје мрачније, позадинске намере.
Сапуница са одбојкашицама је, највероватније, показна вежба да режим, преко медија, може да наметне онакво схватање општег интереса какав му је потребан. Режим је доказао да може да наметне да јавност мери општу корист не по томе колико је КиМ заштићеније, или колико смо блискији пријатељским државама и народима, него по томе колико је гледалаца обрадовано нечим што су Јавни сервис и дневни листови привремено ставили у фокус, иако ће се већ сутра вратити у запећак којем иначе припада.
Опасна је то вежба. А режиму је управо пошла за руком.
Такође, ако ми дозволите да будем на крају и личан, дужан сам да кажем да су ме успеси српских спортиста много пута доводили до усхићења и да су ми несумњиво обогатили живот, као и многима у мом поколењу. Увек сам према њима осећао дивљење. Али никад захвалност! Јер нисам роб. Био сам и остао навијач и поштовалац тих спортиста, али никада нисам себе понизио тако што бих се довео у позицију да према њима осећам захвалност само зато што су они врхунски у делатности коју су одабрали за животни позив. Такав, западњачки доживљај спорта, тај сапомонижавајући однос према познатим личностима, увек ми је био стран. И мени и мом окружењу, које је туробних 90их управо у спорту често тражило ободрење ускраћено на неким другим странама.
Наметање осећања захвалности успешним појединцима јесте изокретање природног поретка ствари. Ваљда успешни појединци треба да осећају захвалност средини која их је изнедрила, а не обрнуто! У супротном, осећање националног поноса само ће наставити да се одроњава, и то баш захваљујући потезима као што је овај са доделом непримерено високих награда одбојкашицама.
Наравно, оне са тим немају никакве везе. Оне су свој део посла одрадиле најбоље што су могле и на томе им свака част. Овај текст, у ствари, најмање се тиче њих. Оне су заслужиле и славу и хвалу. Само, не овакву и не оволику.
Легендарни командант поново са војском! Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда