Најновије

МИОДРАГ ЗАРКОВИЋ ЗА ПРАВДУ: Међународно право је мртво! Живело међународно право!

Пошто је онако грчевито, је ли, бранио Косово од Шиптара, Борко Стефановић сада се несебично нуди да га штити и од Руса. Па каже:

Пише: Миодраг Зарковић

”Верујем да и у Москви знају да је њихово позивање на косовски преседан о нелегалном одузимању украјинске територије нешто што ми у Србији не можемо видети као пријатељски чин”, рекао је Стефановић, потпредседник Странке слободе и правде, за лист ”Нова” од 18. октобра.

Руси су, дакле, изгубили једног пријатеља. Не Србију, која им и даље наивно верује, него Борка Стефановића, који је прозрео њихове подле намере.

Али, како онда нису на другој страни добили једног новог другара - Приштину? Јер, ако је Борко Стефановић у праву, ако је Русија заиста наудила Србији тако што се, како он каже, позивала на ”косовски преседан” да би оправдала ”одузимање украјинске територије”... зашто онда Приштина није показала Москви буквално никакву захвалност?

Или барем на сав глас обзнанила да је и званична Русија дигла руке од српске државности на Косову и Метохији?

Ако ишта знамо о Приштини, то је да користи и најмању прилику да Србији, али и остатку света, набија на нос своју накарадну ”независност”. То би поготово искористила уколико јој је муницију за то пружила Русија. Еј, Русија! Не било ко, већ највећа земља на свету, највећа нуклеарна сила, држава коју Срби доживљавају као свог главног заштитника.

А ипак, Приштина ћути. На тај нож, који је Русија, у слободном тумачењу Стефановићеве изјаве, забила у леђа Србији, приштински терористи не осврнуше се ни у пролазу. Ни случајно.

Не само Шиптари: ћуте буквално сви покровитељи ”независне Косове”. Лондон, Брисел, Берлин... зуба не обелеше на дотичну тему. Онолико галаме о ”неповратној самосталности” њиховог картелског чеда, годинама не заклапају уста о томе, али сада, када им је, како примети Борко Стефановић, за право дала једна Русија, они - ни мукајет!

Не може се, међутим, рећи да је Борко Стефановић сасвим усамљен у критици Русије. Његов поглед на руско-српске односе деле припадници владајуће СНС, почев од председника државе Александра Вучића који је још првих дана маја (када су, наравно, избори увелико били завршени) завапио да изјаве Владимира Путина стављају Србију у тежак положај. Такође, руску издају потенцирају многобројни овдашњи аналитичари, гостујући по ударним српским гласилима и кукајући на клипове које званична Русија забија под српске точкове. На крају, али не и најмање важно, извештач ”Њујорк тајмса” је у репортажи из Косовске Митровице крајем септембра написао:

”Често помињући Западну интервенцију на Косову као оправдање за руско отимање Крима и друге украјинске земље, Путин је поткопао начело територијалне целовитости на којем Србија заснива своје право на Косово.”

А опет, када би то гледиште било оправдано, онда би неизоставно следило да колекитвни Запад, супротстављајући се руској интервенцији у Украјини, заправо даје подршку српској државној целовитости и нашим настојањима да сачувамо Косово и Метохију. И ту онда долазимо до истог чвора као и малопре: нико се у име Србије није на томе захвалио Америци и њеним савезницама. Па ни иронично.

Испада, према томе, да тренутно имамо на делу два чиста апсурда. Под један, званична Русија предузима нешто што наводно иде на корист приштинским терористима, али они ево већ осам месеци не нађоше за сходно ни да помену ту корист. Под два, колективни Запад већ осам месеци наводно брани начела којих се управо Србија најгласније и најчвршће држала још од 1999, али не само што званичници, политичари, па и јавне личности Србије нити једном нису ту чињеницу - ако је чињеница - ни пробали да искористе, већ смо сведоци да се притисак Запада да се Србија помири са ”независном Косовом” само појачао у последње време.

Али то ипак нису апсурди, већ реални докази да је време принципа прошло. Ако је икада па постојало.

У деценијама иза нас, Америка је ведрила и облачила светом готово без икаквог зазора. Тако им је пошло за руком да на нашим просторима на само пар стотина километара удаљености намећу сасвим супротстављена правила: границе су тамо светиња која се не сме нарушавати, а овамо нешто што се по сваку цену мора мењати. Лаковерни су мислили да смо ми Срби унеколико криви због тога што нисмо успели да се прилагодимо таквим правилима, ма колико она била нестална, али истина је да правила заправо нису ни постојала. Осим оног једног, да Вашингтон увек има последњу реч која се мора беспоговорно поштовати, па чак и ако гази оно што је тај исти Вашингтон тврдио колико јуче. И наравно да су у таквој расподели снага постојећи међународни закони били оптерећење сваком ко би пожелео да се супротстави америчкој самовољи из позиције залагања за међународно право.

Русија је 24. фебруара ставила до знања да се убудуће ни она неће придржавати тих правила која Америка и њене савезнице упорно крше. То не значи да је спремна да по њима гази онако како то ради Запад. Таман посла; да је тако хтео, Кремљ је могао заиста да призна ”Косову” и тако у потпуности преузме исти образац понашања као и Бела кућа; али није. Па ипак, Русија је показала спремност да игнорише међународно право тамо где је оно већ брутално погажено од стране Запада.

И то је један од главних разлога због којих је рат на истоку Европе нешто што из корена мења свет. Ако Русија однесе победу, то ће значити да САД и њихови интереси могу бити поражени њихобим оружјем и на њихов начин.

Историја нас учи да империје заиста пропадају тек када им се то догоди.

Хоће ли Србији и њеним интересима такав исход бити на корист или не штету? Ако се буду питали Александар Вучић, Борко Стефановић и њима слични, који се поигравају националним потребама зарад сопствених амбиција, онда одговор може бити врло неповољан. Али, ако најзад почнемо да се понашамо у складу са оним што огромна већина народа правилно препознаје као више националне циљеве, онда је такав исход нешто што, ако већ не можемо да му допринесемо, онда би барем требало да га наглас прижељкујемо. Јер, нова светска правила и начела вероватно неће бити одмах постављена и проглашена, а у том међувремену пресудно ће се питати онај ко победи у овом рату.

То схватају и Шиптари. Зато се не захваљују Русији сада, али ће, у случају руске победе, брже-боље да појуре да објасне Москви како су они увек мислили, осећали и сањали исто што и Владимир Путин.

На нама је да их у томе предухитримо. И њих, и остале ”миле комшије”, које би се у случају таквог исхода баш тако и понашале.

За сада смо у стартној предности. Јер, српски народ заиста мисли, осећа и сања исто што и руска нација. Зато и не бисмо смели да пропустимо прилику која ће можда да нам се укаже у врло догледној будућности.

Остале колумне Миодрага Зарковића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
[Translate to English:] [Translate to English:]

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА