Пише: Бранко Вељковић
Улоге подељене, апанаже исплаћене, звања одређена а медаље исковане.
Медијска гунгула за „још једну велику победу“ самозваног, унапред припремљена.
Од древног имена презиме а од презимена па замало добри војак Швејк. Умало човек. И за њега, као и за Швејка Јарослава Хашека, још увек не може да се са сигурношћу каже да ли је само имбецил или саботер. Розете и ловорика, мирно гледа пропаст свога родног краја и изверзирано рапортира свом номиналном вођи преко фламинго фреквенције. У складу са врло децидним упутством неки дан раније послатог и свечано дочеканог ироничног генерала бондстеел војске, овај наш климоглави, безкрвни Швејк распоредио је НОРЕ без муниције и посада на положајима на по све сем за Србе безбедној дубини још оно мало Србије, одакле могу сасвим мирно да „добаце“ евентуално до предрграђа Краљевог града или Брњачке град-тврђаве где је упокојена Јелена Анжујска, мајка краља Милутина и краља Драгутина, жена Србског краља Стефана Уроша И, а свакако не даље од граница четири србске општине већ одређене судбине,... али навикао је србски народ. И овај пут су хаубице опет усмерене на србске куће. Тужно је што су овај пут то србске хаубице. У добро загрејаним возилима, заштићени као неуништиви бели канали преко земље Србије, акредитовани представници ироничног бонстеел генерала прате ин виво како ће Швејк да поређа артиљерију на локације где му је речено да може то да уради. Пијуцкају посматрачи конзервиране напитке из својих земаља и смеју се. Чекају свог Деда Мраза и девизне дневнице из кризних подручја.
Швејк и припадајуће розете жељне ловорика и цвећара, поређали су НОРЕ са сандуцима школске муниције на безбедну удаљеност од опет распомаљених србских крволока. Ове са пушкама свечано су постројили на оближњој планини. Све је подређено увек пожељном сликању и зимској, идиличној промоцији и „успешним“ каријерама новопостављених функционера органа реда и силе. Ваља, по наређењу преко мора и уз благослов кецељица, нацртати и једног новог-старог „јунака“, кандидата за директора народне милиције. Чистог срца и наивног схватања, постројени зелени нижих чинова изричито су од врховног не знам чега, тражили да у одбрану скијалишта и небројених некретнина картела они крену пре батиних навијача. Не схватају да је и то, као и увек, већ одређено, те да се већ зна ко ће да буде херој а ко издајник у „пуц пуц ожежи ожежи“ сценарију који се управо дешава. Јер ако већ не може да буде ОН лично херој на терену, дај бар да то буде „брат по матери“. И бата хоће своје место у недописаној историји. Ту се негде мува и остатак „заслужне“ фамилије. Наивни захтев чистог срца оних стварно спремних да погину за оно што још увек срцем верујемо да је наша земља, није усвојен јер су, много употребљивији и значајно јефтинији за трошење, навијачи, већ распоређени на „лицином месту“. Али и то већ сви знају. Што би се у нека друга времена рекло – „тајна операција жути мрав са пунђом“. А момци у 50 нијанси плаве и вечити командант, јунак Ф.Б.И. аналитике, „херој“ из доба сатирања незгодних сведока и по мало кандидат за директора полиције, лагано се кези у камеру испред строја унезверених младунаца лица прекривених фантомкама. Ех те фантомке. Можда до пензије и схвате да их са истим циљем фантомкама крију од Срба и постројавају неку ноћ на планини и од Срба који протестују бранећи се од безнађа, испред Андрићевог венца, са искључивим задатком да млате, газе, масакрирају и убијају сопствени народ а не да дејствују против стварног непријатеља. Зато су им, примерено намени и униформи без душе, у предлогу новог Закона о полицији и скренули пажњу да „полицајац треба посебно да води рачуна приликом употребе електрошокера на трудницама!!!“.
И овај пут су свечано постројени да „бране“ Косово али не од Арнаута већ од Срба!
Почео је претпоследњи, очекивани, најављени и већ потписни и договорени „напад на Лесковац“. Пирот су већ потопили у амонијак а Србију у фекалије. Још само да „за наше добро“ долију и тих 1.000 тона сумпора страних рударских компанија-убица у Шумадију и успешно су затрли све што су дотакли.
И тако. Игроказ за драму, драма за политички ролекостер, треба претећи одлуке које следе. Ново кување да се прикрије воњ свих дојучерашњих издаја. Што рече када рече самозвани у престоници много боље котираног комшије – „кључно питање је ко ће да преживи следећу јесен и зиму“,.. самозвани и његови „зато што сам паметан“ бисери. Од пробраних новинара, подобних да му приступе, увек може неко да га пита, на кога је мислио када је то рекао? Можда ће неко некад и за овог живота и пре самог Бога да пита самозваног - колико си сада „добио право живота да уништиш? Колико је сада људских душа потребно жртвовати „предвиђеним плановима“ које спроводиш?
Док се на југу цимају НОРЕ и постројавају трупе, када је требало да се народ и држава чува барем на том по Србе увек несрећном папиру, јер су све друго већ продали и предали, пре само месец дана, један чађави чадеж, искрени љубитељ „чађаве двоцевке“ са обе стране омиљене му цевке, мирне душе је уступио „свој“ мандат председника Управног одбора Коморског инвестиционог форума Западног Балкана (КИФ ЗБ6) председнику Привредне коморе Косова Љуљзиму Рафуни на конферецији комора која је одржана у Љубљани, уз толико пута изречено „време је да верујемо једни другима, да славимо оно што нас спаја, а не оно што нас дели“. Да, рече и да му је Љуљзим „драги пријатељ“ уз огавно полтронисање и захвалност што је његов „драги пријатељ“, Љуљзим, прихватио мандат. Зазвучало је као да је хтео да изрекне „драги брат“ али ај да се држимо објављеног транскрипта а не закулисних руковања. Те да му је (љубитељу „чађаве двоцевке“) „изузенто драго када данас види заједно колеге из свих привредних комора – Албаније, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније, Србије и Косова, када види да деле заједничку визију и другу реалност“ !?!
Да би, ето мало, колико је паметном довољно, показали како „независна и одговорна државна политика“ изгледа у пракси самозваног, упутићу вас на следеће – Политика, 28.12.2022 у 16.17, ексклузивно објављује – „Кристофер Хил: Време је да се уклоне барикаде с Косова!“. Истог дана у 16.52, дакле целих 35 минута касније, КоССев објављује – „Ракић: ВУЧИЋ мисли да би било добро уклонити барикаде, Срби не верују Куртијевој влади!“. Још једном, браво за небројене, анонимне, хероје којима овакве ствари више не промичу!
А на фламинго телевизији, где и „највећи“ међу њима морају да јавно рапортирају и понижавају и себе и институције које су им додељене ако мисле да потрају, заседа труст јефтиних драматурга и неуморних тровача јавног здравља. Предвођени „шут у стражњицу“ увређеним и уцвељеним малоумником и свеже блазираним Малим Маретом. Дошли да објасне геополитичку мудрост и далековидост оног чије се име спомиње само хиљаду пута на дан.
И ту ведете блистају, примерено фреквенцији и раскошном интелекту. А фарма иде обавезно пре и после те њихове фарме уз обавезни „пиплметар“.
Мали Маре, од милоште звани „пате“, „у све се меша“, пошто је са одабраним професорима трећег позива истог морала, „важнијим од политичара“ и припадајућим академицима скројеним по мери дружења и бајања четвртком, „успешно“ одбранио Галипоље од „напада“ истине, рече и овај пут што понављао не бих. Истим жаром и за исту надницу сребрњака одабрани здружено „бране“ острвљане, франкофиле, дојчландере, Галипоље и ето чак и Косово. Али, не „бране“ они географију, они „бране“ сценаристу и помало, док се не каже другачије, за сада још увек актуелну ономатопеју псећег лавежа. У тој „борби“ жртвовао је Мали Маре са кнедлом у грлу пре пар недеља и два пута изабраног инжејнера, а сећају се присутни како су му дрхтала нејака коленца кад би га за живота тај инжењер тугаљиво погледао. Тај инжењер га је и из муља извукао, на екран га ставио и у свет послао. Али нема Маре проблем са тим. Гази Маре широким путевима. Много их се тиска ту са њим иако су „уска врата која воде на стазу живота“.
Народ ћути. А знаш, Мали Маре, када народ једном стварно заћути, „камен ће провикати!“.
Када би неко стварно хтео да Малом Марету појасни то око широких путева и малих врата морао би да му пре тога поклони Књигу. Да научи Мали Маре „пате“ да постоји разлика изумеђу познавања пута и кретања њиме и да за неке руте не постоје „алтернативни правци“ које он тако дуго и предано „изучава“.
Јер Мали Маре верује да је коридор предвиђен и за њега. Верује да ће он бити у ВИП колима са припадајућим ротацијама и дипломатским пасошима а не у збеговима и колонома. Као што су некада тадашњи самозвани и врли Никола Пашић „прегазили Албанију“ а нису. Нису. Скупили се у Пећи, издрамили баш као и ови данас што стално нешто драме и уредно и безбедно, „тихом ноћи“ коридорима дошли до Драча и острва да се тамо сликају. Народ и војску су гурнули преко Проклетија. У Погибељ. Опет жртва, ритуално приношење људске крви невиних на олтар политичких амбиција бездушних и „славе“. Самозвани су се тада само сликали са претеклим живим лешевима. Исто онда као и ови сада. Иста школа из истог подрума. Јуде.
Можете ли да замислите, уз сву драму која данас вришти на све нас са тих проклетих малих и великих екрана, једног јединог актуелног политичара који би са својим народом данас газио Албанију? Има ли га?
А можете ли да замислите и једног јединог данашњег политичара који не би, зарад пет минута славе и власти, опет гурнуо тај исти, „свој“ народ у голготу, погибељ и страдање? Има ли га?
За тебе је Мали Маре, ова наша Србија исто што и за од сина Николе Цинцара Пашића, запамћеног као Рада Пашић – „припиздина“. Тако је Рада, врли син врлог тате онога времена, као и свима нама познати врли синови данашњих врлих „тата“, овога времена, звао од њих презрену, ову нашу једину, Србију. За све њих Србија је само једна – „припиздина“. Несретни Рада, никад крунисани „краљ“ тада свеже опијеног Београда, брљавио је тако по престоном гарду све док га један Данило из брда није ставио „ђе му је место“. Рада, искомплексирани наркоман са изразитом жељом да мимо „уличног универзитета“, постане велики дон онога времена и увек присутни, таквима до задњег дуката лојални, подгузни генерали. Вечити тандем одабраних синова и пројектованих управљаћа апаратом силе. Виђате ли можда нешто слично ових година и деценија?
И Мали Маре, сети се. Ниси ти направљен од бриа и цамемберта него од сира и кајмака. Није ти тата ходао булеварима него ливадама. И не „заврћу Срби ногавицу када пада киша у Паризу“. То си ти, као и онолики твоји „заслужни“ гости, заврнуо ногавицу и сви знамо коју и где, пред ким и са којом заклетвом. А у Срба није био тај твој широки пут и врата велика. У Срба су врата вазда била мала, па и на кући са кровом на четири воде, „куће, колико те може покрити, а баште, колико ти око види“. Тако су настале колибе, савијаче, лубњаче, избе, клијети, вајати, савардак и стрница, огњарица и кровињача, али и конаци и чардаци,... И та су кућна србска врата мала са јако добрим разлогом. Да када се домаћин, после увек тешког радног дана али на поштеном послу или занату, кући врати, да се сагне, да се поклони кад кроз своја врата пролази, да се сваки дан сети да је дом свето место где седи и децу чува свето биће – жена, домаћица, мајка, Она која се безрезервно чува и воли Мали Маре а не подводи се и не дели се са селом зарад гледаности и „престижа“ заврнутих ногавица.
Што се тиче твог, теби додељеног, самозваног и он гази истим тим широким путевима. Од „нултог миграционог салда“ до декларације из Тиране и мора измишљених послова и проблема за широке масе свих наших „народа и народности“. Јер, сада нам је свима јасно, свако село на свету овом има свог самозваног и сви нешто стално лажу и варају. Тако и овај „наш“ самозвани стално измишља нове теме и проблеме, као некада фараони у старом Египту, који су робовима стално измишљали нове послове а све због тога да робови не би размишљали и сањали о слободи. Тако и самозвани. Стално привиђа нове олоше и непријатеље а неисцрпну инспирацију добије сваки пут када је приморан да се погледа у огледало. Како он тако и његова демонска братија. У паузма између два „непријатеља“ и припадајућих фарми, заглупљују нас са прасетом и пинкашом, „епским“ суђењима веч познатих исхода, приватним емотивним животом једне ничим изазване Анђелке и како самозвани исправно рече – „ценом струје коју ВИ паћате,.. а која је најјефтинија у Европи“!
... „Ценом коју ВИ плаћате“!...
Подсвест је чудо! Јер, како самозвани рече - „ВИ плаћате“!
Он верује да њему никада и низашта неће стићи завршни рачун!
А један други завршни рачун, адресиран на све нас, управо се активира ових дана. Глобална банкарска групација, Голдман Сакс, партнер онога што се у њиховим медијима зове Влада Србије, у наредном периоду активираће имплементацију „послова“ по основу завршне процене материјалне вредности целе Србије! „Они“ и легије самозваних, одлучили су да је сада у Србији на продају – апсолутно све! Коначна распродаја, „црни петак“ за Србију пре него што нас и званично прогласе за робове, баш као и у изворном значењу тог истог „црног петка“ – распродаја робова! А онда следи извињење, као и сада што се, ових дана, из срца те „освешћене“ Европе потуљено извињавају за вековно сатирање Африке, за неких 300, 400 или 500 година убијања тамошњег народа. Кад то време прође, могу да се смилују и да се онда свечано извину и нама! А тада нас више бити неће.
У тој комбинаторици, где је и самозвани нешто, отпрлике, као малигна историјска неминовност тачкастог типа, они који „држе правац“, у једном тренутку су, зарад хлеба и игара, измислили „унутрашњег непријатеља“ који стварно постоји али не тамо где су цео систем лагано усмерили. Онај србски домаћин, кога већ поменусмо данас, он је тај њихов вечити непријатељ. Њему су нацртали крст на чело. А није прогањани и понижени србски домаћин непријатељ. Ви сте непријатељи! Онда, као и сада, ваши „упућени и подобни“ кадрови су по том партијашком „радохоличарском моделу“ сву политику и систем безбедности усмерили у том измишљеном правцу, против измишљених непријатеља. И сви „заслужни професионалци“ су предано, деценијама, прогањали тако проказане „унутрашње непријатеље“ да би они могли у тишини да инсталирају своје партијаше и „контроверзне бизнисмене“ за деценије које долазе.
И знамо да свакоме ко стварно, ван ваше скупштинске или медијске режије, мисли или ради другачије већ одавно копате гробове и смишљате казне али, рећи ћу вам овако, што моје није већ је од једног који је једном давно видео даље од свих тада од Истине уплашених – „можда се ви више плашите да мени изрекнете казну него што се ја плашим ваше казне“.
А цела Србија сада зна да вам се привиђају Вагнерове опере и црни лабудови а моћ вашег страха је велика.
Тачно је да добра музика може далеко да се чује а лабуд да слети и кад се замрла вода најмање нада.
Није у Србији само Зубин Поток Ибарског Колашина обдарен зубима, има још пуно потока са Зубима!
Остале текствое Бранка Вељковића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда