Најновије

НАРОД У СРПСКОЈ ЈЕ СПРЕМАН: Нека „матица“ и „мајка“ бране своје потписе на „Дејтону“

Ако ћемо поштено, Дејтонски споразум као решење за БиХ потекао је из Сарајева. Устави и територијална поделе Швацарске, а посебно Белгије били су омиљено штиво свих странака и лидери не само националних странака, носали су их под мишком. Читало се и поредило са ситуацијом у БиХ, расправљало о позицији припадника малих мањина које ће се наћи на просторима изван својих националних кантона, о хуманом пресељавању заменом кућа и станова

Република Српска (Фото: Јутјуб)

Пише: Ненад Кецмановић

„О’Брајен је био ситно пискарало у Стејт департменту, који је хватао биљешке на важним састанцима и онда на чисто преписивао оно шта су политичари договарали“- одбрусио је Додик помоћнику државног секретара САД.

Повод је била О’Брајанова негативна реакција на почетне резултате договора националних лидера у БиХ у Латашима, а без иностраних посредника, што је за протекторат било недопустиво.

Додика је посебно наљутила О’Брајанова тврдња да је он сам, лично партиципирао у изради Дејтонског споразума, као правни експерт.

Истина је да је донедавно словило да је творац Дејтона Ричард Холбрук, а О’Брајана нико није ни спомињао, али човјек је у међувремену напредовао, па је, како то често бива, и аутобиографију ретуширао у складу са актуелним статусом.

Реално гледајући, радило се о сувише важном послу да би допао и самог Холбрука, тек релативно добро позиционираног чиновника Стејт департмента.

Спољну политику води предсједник, а такве одлуке доноси у Овалном кабинету у консултацији са потпредсједником, државним секретаром, савјетником за националну безбједност, шефом ЦИА, командантом Генералштаба и понеким још изван круга који ту формацијски припада. Они договарају идејна рјешења, које се онда наниже разрађују и поново враћају.

„Највећи спољнополитички успјех САД у послијератној историји“ везан је наравно прије свих за Била Клинтона и послужио му је као велики поен за други предсједнички мандат.

Затим, на бомбардовање српских положаја неформално су утицале Хилари и Медлин, а то је опет био увод у Дејтон јер је требало обезбједити подјелу ентитетских територија 51:49, што је договорено у Женеви у формату Контакт-групе и није било могуће без учешћа бројних актера.

Холбрук је био прије свега вјешт и ефикасан преговарач чија функција није била да креира рјешења него да локалне актере убједи да их прихвате, да одступе од својих ставова, да направе компромисе, а он је био спреман да припрјети, да уцјени, да обмане.

Даље, у креирању финалне верзије Дејтона итекако су учествовали и Милошевић, Туђман и Изетбеговић и њихови сапутници Харис Силајџић, Кољевић и Крајишник, Крешимир Зубак.

Који ђаво би иначе неколико недјеља сједили и преговрали, писали, брисали, преправљали.

Многа иницијална рјешења су измјењена, попут, статуса Сарајево, које је на улазном папиру било предложено као дистрикт, рјешење за Брчко је остављено отворено за накнадну арбитражу.

Најзад, Дејтонски споразум је заправо био плагијат Кутиљеровог плана коме је као јаје јајету сличан, тако да га је Изетбеговић два пута потписао, а у међувремену једном повукао потпис.

Могло би се тако рећи да је прави аутор Дејтонског споразума Жозе Кутиљеро, иако се тај план често именује као Карингтон–Кутиљеров, јер је био дио ширег аранжмана за Југославију у цјелини, који је пакован под руководством лорда Карингтона.

Не би било фер прећутати ни коауторство и Венса, Овена и старог Столтенберга, који су сви редом, укључив и Кутиљера и Карингтона, накнадно посвједочили да су САД током рата преко Изетбеговића саботирале све европске инцијативе.

Сваки од тих планова садржавао је неколико кључних принципа: територијално-етничка подјела, висока политичка аутономија дијелова, минималне надлежности централне власти, што је све садржано у Дејтонском споразуму.

Ако ћемо поштено, Дејтонски споразум као рјешење за БиХ потекао је из Сарајева. Устави и територијална подјеле Швајцарске, а посебно Белгије били су омиљено штиво свих странака и лидери не само националних странака, носали су их под мишком. Читало се и поредило са ситуацијом у БиХ, расправљало о позицији припадника малих мањина које ће се наћи на просторима изван својих националних кантона, о хуманом пресељавању замјеном кућа и станова.

Инспирација су биле и књиге Арента Лајпхарта, теоретичара демократских консоцијација како је он крстио политичке системе у Швајцарској, Белгији Холандији.

Овај Американац холандског поријекла то није смислио у професорском кабинету него инспирисан искуством земље свог поријекла. Написао је, поред осталог, да „католици и протестанти у Холандији живе толико у свему подијељени у истој држави да се једино сусрећу на улици и у војсци“. Па је, ето, и он коаутор.

Хвалисањем да је у ствари он писао Дејтонски споразум, Џејмс О’Брајен, можда и није толико хтио да се направи важан, колико да Србима, који 30 година бране Дејтон док га САД руше, поручи: „Ваљда ја као аутор знам боље него ви шта сам написао“.

Тиме додуше себе доводи у неприлику, јер су управо из САД својевремено саопштиле да „није важно слово него дух Дејтона“, а из ЕУ – да је БиХ из дејтонске фазе прешла у европску фазу.

Ако саберемо, колективни Запад сматра да одредбе Споразума не треба читати дословно, а и суштина му је већ превазиђена.

О’Брајан се као правни сарадник на пројекту бавио ефемерним анахронизом.

Ни рјешење за БиХ, потписано од домаће тројке, те међународно гарантовано од предсједника и премијера великих сила, није потписано у Дејтону, него у Паризу, али споразум сви зову Дејтонски.

Аналогно, ни Холбрук није био аутор Дејтонског споразума, али ће остати запамћен као његово дјело, иако није био креатор Дејтона, него главни преговарач што је био тежи и важнији посао од писања основног текста и 10 анекса.

Било је важно да Споразум буде амерички, да буде креиран у САД, да главни аутор буде Американац, да Америка увијек и у свему буде главна. А онда спектакуларан премет преко главе!

Ни годину дана пошто је славље због „највећег међународно-политичког успјеха САД послије Другог свјетског рата“ и Клинтоновог другог предсједничког манадата окончано, почело је систематско поткопавање Дејтонског споразума.

„Донио је мир али не и политичко рјешење“, „нефункционалан и прескуп“, „Бонска овлашћења в.п.“, „Неопходне уставне реформе“, „Није важно слово него дух“, итд. У један мах су чак лансирали причу да је оригинал Споразума изгубљен како би могли да измишљају шта у њему пише.

Најзад, испоставило се да је сам Холбрук шапнуо Изетбеговићу на ухо да потпише, а да ће доцнијом ревизијом Дејтона бити укинута РС.

Хилари Клинтон је као Обамина државна секретарка и касније годинама апеловала да се „САД врате незавршеним пословима у Босни“. У Сарајеву су секундирали да је „Дејтон лудачка кошуља за Бошњаке“.

Ко је на крају заслужан да Дејтонски споразум одавно није заборављен као мртво слово на папиру до кога нико не држи?

Иако га није ни правио, ни потписивао, ни гарантовао, Додик је готово једини који, упркос свима њима, деценијама храбро и вјешто брани ову обману због које су се Американци угризли за језик.

Подршка Србије подразумијева се и када није баш изричита, али малигни Лавров у свакој прилици понавља: „Дејтонски споразум и Резолуција 1244“.

Она „украдена украјинска икона“ требало је да буде Додиков мито Лаврову и основа пријаве Интерполу због корупције. „Црвена потјерница због удруженог криминалног подухвата!“

Потом им је Додик понудио алтернативу: (изворни) Дејтон или мирни разлаз, па су му послали лажног в.п. да га изведе пред суд и Српској узме ријеке, шуме, земљиште и остала јавна добра.

Заборавили су да поред воде и земље Србима одузму и ваздух. А онда је стигао коаутор О’Брајан и дао „аутентично“ тумачење Дејтона: „САД подржавају Шмита, јавна имовина Српске припада БиХ, странци остају у Уставном суду“.

Прећутао је да је „независном“ Суду БиХ издиктирао пресуду за Додика о забрани политичког дјеловања.

Вучић је то сажето описао: „Правосудни циркус у Сарајеву“, али шта ћемо ако циркуске звјери подивљају, искоче из кавеза и насрну на укротитеља?

Народ у Српској се изјаснио већ поводом првог рочишта. Нека се „матица“ и „мајка“ припреме да бране своје потписе на Дејтонском споразуму, јер у Сарајеву журе са пресудом: ухапсили су предсједника суда, судије бјеже у превремене пензије, сада су нашли непристрасну судиницу Муслиманку која се оружјем борила против Српске.

Извор: Све о Српској

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА