Најновије

ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Опозиција на локалним изборима да затражи премештање „Колосеума“ из Сурчина у Ниш!

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Када, напокон, председнички и парламентарни, на једној, а локални избори, на другој страни, буду раздвојени за вјек вјекова као што је то у већини земаља цивилизованог света; када се сви локални избори – градски, општински и избори за градске општине – буду одржавали истога дана и не буде остављена могућност за туристичко-гласачке сеобе бирача с једног на други крај Србије; када председник Републике престане да крши Закон о спречавању корупције који уређује сукоб интереса јавног функционера и када, као председник свих грађана и самозвани врховни командант, престане да, чак и на локалним изборима, „ратује“ на страни једне партијске војске против „остатка Србије“ коју чини три четвртине њених грађана…

Ако Неочекивана Сила Која Се Изненада Појављује И Решава Ствар, ипак, на „молбу“ западних амбасадора попусти и „пресуди“ да се и поновљени београдски и сви преостали редовни градски, општински (дај Боже закона и Устава Србије, и у локалним самоуправама на Косову и Метохији!) и избори за градске општине одрже у једном дану... ако затим тзв. права опозиција, на „апел“ истих тих велепосланика, одустане од непоколебљивих заклетви типа „или ће избора бити или их неће бити“; „ми желимо да идемо на изборе, али ово нису избори; власт је изабрала да на изборе иде без опозиције - или ћемо имати изборе, или их немамо“; „то нису избори већ фарса; нећемо дати легитимитет изборној крађи“... 

Било овако или онако, уколико до локалних избора, свих спојених у једном дану или само сепаратних у Београду, заиста дође, а опозиција их не бојкотује – шта би могла да буде добитна тема и победнички наратив тих и таквих избора?

Е, од тог момента би на локалним изборима – надајмо се, већ од следећих – почели да побеђују конкретни комунални програми и кандидати које бирачи познају и за које верују да баш они могу да реше локалне проблеме, а не фиктивна имена и презимена из далеких крајева!

Нудим опкладу да би јединствена листа целе опозиције – јер, идеолошким и политикантским разликама није место на локалним изборима – са понудом коју предлажем, не само потврдила, већ два пута узастопно (2022. и 2023)извојевану, победу у Београду него би победила и у добром делу градова, општина и градских општина у којима ће овог пролећа бити избора. 

Професор права, академик, кратко време и председник Владе Кнежевине Србије Аћим Чумић је, још у другој половини 19. века, говорио да су држава, црква, фамилија и општина четири основне установе људског друштва, а сама општина основ економског, духовног и моралног развитка, „свести о општности, важности грађанској и патриотизму“.

Док, век и по доцније, Доктор Шапић, доскорашњи градоначелник престонице, а тренутни привремени / принудни „први орган“, за разлику од академика Чумића, сматра да није његово да, у 21. столећу, решава канализацију за 200 хиљада грађана централне београдске општине Палилула, на левој обали Дунава, коју је, иначе, Свевладар лично, обећао још пре пола деценије, већ као приоритет локалне власти истиче протеривање мртвог Јосипа Броза Тита са Дедиња у Кумровец, а локалне београдске изборе види као „вредносне“, на којима се „брани народ и држава“, а за то је непходан „српски градоначелник“,  а то је, према његовом суду, он лично!
Оваквом „програму“ листе „Александар Вучић – Београд не сме да стане“, чији је кандидат за градоначелника Доктор Шапић, најприличнији би био онај слоган из „Алан Форда“: “Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо – странка истине!“

На мегаломанске пројекте, углавном на потезу између наплатних рампи Шимановци и Бубањ поток, већ су улупане десетине и десетине милијарди динара народних пара. 

Додуше, више десетина милиона евра отишло је и у неколико рубних тачака Србије, попут Зајечара, Лознице или Лесковца, али, нажалост, не на решавање животних проблема тамошњих становника него на фантастичне инвестиције попут супермодерних фудбалишта на којима се игра нижеразредни фудбал и која, наравно, зврје празна.

Већина ових пројеката рађена је по жељи и хиру, а нечесто и по идејним и „архитектонским“ замислима, Врховника лично, са углавном нетранспарентним трошковима и извођачима радова, врло ретко са било каквом озбиљном студијом оправданости.

Три поменута стадиона били су део некаквог, превасходно партијског напредњачког, плана „Србија 2025“. 

Ово што нам следује као део новог „Скока у будућност“, тј. у 22. век – изградња такорећи новог престоног града – на први поглед асоцира на својевремени пројекат државе Бразил, о измештању административног средишта из пренасељеног Рио де Жанеира и изградњи нове престонице (од 1960 – 1972), Бразилије, на, до тада ненасељеној, висоравни у централно-западном региону земље.

Али, овде се ради о присилној делокацији центра центра Београда, делимично у „Београд на води“, а већим делом у најплодније оранице Доњег Срема, на само двадесетак километара од Теразија. 

Као у оној песми Доњосремца Владе Канића: „Има један кућерак у Срему, зидан је из блата из ината, с погледом на јабланово грање, и салоном за плакање. Изнад њега виноград у брегу, подрум чува куче звано Ђоле. Кума су му трезнили од вина, па је Ђоле сада Ђина...“

Да се нови главни град сели у Црну Траву, у „пусту земљу“ на граници са Бугарском и Северном Македонијом, или Куршумлију, на административној линији са Косовом, као порука да никада нећемо одустати од 15 одсто окупиране територије Србије – па да, за тако нешто, дигнемо обе руке.

Али, не.

Када је, још тамо негде, у лето 2020, нама прегладнима „хлеба и игара“, тј. нормалног живота (после вишемесечне корона изолације), нападно обнародован „Концепт Стадион сити“, написао сам блог под насловом „А зашто национални стадион не би био у Црној Трави?“.

Иако тада појма нисмо имали да ћемо, две године касније, као премију на лотоу, извући и „Светску изложбу“, али не „праву“, већ ону утешну о спорту и туризму, за коју се нико ко нема пара за бацање или већ изграђене инфраструктуре, не кандидује, у међувремену смо, на кашичицу, сазнавали да ћемо тамо, осим националног фудбалског, добити и национални атлетски стадион, па аквапаркове... па технолошки парк... па просторе за концерте и културу... па забавне паркове и изложбене просторе, па долазак великих светских трговачких ланаца, па велики број стамбених и пословних блокова, пословно-стамбени центар са 1500 станова... 

Па, кад смо већ добили нови пројекат од (наводног) „јавног интереса“ за све грађане Србије, уз пратећи лекс специјалис и сву могућу нетранспарентност која је уобичајена за овакве пројекте „државе у држави“, кад већ за овај „скок у будућност“ задужујемо све грађане Србије са нових 17 милијарди евра кредита  - има ли логичније теме за јединствену опозицију од захтева да се „Експо центар“ и све ово око њега и „под њим“ гради тамо где за то има и економског и социјалног и развојног и демографског и безбедносног и сваког другог стратешког разлога.

Дакле, жели ли опозиција победу у Београду, али и у Нишу, јужно и источно од Ниша, и диљем Србије, ево им победничке теме.

Да, чак да је све ово Неронов (тачније: династије Флавијеваца) Колосеум, чак да је ово и невешт покушај Врховникове пропаганде да нашем Свевладару „сазида споменик за живота“, као Неронова статуа „Колос Сунца“ и његова раскошна палата на чак три римска брда што је била - нека се гради све ово.

Али, не у њивама око Сурчина, јер је од будућег „Експо – Стадион ситија“ најближи међународни (а српски) аеродром удаљен чак 240 километара и зове се „Константин Велики“. И у Нишу је. А сурчински „Никола Тесла“ ће наредне три деценије бити и остати – француски!

До Сурчина нема ни метроа (а и не планира се ускоро), железничка пруга за „Бг воз“ тек треба да се гради, а поред Ниша пролазе међународне пруге за Бугарску, Турску и даље на исток, али и за Грчку и Медитеран!

Кад већ нико неће у Врху Врхова, хоће ли се, макар опозиција, напослетку присетити да  Србија није само Београд?

Ако ће већ национални стадион или Експо центар бити толики привредни замајац, као што Врховник и његови климоглавци тврде, зашто их не бисмо изградили око Ниша? 

Рачуница Националног  тима за препород села (Одељење за село САНУ и Министарство за бригу о селу) је сурова: од око 4.700 насеља у Србији, у фази нестајања је чак 1.700, у 1.000 живи мање од 100 становника! 

Мој некадашњи колега из покојне „Борбе“ Бранислав Гулан је још прецизнији: „У Србији 1.000 села нема продавницу, а 500 нема асфалтиран пут! У 150.000 сеоских кућа нико не живи, а 50.000 кућа нема власника!“

А управо су пет округа на југу (Нишавски, Пиротски, Топлички, Јабланички и Пчињски) најургентнији, не само економски, него и демографски, национални, па и безбедносни проблем, јер су рубна подручја, пре свега, источне и јужне Србије, скоро потпуно празна, без становништва! 

Зашто, ако је већ тачно да ће тамо где буде стадион и Експо центар „квадрат вишеструко да поскупи“, не поскупи баш у Црној Трави, Бојнику, Медвеђи, Бујановцу, и у целом том, од Београда заборављеном, делу Србије, а не по њивама око пренатрпане метрополе? Ако се, уз стадионе, граде нови станови, технолошки паркови, хотели,  ресторани, продавнице,  и отварају нова радна места, нека то онда буде у Наису, у Врању, Прокупљу, Лесковцу, у оближњим српским срединама на Косову и Метохији…

Изградња таквих капиталних објеката негде „у провинцији“, могла би да буде почетак стварне, животне, а не политикантске „предизборне“, децентрализације,  у коју су се све власти и све опозиције од 1990. лажно заклињале. 

А какве би конкретне користи од такве потенцијалне предизборне понуде јединствене опозиције на предстојећим локалним изборима имали Београђани? 

Београду би остао његов Београдски сајам, онај коме су садашње власти намениле „убиство“ рушења зарад ширења „Београда на води“. 

Остао би и Стари мост, макар док се, у догледно време, покрај њега не изгради неки нови.

Остали би стадиони са традицијом, „Звездин“ и „Партизанов“, у који би, наравно, град и држава одмах морали да уложе средства за реновирање.
Београђани би као прву линију метроа добили ону која је и најпотребнија: од сурчинског аеродрома, преко Земуна и Новог Београда, ка правом центру престонице.
Добили би, колико јуче, главну железничку и главну аутобуску станицу. И уређен градски превоз. И престало би прекопавање несрећних централних градских тргова.
Добили би канализацију, коначно. И сачували изворишта пијаће воде у Макишу.

И, најважније, уместо стабилократије којом су напредњаке 12 година „чашћавали“ ментори косовске независности – Београђани би добили смењиву власт! 
А опозиција? Она би од грађана добила и трећу прилику да, оно што су јој грађани као своју изборну вољу, већ поверавали 2022. и 2023, коначно претвори у формирање нове градске власти у Београду.

А када би се све то тако, на крају, и испонамештало, остало би само да се надамо да и завршни чин те наше мелодраме, добије хепиенд какав су, тешка срца, прихватили „наша једина браћа, пријатељи и партнери“ у тој „окрутној“ Европи. Као што је то „брат Орбан“ већ учинио кад је оно, не тако давно, изгубио престони Будим са све Пештом, па признао изборни пораз. И као што је то „брат Ердоан“ већ једном чинио са Истанбулом и Анкаром, а пре неки дан, и други пут признао да је изгубио не само ова два највећа, него још неколико великих турских градова, а није се заклонио иза акламативне подршке народа коју, без сумње, има када је реч о Турској нити је тврдио да пораз његове странке на локалу  значи „рушење турске државе и турског народа“... Јер, као што рече проналазач Грунф из тајне групе ТНТ:  “Тко изгуби добитак, тај добија губитак.”

Остале текстове Цвијетина Миливојевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
[Translate to English:] [Translate to English:]

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА