Piše: Cvijetin Milivojević
Kada, napokon, predsednički i parlamentarni, na jednoj, a lokalni izbori, na drugoj strani, budu razdvojeni za vjek vjekova kao što je to u većini zemalja civilizovanog sveta; kada se svi lokalni izbori – gradski, opštinski i izbori za gradske opštine – budu održavali istoga dana i ne bude ostavljena mogućnost za turističko-glasačke seobe birača s jednog na drugi kraj Srbije; kada predsednik Republike prestane da krši Zakon o sprečavanju korupcije koji uređuje sukob interesa javnog funkcionera i kada, kao predsednik svih građana i samozvani vrhovni komandant, prestane da, čak i na lokalnim izborima, „ratuje“ na strani jedne partijske vojske protiv „ostatka Srbije“ koju čini tri četvrtine njenih građana…
Ako Neočekivana Sila Koja Se Iznenada Pojavljuje I Rešava Stvar, ipak, na „molbu“ zapadnih ambasadora popusti i „presudi“ da se i ponovljeni beogradski i svi preostali redovni gradski, opštinski (daj Bože zakona i Ustava Srbije, i u lokalnim samoupravama na Kosovu i Metohiji!) i izbori za gradske opštine održe u jednom danu... ako zatim tzv. prava opozicija, na „apel“ istih tih veleposlanika, odustane od nepokolebljivih zakletvi tipa „ili će izbora biti ili ih neće biti“; „mi želimo da idemo na izbore, ali ovo nisu izbori; vlast je izabrala da na izbore ide bez opozicije - ili ćemo imati izbore, ili ih nemamo“; „to nisu izbori već farsa; nećemo dati legitimitet izbornoj krađi“...
Bilo ovako ili onako, ukoliko do lokalnih izbora, svih spojenih u jednom danu ili samo separatnih u Beogradu, zaista dođe, a opozicija ih ne bojkotuje – šta bi mogla da bude dobitna tema i pobednički narativ tih i takvih izbora?
E, od tog momenta bi na lokalnim izborima – nadajmo se, već od sledećih – počeli da pobeđuju konkretni komunalni programi i kandidati koje birači poznaju i za koje veruju da baš oni mogu da reše lokalne probleme, a ne fiktivna imena i prezimena iz dalekih krajeva!
Nudim opkladu da bi jedinstvena lista cele opozicije – jer, ideološkim i politikantskim razlikama nije mesto na lokalnim izborima – sa ponudom koju predlažem, ne samo potvrdila, već dva puta uzastopno (2022. i 2023)izvojevanu, pobedu u Beogradu nego bi pobedila i u dobrom delu gradova, opština i gradskih opština u kojima će ovog proleća biti izbora.
Profesor prava, akademik, kratko vreme i predsednik Vlade Kneževine Srbije Aćim Čumić je, još u drugoj polovini 19. veka, govorio da su država, crkva, familija i opština četiri osnovne ustanove ljudskog društva, a sama opština osnov ekonomskog, duhovnog i moralnog razvitka, „svesti o opštnosti, važnosti građanskoj i patriotizmu“.
Dok, vek i po docnije, Doktor Šapić, doskorašnji gradonačelnik prestonice, a trenutni privremeni / prinudni „prvi organ“, za razliku od akademika Čumića, smatra da nije njegovo da, u 21. stoleću, rešava kanalizaciju za 200 hiljada građana centralne beogradske opštine Palilula, na levoj obali Dunava, koju je, inače, Svevladar lično, obećao još pre pola decenije, već kao prioritet lokalne vlasti ističe proterivanje mrtvog Josipa Broza Tita sa Dedinja u Kumrovec, a lokalne beogradske izbore vidi kao „vrednosne“, na kojima se „brani narod i država“, a za to je nephodan „srpski gradonačelnik“, a to je, prema njegovom sudu, on lično!
Ovakvom „programu“ liste „Aleksandar Vučić – Beograd ne sme da stane“, čiji je kandidat za gradonačelnika Doktor Šapić, najpriličniji bi bio onaj slogan iz „Alan Forda“: “Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine!“
Na megalomanske projekte, uglavnom na potezu između naplatnih rampi Šimanovci i Bubanj potok, već su ulupane desetine i desetine milijardi dinara narodnih para.
Doduše, više desetina miliona evra otišlo je i u nekoliko rubnih tačaka Srbije, poput Zaječara, Loznice ili Leskovca, ali, nažalost, ne na rešavanje životnih problema tamošnjih stanovnika nego na fantastične investicije poput supermodernih fudbališta na kojima se igra nižerazredni fudbal i koja, naravno, zvrje prazna.
Većina ovih projekata rađena je po želji i hiru, a nečesto i po idejnim i „arhitektonskim“ zamislima, Vrhovnika lično, sa uglavnom netransparentnim troškovima i izvođačima radova, vrlo retko sa bilo kakvom ozbiljnom studijom opravdanosti.
Tri pomenuta stadiona bili su deo nekakvog, prevashodno partijskog naprednjačkog, plana „Srbija 2025“.
Ovo što nam sleduje kao deo novog „Skoka u budućnost“, tj. u 22. vek – izgradnja takoreći novog prestonog grada – na prvi pogled asocira na svojevremeni projekat države Brazil, o izmeštanju administrativnog središta iz prenaseljenog Rio de Žaneira i izgradnji nove prestonice (od 1960 – 1972), Brazilije, na, do tada nenaseljenoj, visoravni u centralno-zapadnom regionu zemlje.
Ali, ovde se radi o prisilnoj delokaciji centra centra Beograda, delimično u „Beograd na vodi“, a većim delom u najplodnije oranice Donjeg Srema, na samo dvadesetak kilometara od Terazija.
Kao u onoj pesmi Donjosremca Vlade Kanića: „Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je iz blata iz inata, s pogledom na jablanovo granje, i salonom za plakanje. Iznad njega vinograd u bregu, podrum čuva kuče zvano Đole. Kuma su mu treznili od vina, pa je Đole sada Đina...“
Da se novi glavni grad seli u Crnu Travu, u „pustu zemlju“ na granici sa Bugarskom i Severnom Makedonijom, ili Kuršumliju, na administrativnoj liniji sa Kosovom, kao poruka da nikada nećemo odustati od 15 odsto okupirane teritorije Srbije – pa da, za tako nešto, dignemo obe ruke.
Ali, ne.
Kada je, još tamo negde, u leto 2020, nama pregladnima „hleba i igara“, tj. normalnog života (posle višemesečne korona izolacije), napadno obnarodovan „Koncept Stadion siti“, napisao sam blog pod naslovom „A zašto nacionalni stadion ne bi bio u Crnoj Travi?“.
Iako tada pojma nismo imali da ćemo, dve godine kasnije, kao premiju na lotou, izvući i „Svetsku izložbu“, ali ne „pravu“, već onu utešnu o sportu i turizmu, za koju se niko ko nema para za bacanje ili već izgrađene infrastrukture, ne kandiduje, u međuvremenu smo, na kašičicu, saznavali da ćemo tamo, osim nacionalnog fudbalskog, dobiti i nacionalni atletski stadion, pa akvaparkove... pa tehnološki park... pa prostore za koncerte i kulturu... pa zabavne parkove i izložbene prostore, pa dolazak velikih svetskih trgovačkih lanaca, pa veliki broj stambenih i poslovnih blokova, poslovno-stambeni centar sa 1500 stanova...
Pa, kad smo već dobili novi projekat od (navodnog) „javnog interesa“ za sve građane Srbije, uz prateći leks specijalis i svu moguću netransparentnost koja je uobičajena za ovakve projekte „države u državi“, kad već za ovaj „skok u budućnost“ zadužujemo sve građane Srbije sa novih 17 milijardi evra kredita - ima li logičnije teme za jedinstvenu opoziciju od zahteva da se „Ekspo centar“ i sve ovo oko njega i „pod njim“ gradi tamo gde za to ima i ekonomskog i socijalnog i razvojnog i demografskog i bezbednosnog i svakog drugog strateškog razloga.
Dakle, želi li opozicija pobedu u Beogradu, ali i u Nišu, južno i istočno od Niša, i diljem Srbije, evo im pobedničke teme.
Da, čak da je sve ovo Neronov (tačnije: dinastije Flavijevaca) Koloseum, čak da je ovo i nevešt pokušaj Vrhovnikove propagande da našem Svevladaru „sazida spomenik za života“, kao Neronova statua „Kolos Sunca“ i njegova raskošna palata na čak tri rimska brda što je bila - neka se gradi sve ovo.
Ali, ne u njivama oko Surčina, jer je od budućeg „Ekspo – Stadion sitija“ najbliži međunarodni (a srpski) aerodrom udaljen čak 240 kilometara i zove se „Konstantin Veliki“. I u Nišu je. A surčinski „Nikola Tesla“ će naredne tri decenije biti i ostati – francuski!
Do Surčina nema ni metroa (a i ne planira se uskoro), železnička pruga za „Bg voz“ tek treba da se gradi, a pored Niša prolaze međunarodne pruge za Bugarsku, Tursku i dalje na istok, ali i za Grčku i Mediteran!
Kad već niko neće u Vrhu Vrhova, hoće li se, makar opozicija, naposletku prisetiti da Srbija nije samo Beograd?
Ako će već nacionalni stadion ili Ekspo centar biti toliki privredni zamajac, kao što Vrhovnik i njegovi klimoglavci tvrde, zašto ih ne bismo izgradili oko Niša?
Računica Nacionalnog tima za preporod sela (Odeljenje za selo SANU i Ministarstvo za brigu o selu) je surova: od oko 4.700 naselja u Srbiji, u fazi nestajanja je čak 1.700, u 1.000 živi manje od 100 stanovnika!
Moj nekadašnji kolega iz pokojne „Borbe“ Branislav Gulan je još precizniji: „U Srbiji 1.000 sela nema prodavnicu, a 500 nema asfaltiran put! U 150.000 seoskih kuća niko ne živi, a 50.000 kuća nema vlasnika!“
A upravo su pet okruga na jugu (Nišavski, Pirotski, Toplički, Jablanički i Pčinjski) najurgentniji, ne samo ekonomski, nego i demografski, nacionalni, pa i bezbednosni problem, jer su rubna područja, pre svega, istočne i južne Srbije, skoro potpuno prazna, bez stanovništva!
Zašto, ako je već tačno da će tamo gde bude stadion i Ekspo centar „kvadrat višestruko da poskupi“, ne poskupi baš u Crnoj Travi, Bojniku, Medveđi, Bujanovcu, i u celom tom, od Beograda zaboravljenom, delu Srbije, a ne po njivama oko prenatrpane metropole? Ako se, uz stadione, grade novi stanovi, tehnološki parkovi, hoteli, restorani, prodavnice, i otvaraju nova radna mesta, neka to onda bude u Naisu, u Vranju, Prokuplju, Leskovcu, u obližnjim srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji…
Izgradnja takvih kapitalnih objekata negde „u provinciji“, mogla bi da bude početak stvarne, životne, a ne politikantske „predizborne“, decentralizacije, u koju su se sve vlasti i sve opozicije od 1990. lažno zaklinjale.
A kakve bi konkretne koristi od takve potencijalne predizborne ponude jedinstvene opozicije na predstojećim lokalnim izborima imali Beograđani?
Beogradu bi ostao njegov Beogradski sajam, onaj kome su sadašnje vlasti namenile „ubistvo“ rušenja zarad širenja „Beograda na vodi“.
Ostao bi i Stari most, makar dok se, u dogledno vreme, pokraj njega ne izgradi neki novi.
Ostali bi stadioni sa tradicijom, „Zvezdin“ i „Partizanov“, u koji bi, naravno, grad i država odmah morali da ulože sredstva za renoviranje.
Beograđani bi kao prvu liniju metroa dobili onu koja je i najpotrebnija: od surčinskog aerodroma, preko Zemuna i Novog Beograda, ka pravom centru prestonice.
Dobili bi, koliko juče, glavnu železničku i glavnu autobusku stanicu. I uređen gradski prevoz. I prestalo bi prekopavanje nesrećnih centralnih gradskih trgova.
Dobili bi kanalizaciju, konačno. I sačuvali izvorišta pijaće vode u Makišu.
I, najvažnije, umesto stabilokratije kojom su naprednjake 12 godina „čašćavali“ mentori kosovske nezavisnosti – Beograđani bi dobili smenjivu vlast!
A opozicija? Ona bi od građana dobila i treću priliku da, ono što su joj građani kao svoju izbornu volju, već poveravali 2022. i 2023, konačno pretvori u formiranje nove gradske vlasti u Beogradu.
A kada bi se sve to tako, na kraju, i isponameštalo, ostalo bi samo da se nadamo da i završni čin te naše melodrame, dobije hepiend kakav su, teška srca, prihvatili „naša jedina braća, prijatelji i partneri“ u toj „okrutnoj“ Evropi. Kao što je to „brat Orban“ već učinio kad je ono, ne tako davno, izgubio prestoni Budim sa sve Peštom, pa priznao izborni poraz. I kao što je to „brat Erdoan“ već jednom činio sa Istanbulom i Ankarom, a pre neki dan, i drugi put priznao da je izgubio ne samo ova dva najveća, nego još nekoliko velikih turskih gradova, a nije se zaklonio iza aklamativne podrške naroda koju, bez sumnje, ima kada je reč o Turskoj niti je tvrdio da poraz njegove stranke na lokalu znači „rušenje turske države i turskog naroda“... Jer, kao što reče pronalazač Grunf iz tajne grupe TNT: “Tko izgubi dobitak, taj dobija gubitak.”
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
