Како треба разумети најаве или могућност да Уједињени Арапски Емирати напусте ОПЕК и ОПЕК+? Да ли је то само притисак унутар картела, незадовољство постојећим квотама или део много шире америчке игре на глобалном енергетском тржишту?
Док већина света и даље верује да се ратови воде због територије, граница и идеологија, стварна борба XXI века све отвореније се води око енергетских коридора, мореуза, нафтовода, гаса и контроле цена. Од Ормуза до Северног тока, од Ирана до Венецуеле, глобалне силе више не ратују само за утицај већ за контролу саме основе светске економије. У таквом свету питање нафте престаје да буде економска тема и постаје питање опстанка држава.
Када поскупи нафта, не поскупљује само гориво. Поскупљује хлеб, транспорт, пољопривреда, струја, грађевина, логистика и читава економија. Нафта није само енергент она је уграђена у цену готово свега што човек користи.
Често се заборавља да нафта није само „гориво за аутомобиле“, већ основа читаве модерне индустријске цивилизације. Кључни енергент савремене економије је заправо дизел. Без дизела не функционише пољопривреда, јер трактори, комбајни и механизација зависе од њега. Без дизела стаје транспорт, стају камиони, логистика, снабдевање продавница и индустрије. Без дизела не функционише ни грађевински сектор, јер тешке машине, багери, камиони и инфраструктурни радови зависе од нафтних деривата.
Зато када говоримо о нафти, не говоримо само о ценама на пумпама. Говоримо о систему који држи читаву економију у покрету. Ако расте цена дизела, расте цена хране, транспорта, грађевинског материјала и практично свега што човек користи. Нафта је уграђена у сваки сегмент производње и логистике. Управо зато велике силе енергетске коридоре, мореузе и нафтоводе посматрају као питање националне безбедности, а не само трговине.
Савремене државе су много рањивије него што делује на први поглед. Довољно је озбиљно пореметити снабдевање дизелом и за релативно кратко време почињу проблеми у транспорту, индустрији, снабдевању и функционисању читаве привреде. Зато се данас не води борба само за територије, већ за контролу енергетских токова који омогућавају да модерна економија уопште функционише .
Излазак Уједињених Арапских Емирата из ОПЕК-а и ОПЕК+ не би смео да се тумачи као изолован регионални потез, нити као обична несугласица међу произвођачима нафте. У питању је много дубљи процес који додирује саму архитектуру светске енергетике. Данас је целокупан систем односа у нафтном и гасном сектору уздрман, а готово сва велика спољнополитичка питања, посебно на Блиском истоку, не могу се разумети без енергетске позадине. Зато овај процес треба посматрати као озбиљно глобално престројавање.
У јавности и међу аналитичарима већ постоји више тумачења. Једни сматрају да Емирати тиме врше притисак на остале чланице ОПЕК-а, да нису задовољни постојећим производним квотама и да покушавају да за себе издејствују повољнији положај. Други, међутим, указују на могућност да иза свега стоји договор са Сједињеним Америчким Државама, односно да би УАЕ под америчким безбедносним и политичким кишобраном могли да постану посебан извозни инструмент на светском тржишту нафте? Мени је уверљивије ово друго објашњење. Овде није реч о потезу једне средње регионалне силе, већ о делу много веће игре. Уједињени Арапски Емирати сами немају тежину да самостално мењају правила глобалног нафтног система. Таква промена подразумева подршку силе која има светски домет, а то су пре свега Сједињене Америчке Државе. Америка је деценијама функционисала као главни регулатор светског енергетског поретка и јасно је да покушава да ту улогу задржи. Емирати заиста имају једну важну предност да део њихове енергетске логистике може да заобиђе Ормуски мореуз. Али то не значи да они могу да замене капацитете читавог Персијског залива. Они не могу надокнадити производњу и извоз Ирана, Саудијске Арабије, Кувајта, Бахреина и других актера. За то једноставно немају довољно сировинске базе. Чак и ако би се градили нови обилазни нафтоводи и додатна инфраструктура, то би захтевало огромна улагања, а суштински проблем не би био решен. И таква инфраструктура би, као и Ормуски мореуз, могла постати мета притиска или напада. Иран је већ показао да располаже дроновима и ракетним системима којима може угрозити критичне тачке енергетске логистике.
Да ли садашњу кризу можемо разумети без повратка на саме почетке светског нафтног поретка и правила на којима је он изграђен?
Не можемо. Нафтно тржиште никада није функционисало као обично слободно тржиште. Његове основе постављене су у време Џона Рокфелера и компаније Standard Oil, основане 1870. године. Та корпорација је у једном периоду имала готово монополски положај у светској нафтној индустрији. Касније је тај систем прерастао у међународни нафтни картел, познат као „седам сестара“, у коме је већина компанија била америчка, једна британска, а једна англо-холандска, али такође под снажним америчким утицајем.
Из тог историјског модела временом је настао систем квота, договора и регулације, који је касније институционализован кроз ОПЕК. Рокфелеров приступ почивао је на два принципа који су, у суштини, остали важећи до данас. Први принцип је да цена нафте не управља потражњом на исти начин као код већине других производа. Нафта није роба коју човек може једноставно да престане да купује зато што је поскупела. Она није луксузни предмет, већ основа функционисања савремене цивилизације. Могуће је ограничити приватни саобраћај, могуће је увести мере штедње, али није могуће зауставити железницу, фабрике, војну логистику, авио-саобраћај, електране, индустрију, сателитске системе и глобалне ланце снабдевања. Зато потражња за нафтом има доњу границу испод које тешко пада. Код нафте се често јавља и супротан ефекат од класичне тржишне логике. Када се појави страх од несташице и када цене крену нагоре, потрошачи и државе не смањују нужно куповину, већ често купују још више. Почиње стварање залиха, пуњење стратешких резерви и припрема за кризу. То су после кризе 1973. године радиле и Сједињене Државе и Кина. Нафта зато није само економска категорија, већ питање националне безбедности. Други принцип је још осетљивији ако један велики учесник наруши договорени баланс производње, последице осећа читаво тржиште. Ако неко повећа производњу мимо договора, цене могу нагло пасти. Ако смањи испоруке, цене могу скочити. Управо због тога је ОПЕК створен као инструмент стабилизације. Без неке врсте координације, светско нафтно тржиште било би изложено сталним потресима.
Какво место је у том систему заузимала Саудијска Арабија?
Када је стари међународни нафтни картел изгубио свој првобитни облик, ОПЕК је преузео функцију регулатора производње. Унутар тог механизма Саудијска Арабија је имала посебну тежину, јер располаже огромним резервама и великим производним капацитетима. Када је било потребно смањити производњу ради стабилизације цена, Саудијска Арабија је најчешће носила највећи терет. Али у периодима раста тржишта она је имала и највећу корист. Управо зато је деловала као главни амерички партнер унутар ОПЕК-а. Тај однос није настао јуче. Његови корени воде из 1945. године, када су Рузвелт и саудијско руководство поставили темељни договор да Саудијска Арабија обезбеђује нафту, а Сједињене Државе гарантују безбедност.мТај модел је додатно обновљен и учвршћен после кризе 1973. године, у време Хенрија Кисинџера. Тада је успостављен систем у коме се саудијски нафтни приходи у великој мери враћају у амерички финансијски систем, кроз банке, инвестиције и куповину оружја. Тако је нафта постала много више од енергента она је постала темељ доларског финансијског поретка и америчке глобалне моћи.
Да ли онда излазак УАЕ из ОПЕК-а треба читати као покушај САД да добију још један инструмент притиска на светске цене нафте?
Да, управо тако. Кључ је у томе што актер који се налази изван ОПЕК-а, а има довољно значајне извозне капацитете, може постати веома важан регулатор. Ако се унутар ОПЕК-а договоре квоте, а неко изван тог система повећа испоруке, цена може да падне. Ако их смањи, цена може да расте. То значи да и релативно ограничена количина нафте, ако је правилно политички употребљена, може да утиче на много шири тржишни систем.
Зато се улога УАЕ мора посматрати као потенцијално јачање америчког утицаја. Емирати су у великој мери повезани са Сједињеним Државама безбедносно, политички, финансијски и стратешки. Ако добију статус посебне полуге ван ОПЕК-а, Америка добија додатни канал за утицај на цене нафте и на понашање других произвођача. Некада је америчка регионална стратегија почивала на два стуба на Ирану и Саудијској Арабији. Обе државе су биле наоружаване, међусобно балансиране и коришћене као инструменти управљања Блиским истоком. Данас се отвара могућност да се том моделу дода још један важан ослонац Уједињени Арапски Емирати.
Сједињене Државе су и саме огроман произвођач нафте. Зашто им је онда потребан још један спољни инструмент, попут УАЕ?
Америка јесте највећи произвођач нафте, али је истовремено и један од највећих потрошача. Она је присутна у свим деловима енергетског система производи, купује, троши, извози деривате, финансира и осигурава глобалне токове. Али то не значи да може све да контролише искључиво сопственом производњом. Када се излазак УАЕ посматра у ширем контексту, он показује да САД више немају довољно простора да саме, само преко својих количина нафте, у потпуности управљају ценама. То је постало видљиво током иранске кризе, када је физичка нафта добила већу цену од фјучерс уговора. То говори да финансијски и шпекулативни механизми више нису довољни да обуздају реално тржиште.
Америци је потребно стварно робно сидро. Она има велику производњу, али велики део те нафте завршава унутар саме америчке економије. А за утицај на светску цену није пресудно оно што се произведе и потроши код куће, већ оно што се пласира на међународно тржиште. Ту УАЕ добијају значај. Они могу бити додатни извозни инструмент преко кога Вашингтон добија већу флексибилност.
На тај начин Сједињене Државе не напуштају контролу над енергетским тржиштем, већ је диверсификују. Саудијска Арабија остаје кључни играч унутар ОПЕК-а, а Уједињени Арапски Емирати могу постати додатна полуга ван тог система.
Да ли ови процеси показују да се урушава не само нафтни систем, већ и шири међународни поредак?
Да. Поредак који је настао после Другог светског рата, очигледно више не функционише као раније. Институције створене у том оквиру све теже одговарају на велике кризе. Уједињене нације и Савет безбедности више немају снагу да спрече или регулишу кључне глобалне сукобе. Сличан процес видимо и у енергетици и ОПЕК више није довољан да одржи равнотежу између произвођача, потрошача и великих сила. Зато се траже нови, спољни механизми контроле. Сједињене Државе сада покушавају да један део те улоге пребаце на Уједињене Арапске Емирате. То није импровизација, већ део ширег померања у структури глобалне моћи.
Како би овакво престројавање могло да утиче на Русију, Европу и мање земље попут Србије?
Државе које не пишу правила игре увек се налазе у положају ограничене економске суверености. Оне улазе у системе које су други осмислили, прихватају правила која нису саме формулисале и онда своје интересе покушавају да прилагоде туђим оквирима. Често се дешава да се интереси великих сила представљају као „заједнички“, иако то у стварности нису.
Совјетски Савез није био члан ОПЕК-а и управо му је та чињеница давала значајну самосталност. Могао је да делује као независан играч, да својом производњом и извозом утиче на тржиште, па чак и да га поремети. У време кризе 1973. године, повећањем испорука јефтине нафте, СССР је фактички помогао Западу, што је касније довело до захлађења односа са арапским земљама. Русија је уласком у ОПЕК+ изгубила део тог маневарског простора. ОПЕК не регулише извозне квоте, већ производне. А код Русије велики део производње иде на домаћу потрошњу. Када Русија смањује производњу, она не смањује само извоз, већ погађа и сопствено унутрашње тржиште и индустрију. Саудијска Арабија је у другачијој позицији, јер много већи део њене нафте иде у извоз. Зато би Москва морала озбиљно да размотри како да поврати самосталност у енергетској политици. Ако Уједињени Арапски Емирати могу да отворе питање своје позиције, зашто то не би могла и Русија? Наравно, такав потез би изазвао политичке потресе, али велика геополитика не може се водити само избегавањем непријатности. Држава која жели да буде сила мора јасно да формулише свој интерес. За Србију је порука другачија, али једнако значајна. Србија не може да одређује светску цену нафте, али мора да разуме механизме сопствене зависности. Мора да гради резерве, да шири правце снабдевања, да развија складишну и рафинеријску инфраструктуру и да не дозволи да буде само пасивни потрошач одлука које други доносе.
Када говоримо о Ирану, да ли је криза око Ормуза била Трампова лична авантура или део дугорочне америчке стратегије?
Иза тога су стајали јасни стратешки циљеви. Финансијски механизми више нису довољни да контролишу цену енергије. После кризе 2008. године у светску економију је убризгана огромна количина новца, чиме је створен велики финансијски балон. Да би такав балон имао реално покриће, потребна је контрола над основним ресурсима. А основни ресурс модерног света је енергија. Зато су мореузи, нафтоводи, гасоводи, транспортни коридори и енергетске резерве постали прворазредно геополитичко питање. У том оквиру треба гледати Ормуски мореуз, али и рушење Северних токова, интересовање за Гренланд, притисак на Венецуелу и настојање да се Иран стави под контролу.
Иран је посебно важан јер није реч само о нафти. Реч је и о гасу. Свет постепено прелази у фазу у којој гас добија све већу улогу. Ако су код нафте пресудни Саудијска Арабија, УАЕ, Венецуела и САД, код гаса су међу најважнијима Русија и Иран. То су земље које имају енергетску тежину будућности. Зато је Иран морао да буде мета притиска. Међутим, у процени Ирана направљена је грешка. Вероватно се рачунало на модел сличан Венецуели елиминисати или изоловати кључне људе, притиснути врх државе и пронаћи део елите спреман на компромис. У Венецуели је постојала структура која је била спремна на договоре. У Ирану је ситуација другачија.
Елита Ирана није елита која мисли искључиво кроз профит и опстанак капитала. То је идеолошка држава. Њена елита је идеолошка, цивилизацијска и историјски укорењена. Ислам има улогу државне идеологије, али испод тога постоји још дубљи слој персијска историјска свест, самопоимање и способност дуготрајног отпора. Зато Иран није могуће сломити кратком операцијом или брзим ударом.
Шта је криза у Ормуском мореузу открила о стварном односу војне и политичке моћи у региону?
Дуго је владало уверење да су Сједињене Америчке Државе коначни гарант безбедности Персијског залива. Та претпоставка је била уграђена у глобални систем америчка морнарица обезбеђује проток нафте, а светско тржиште функционише без већих застоја. Међутим, последњи догађаји су показали да је стварност сложенија. Иран је доказао да има способност да утиче на безбедност тог простора. САД могу да контролишу део поморског простора са океанске стране, али то не значи да могу у потпуности да неутралишу иранске дронове, ракете и асиметричне методе одвраћања. То суштински мења односе. Рачунало се на брз притисак и брз резултат, али се показало да таква победа није лако достижна. Управо зато сада видимо дубље престројавање, у коме и Уједињени Арапски Емирати добијају нову улогу у енергетској архитектури.
Како је нафта постала један од темеља савременог доларског система?
После Другог светског рата, у оквиру Маршаловог плана, Европа је постепено пребацивана са угља на нафту. Грађени су нови путеви, луке, терминали и логистички центри. Ротердам је постао једно од најважнијих европских енергетских чворишта. Али Европа није имала довољно долара да купује нафту у потребним количинама. Тада је понуђен модел који је изгледао као помоћ, а у суштини је стварао зависност да кредити у доларима за куповину нафте од компанија које су биле део западног нафтног система. Европа је добијала енергију, али је улазила у финансијску зависност. Новац се враћао у амерички банкарски и финансијски систем. Када је 1971. године долар одвојен од злата, створена је нова основа. Долар више није почивао на златној подлози, већ на нафти. Тако је изграђен петродоларски систем, који и данас утиче на светску трговину, кредите, инвестиције, валутне односе и геополитичке савезе. Зато је погрешно раст цена нафте гледати само као краткорочни приход за буџете појединих држава. Историја показује да краткорочна корист може да отвори пут дугорочној зависности. После кризе 1973. године СССР је привремено имао корист од високих цена енергената, али је Запад већ 1976. почео да ограничава технологије и кредите за совјетску нафтну и гасну индустрију. Без финансија и технологије, дугорочни развој постаје много тежи.
Шта би за глобални поредак значило ако би Иран изгубио ову битку?
Пораз Ирана не би био само пораз једне државе. То би био ударац читавом делу света који покушава да изгради простор независан од америчке доминације. У том случају, Сједињене Државе би поново учврстиле контролу над кључним енергетским токовима и додатно везале Европу за свој систем. Зато је Иран много више од регионалног питања. Он је тест будуће структуре светског поретка. Ако Иран буде сломљен, порука ће бити јасна да сваки покушај самосталне енергетске и геополитичке позиције може бити кажњен.
Према америчком приступу, Иран треба изоловати, натерати га да пуни танкере и складишта, а затим довести у положај да мора да смањи или заустави производњу. Да ли би то могло да га примора на уступке?
Ово није само ирански проблем. Криза у Ормузу погађа читав Блиски исток, јер се преко тог простора одвија велики део светске енергетске логистике. Када нафта не може да се пласира, произвођачи су приморани да конзервирају бушотине. А поновно активирање бушотина, нарочито када је висок ниво воде у производњи, може бити веома скупо, тешко или чак немогуће. Међутим, Иран не размишља као класична корпоративна држава. За њега ово није само питање прихода, извоза и профита. То је питање опстанка државе. Иран има снажну државну свест и дубоко историјско памћење. Његови стручњаци и политичке елите санкције не доживљавају као привремену непријатност, већ као облик дугорочног менталног, економског и цивилизацијског рата. Иран разуме да крајњи циљ притиска можда није само промена политичког понашања, већ слабљење и потенцијално распарчавање државе. У питању је сложена земља са Персијанцима, Азербејџанцима, Курдима, Арапима и другим заједницама. Етнички фактор се у историји често користио као средство разбијања великих држава од Османског царства до Совјетског Савеза.
Зато питање није само да ли Иран може да издржи два месеца. Још важније питање гласи да ли светска економија може да издржи два месеца озбиљног поремећаја у енергетским токовима?
Колико је ова криза опасна за Кину и њене дугорочне интересе?
За Кину је ово веома озбиљан удар. Она је индустријска сила која зависи од стабилног и сигурног приступа енергентима. Још средином 2000-их у америчким стратешким проценама истицано је да ће развој Кине и Индије у великој мери зависити од енергетске безбедности. Кина је то на време разумела. Зато је годинама улагала у стране енергетске пројекте у Венецуели, Русији, на Арктику, у Африци и другим регионима. Њен циљ није био само да купује нафту и гас, већ да стекне приступ самим изворима, бушотинама, налазиштима и инфраструктури. Због тога је ова криза истовремено и притисак на Кину. Ако Кина изгуби приступ Ирану, ако изгуби позиције у Венецуели и ако јој се ограничи стабилан приступ руским енергентима, онда је угрожен темељ њене индустријске моћи. Кина има дуго историјско памћење. Она памти Опијумске ратове, западну доминацију, репарације и период када је била економски потчињена. Зато врло добро разуме шта значи сарадња са Западом када Запад наступа са позиције силе.
Шта све ово значи за Србију и њену енергетску безбедност?
Када све ове глобалне процесе преведемо на српске оквире, шта они конкретно значе за Србију за снабдевање нафтом, рад рафинерије, НИС, тржиште деривата и укупан нафтни сектор у земљи?
За Србију ово није далека геополитичка расправа, већ питање непосредне државне и економске стабилности. Од енергетске безбедности зависе цене горива, рад привреде, индустрије, транспорта, пољопривреде и укупна отпорност земље на спољне потресе. Србија није сила која може да диктира кретање светских цена нафте, али зато мора много озбиљније да управља оним ресурсима и инструментима које има правцима снабдевања, складиштима, рафинеријским капацитетима, резервама и односима са државама и компанијама од којих зависи њен енергетски систем. Најосетљивија тачка Србије јесте зависност од увоза и регионалне инфраструктуре. Пошто нема излаз на море, Србија нема сопствену луку преко које би директно увозила нафту, па је упућена на нафтоводе и регионалне транспортне правце. То значи да сваки озбиљнији потрес на светском тржишту, свака санкциона одлука, сваки удар на енергетске коридоре или сваки политички притисак у окружењу може брзо да се одрази и на српско тржиште. Посебну тежину има питање прераде нафте. Рафинерија није само индустријски погон и комерцијални капацитет, већ један од стубова националне безбедности. Држава која има рафинерију, складишта, логистику и сопствену дистрибутивну мрежу далеко је отпорнија од земље која зависи искључиво од увоза готових деривата. Зато је за Србију од пресудне важности да очува стабилан рад рафинерије, обезбеди сигуран доток сирове нафте, развија алтернативне правце снабдевања и спречи да било који спољни фактор у потпуности контролише њену нафтну инфраструктуру. У том контексту, НИС није обична компанија. Он је централни систем српског нафтног сектора. Питање НИС-а није само питање власништва, добити или корпоративног управљања, већ питање ко у кризном тренутку може да обезбеди стабилност снабдевања. Када наступи велики поремећај, државу не штите политичке изјаве, већ функционална рафинерија, довољне резерве, сигурна логистика, дистрибутивна мрежа и способност да се реагује одмах, а не када је криза већ захватила тржиште. Зато Србија мора да води политику енергетског реализма. То значи да не сме зависити од једног правца, једног снабдевача, једне политичке гаранције или једног геополитичког центра. Диверсификација не сме бити празна дипломатска формула, већ конкретан систем више канала снабдевања, више могућих добављача, веће обавезне резерве, снажнија складишна инфраструктура, модернизација рафинерије, јача домаћа дистрибуција и стратешка контрола над кључним енергетским тачкама. Нафтни бизнис у Србији све мање ће зависити само од класичне понуде и потражње, а све више од геополитике. Цена горива неће се формирати само на основу тржишта, већ и на основу санкција, ратова, блокада, осигурања танкера, ризика у Ормузу, односа ЕУ и Русије, америчке енергетске политике и интереса регионалних актера. Зато и домаће компаније које послују у сектору нафте и деривата морају да размишљају шире од обичне трговине. Потребни су им резервни канали, сигурни уговори, финансијска издржљивост и способност да преживе периоде ценовне нестабилности. За државу Србију основни задатак је да енергетску безбедност третира као саставни део националне безбедности. Нафта не сме бити препуштена само тржишној логици. Држава мора у сваком тренутку да зна колике су резерве, колико дана систем може да издржи у случају прекида снабдевања, који су алтернативни правци, ко управља складиштима, ко контролише логистику и како се домаће тржиште штити од спољних удара. Главна лекција за Србију је јасна у свету у коме се нафта све чешће користи као средство притиска, мала земља не сме да буде без стратегије. Србија не може да управља Ормузом, ОПЕК-ом, Вашингтоном, Москвом или Бриселом, али може да управља сопственим резервама, сопственом инфраструктуром, сопственим плановима и сопственом способношћу да у кризи не остане без горива. Зато Србија не сме да буде само пасивни прималац туђих одлука. Она мора благовремено да гради отпорност. У енергетици, као и у геополитици, кризу преживљавају они који су се припремили пре него што је дошла, а не они који стратегију почињу да пишу тек када се тржиште већ запали. Свет више не улази у еру класичних ратова, већ у еру енергетских ратова. У том свету државе неће падати само због војних пораза, већ због несташице енергије, губитка индустрије, прекида снабдевања и економског колапса. Ко не буде имао сопствену стратегију, резерве, инфраструктуру и политичку самосталност постаће зависна територија туђих интереса. Зато питање нафте више није питање економије. То је питање суверенитета.
Извор: Правда/Фото: http://atlas-for-the-end-of-the-world.com.
