Pravda

Mnogi ljudi, naviknuti decenijama da veruju da rat između SSSR (Rusije) i SAD može biti samo apokalipsa sa bombama i raketama sa nuklearnim punjenjem obilno padaju sa neba, kao sneg zimi, produžavaju da trenutno stanje nazivaju krizom, drugim izdanjem Hladnog rata, a ne ratom u pravom smislu te reči. Međutim, Hladni rat je i bio izmišljen da bi dve suprotstavljene supersile i njihovi saveznici mogli da ratuju međusobno u uslovima nemogućnosti direktnog oružanog sukoba. Uostalom, napominjem, da su rat i oružani sukob - različiti termini. Nije svaki oružani sukob – rat, i nije svaki rat - oružani sukob. I Hladni rat nisu tek tako zvali Hladni rat. Na kraju tog rata Sovjetski Savez je, kao poražena strana, pretrpeo gubitke (materijalne, kadrovske, političke) veće nego Nemačka 1945. godine. Sada su popularni termini „informativni rat”, „mrežnocentrični rat”, „hibridni rat”, „rat nove generacije”. Ali svi oni sadrže termin rat, odnosno podrazumevaju sukob država zbog određenih ciljeva. U nekim slučajevima, moderni ratovi pretpostavljaju i oružani sukob. Istina, glavni učesnici vole da ih vode na tuđoj teritoriji i najčešće tuđim rukama. Posebno je moderno (i sa gotovo 100%-tnom garancijom pobede) neposredno uvlačenje protivnika u oružani sukob, a da sami ostanete van njega. SSSR je uspeo da izvede takav trik sa Amerikancima u Vijetnamu, a SAD su uzvratile SSSR-u u Avganistanu. Sada Vašington svim silama pokušava da Rusiju uvuče u oružani sukob sa trećom stranom. Sve je počelo sa pokušajima organizacije ukrajinsko-ruskog rata, što za nastavak ima pokušaj da se inicira rusko-evropski oružani konflikt. Naravno, u ovom formatu ne govorimo o nuklearnom ratu. Bar za sada ne govorimo. Iako je američki pokušaj da žrtvuje neke članice EU i NATO, kako bi se navukla Rusiju na oružani sukob sa bilo kojim delom Evropske unije, već prilično opasan s tačke gledišta mogućeg gubitka kontrole nad situacijom. U celini, sukob između nuklearnih supersila uvek je prepun neprijatnosti, pogotovo ako cilj tog rata (pa makar bio i hibridi i hladni) postane likvidacija jednog od protivnika. Ipak, možemo biti optimisti i verovati da će se rat završiti u istom formatu u kojem je i počeo, onda kada, na primer, vojska Novorusije zauzme Lavov ili Varšavu, ili Viljnus. Moglo bi se reći da je to nemoguće, ali 1989. godine niko nije verovao u raspad SSSR (a on je već bio u punom zamahu). Pored toga, sami Amerikanci su rekli da će sledeća meta posle Mariupolja biti Viljnus. A Amerikanci takve stvari znaju najbolje. Štaviše, oni veoma dobro prognoziraju vojne konflikte. Rekli su 2008. godine, da je Ukrajina sledeća, posle Gruzije, u redu za rat i, molim, nije prošlo ni sedam godina, a u Ukrajini je izbio građanski rat koji u Kijevu, uz odobrenje Vašingtona, iz nekog razloga nazivaju ukrajinsko-ruskim. Dakle, ako Amerikanci kažu da vojni put iz Mariupolja vodi ka Viljnusu, onda im možda, konačno, ne treba prosto verovati, nego ih poslušati. U suštini, pod pretpostavkom da se sukob završi porazom SAD bez ulaženja u fazu nuklearne konfrontacije supersila, tada će posleratni svet zahtevati reorganizaciju, a teritorijalni rezultati borbenih dejstava – međunarodno-pravno priznanje. Jednostavno rečeno, iskrsnuće dva pitanja: - o novom svetskom finansijsko-ekonomskom sistemu; - o novim granicama. Što se tiče novog finansijsko-ekonomskog sistema, nek se o njemu spore ekonomisti. Jer, za sada nisu vidljive ni njegove udaljene konture. Ali, novi hegemoni i kandidati za hegemone su vidljivi. Nove rezervne valute (uključujući potencijalne) su takođe vidljive. Ali, sve to je u okviru nadogradnje starog sistema, koji u najvećoj meri ne može čak ni izaći iz sistemske krize, već može samo prebaciti svoje troškove na pleća zlatne milijarde, koja će postati žrtva krize, a realne benificije će izvući druge zemlje. A potrban je ustvari potpuno novi sistem. Dakle novi, da čak i najradikalniji komunisti u ovom kontekstu izgledaju samo kao reformatori starog (i to u okolnostima, kada je za reforme već kasno). I nesumnjivo, ovaj novi sistem će se uspostaviti polako ili brzo, zajednički i veselo ili s mnogo krvi, ali metodom pokušaja i grešaka, jer niko nema ideju kako bi on trebalo da izgleda i kako da funkcioniše. S druge strane, sa granicama će biti lakše. NJih je moguće pomerati dalje ili bliže, a mogu se i ne dirati uopšte, stvarajući na okupiranim teritorijama formalno suverene, a zapravo zavisne državne strukture pod kontrolom prijateljskih režima. I debata o tome šta uraditi sa teritorijalnim plenom nakon pobede, već se vodi u javnosti. Pri čemu u njoj učestvuju svi - od vodećih političara i priznatih eksperata do „stručnjaka” sa društvenih mreža, koji imaju po četiri slovne greške u reči od tri slova, ali tačno „znaju” kako se upravlja ne samo državom ili planetom – nego celim svemirom. Hajde da pokušamo da razmotrimo ovo pitanje maksimalno distancirano i objektivno. Naglašavam, ne onako kako to ruske vlasti planiraju da urade (one, verovatno, još uvek i ne znaju šta će uraditi, a ako i znaju, one će to s pravom skrivati sve do kraja), ne onako, kako to veruje „pravdoljubiva” uzbuđena javnost, posle gledanja političkih tok-šou emisija, u kojima većina učesnika pokušava da pogodi tajne namere vlasti i zalaže se za poziciju koja odgovara najnovijim kolebanjima „partijske linije” (tako oni sebe njoj predstavljaju), već onako kako nalažu zdrav razum i politička tradicija. S obzirom da je predmet rasprave na temu „kako ćemo reizgraditi” prošle godine bila Ukrajina, na njoj ćemo se i trenirati. Prvo, biće jasnije delu javnosti koji razmišlja šablonski. Drugo, niko nas ne može optužiti za podsticanje na okupaciju Litvanije ili Poljske i za pokušaj raspirivanja svetskog ratnog požara. Ali, podvlačim, govorimo o Ukrajini samo kao univerzalnom primeru, a zaključci se mogu primeniti i na Kanadu, Australiju, Poljsku, Kolumbiju, pa čak i na same Sjedinjene Države. Dakle, o čemu se raspravlja? Koji su predlozi na stolu? 1. Treba proterati huntu, pobiti naciste, imenovati prorusku vladu u Kijevu i pustiti ljude u Ukrajini da se sami staraju o sebi, kako znaju, jer su skupi da se hrane na račun ruskog budžeta. U zemlji ionako nema kraja problemima, a već ćemo naći gde novac potrošiti. Novorosija u ovim ili drugim granicama u takvoj varijanti ili će biti izdvojena kao zasebna država (ali takođe „sama, sama, sama”), ili je ostaviti kao sastavni deo neke ukrajinske konfederacije. Krim je, naravno, naš. To je sveto. 2. Proterati huntu, pobiti naciste, ujediniti teritoriju sa ruskim narodom, a sve ostale pustiti da rade šta žele. Na primer, dozvoliti im da ih EU pokupi ili neka sede u svom rezervatu i viču „Slava Ukraini!” dok ne pomru od gladi. Ko je Rus, a ko baš i nije – rešiti uz pomoć referenduma. Gde je za ulazak u Rusiju 51% - sve su Rusi a gde je 49% - tu su svi izdajnici. 3. Isterati huntu s nacistima u Galiciju, razvući bodljikavu žicu i dozvoliti im da tamo naprave svoju nezavisnu Ukrajinu, ako im Poljaci dozvole. Ostatak teritorije pripojiti (postoji takođe varijanta da se ne pripoji, već da se tamo formira prijateljska država, ali ona se poklapa sa varijantom 1, sa izuzetkom iz te države odvojene neprijateljske teritorije Galicije). 4. Pripojiti sve, do kojih se stigne, a ostalima kakva karta zapadne. 5. Formirati u Ukraijni jednu do tri federalne oblasti i uključiti ih u sastav Rusije. Postoje još desetine podvarijanti, ali navedenih pet opisuju osnovne načine za rešavanje problema, predloženih javnosti i stručnoj zajednici. Hajde sada da procenimo situaciju. 1. Da li većina stanovništva Ukrajine podržava ideju integracije sa Rusijom? Gotovo sigurno, ne! Istraživanja poslednjih godina pokazala su da čak i u proruski nastrojenom delu populacije broj pristalica ulaska u Rusiju ne prelazi polovinu. Ostatak bi da budemo kućni prijatelji, ali da živimo odvojeno. Ako ne uzmemo u obzir relativno malobrojne političke emigrante, čak ni izbeglice iz ratom razorenog Donbasa nisu pristalice ulaska svoje teritorije u sastav Ruske Federacije. Mnogi bi želeli da stvore nezavisne republike. A milioni begunaca od mobilizacije iz centralnih i zapadnih regiona Ukrajine i dalje vide Rusiju kao neprijatelja, na čijoj teritoriji čekaju njenu (neprijateljsku) agresiju. Javno mnjenje će se promeniti, ali politička (u tom smislu i teritorijalna) promena uvek ide ispred promene javne svesti. 2. Ima li opredeljenje stanovništva Ukrajine po pitanju teritorijalno-političkog ustrojstva njihove bivše države bilo kakav značaj? Ni najmanji. Napominjem, u momentu raspada SSSR-a ogromna većina stanovništva Ukrajine se izjasnila za očuvanje zajedničke države. Čak i drugi referendum 1991. godine, koji je legalizovao nezavisnost, predstavljen je biračima kao glasanje za jačanje Ukrajine u okviru obnovljenog Saveza. Štaviše, parlament, izvršna vlast, administrativna hijerarhija i vojne strukture bile su pod kontrolom ukrajinske Komunističke partije, koja je bila sastavni deo KPSS. Ovo nije sprečilo Ukrajinu da postane nezavisna i da svake godine njene nezavisnosti postaje sve više rusofobska. 3. Može li se uštediti novac ruskog budžeta, imenovanjem proruske vlade u Ukrajini i predloživši joj da se samostalno izvuče iz katastrofalne situacije? Ne, ne može. Takva vlada neće imati dovoljnu unutrašnju snagu i ekonomske resurse za uspostavljanje normalnog života. Pri tom će se nastaviti građanski rat manjeg obima (sa bandama nacionalista, koji se budu okrenuli polugerilskoj aktivnosti). Ta vlada neće imati sredstva za izgradnju nove ekonomije umesto razrušene. Ona će brzo izgubiti kredibilitet, i dalje će biti moguće da se održi samo uz pomoć ruskih bajoneta. Što bude gora situacija, to će biti veća potreba za bajonetima, a za njihovo opsluživanje, pružanje logistike i obezbeđivanje normalnih uslova života - sve više i više novca. Štaviše, takvo vojno prisustvo će potrajati godinama, pa će biti neophodo obezbediti smeštaj, škole, obdaništa, za porodice oficira i izvođača radova, a to je veoma skupo zadovoljstvo. 4. Može li se sve pustiti da ide svojim tokom, pa u Ukrajini ne imenovati nikakvu vladu, ili dozvoliti narodu da sam vlada i uzdržati se od mešanja u unutrašnje poslove „prijateljske zemlje”? Ne može. Prvo, zato što je situacija već sada zategnuta. Moglo se u početku ne mešati. Drugo, zato što sveto mesto nikada nije prazno i uvek će se naći onih koji žele da pod svoju kontrolu stave stratešku teritoriju u ruskom skutu. A prijatelja u politici nema. Treće, zato što teritorija pobeđene mahnovštine (anarhističko-banditski pokret u vreme građanskog rata u Ukrajini koji je predvodio Nestor Mahno) ima 40 miliona ljudi – što je neisplativ teret za ruski budžet, vojne snage i administrativni sistem. Ako Rusija ne eliminiše ukrajinsku Somaliju na svojim granicama - ukrajinska Somalija likvidirati Rusiju (država se pre ili kasnije prenapregne). 5. Možemo li smatrati ukrajinsku teritoriju tuđom, a Ukrajince stranim narodom? Ne samo da ne možemo, već je i politički štetno, jer ako Ukrajinci - nisu Rusi, onda po ovom osnovu u svakoj situaciji zadržavaju pravo na sopstvenu državu, šta onda treba da budu ruski Jakuti ili Kamčadali? Razumem da danas jakutski separatizam nije pretnja za Rusiju. On, može se reći, i ne postoji kao politička pojava. Ali, sve se menja. Do kraja 1991. godine Ukrajina je takođe bila najodanija sovjetska republika, koju su čak i poluzvanično zvali „rezervatom zastoja”. I šta se desilo? Onda je lanac pukao. Pored toga, značajan procenat onih koji danas sebe nazivaju Ukrajincima i „patriotama Ukrajine”, rođen je i odrastao u Rusiji, a u Ukrajinu se preselio u zrelom uzrastu i ne pomišljajući da postane Ukrajinac, sve dok se trend nije promenio i nije izvršeno prilagođavanje masovne svesti. Nakon toga Ukrajinci su postali i Avakov, i Kolomojski, i Ahmetov, i Rabinovič. U isto vreme veliki broj ljudi čije porodice žive u Ukrajini vekovima i koji su upisani kao Ukrajinci, osećaju sebe Rusima. Istovremeno, neki od njih (ruski Ukrajinci) podržavaju Rusiju, a drugi su spremni da s Rusijom ratuju za Ukrajinu, pa iako je Ukrajina pokušala da ih asimiluje, oni veoma cene svoju ruskost. I, konačno, autohtoni Rusi učestvuju u ratu u Ukrajini na obe strane barikada. To jest, ovo je i ruski građanski rat, u kojem građani Rusije, iako nominalno na stranoj teritoriji, ubijaju jedni druge na osnovu ideoloških razlika. 6. Može li se odustati od dela teritorije Ukrajine jer su oni kasnije ušli u sastav ruske države? Takođe ne. Jer, onda se pojavljuje logično pitanje: a ko je onda ušao na vreme? I zašto je neko ušao dvadeset godina ranije i još je Rus, a neko kasnije ali sada niko ne zna šta je. Jednostavan primer. Kasimovski Tatari ušli su u sastav ruske države za vreme  Vasilija II Tamnog, pomogali su njemu i njegovom sinu Ivanu III da državu osnaži i proširi. Tveriči, Novgorodci, Nižnjegordci, Pskoviči, Rjazanci postali su Rusi neko dvadeset, a neko i osamdeset godina kasnije, nego nukeri kneza Kasima. Kazanj i Astrahan, koji nikada nisu bili ruski gradovi su pripojeni sto godina ranije nego što je Ruski Smolensk konačno postao deo Rusije. Pribaltik je Petar Veliki uključio sastav imperije, kada je granica u Ukrajini sa Rečju Pospolitoj (kraljevina Poljaka i Litvanaca) prolazila između Kijeva i Bele Crkve, a čitava Belorusije bila deo poljsko-litvanske države. Već su Aleuti bili Rusi, a Odesa i Sevastopolj nisu ni postojali u projektu. Ako se budemo odricali zemlje na osnovu toga što ona dugo nije bila naša, možemo se logički vratiti u granice Moskovskog velikog kneževstva iz vremena Ivana Kalite. 7. Da li je preporučljivo, u principu, sačuvati ukrajinsku države? Ne. Bilo koja ukrajinska vlast, koja dobije stvarnu nezavisnost, brzo počinje da oživljava rusofobski projekat. U suprotnom, ona nije u stanju da objasni svom narodu zašto mu je potrebna, niti zašto mu je potrebna država. Lukašenko je u Belorusiji našao neprotivurečno objašnjenje svoje neophodnosti. Za razliku od oligarhijske jeljcinske Rusije on je stvorio socijalnu državu. Uostalom, čim su se ruske vlasti okrenule ka socijalnoj sferi i postigle u tom smislu impresivan napredak, u Belorusiji je počeo da se rađa državni zahtev za beloruskim nacionalizmom. Zasad je bezopasan, kakav je bio i ukrajniski nacionalizam 1991. godine. Ali, ovo dete brzo raste. Sada je ukrajinska država izgrađena na principima još gorim od Jeljcinovog režima. Nemoguće je zamisliti ukrajinskog predsednika, koji bi, kao Jeljcin, odobrio sletanje desantnog bataljona u Prištinu. Ali, u delu pronevere sovjetskog nasleđa ukrajinski oligarhsi mogli bi uzeti Berezovskog za šegrta. To jest, da proda državu svog naroda ukrajinska elita je mogla jedino pod maskom zaštite od iskonskog „ruskog neprijatelja”. U nekim situacijama potpuno ruskokulturni predsednici Kučma i Janukovič sprovodili su ukrajinizaciju mnogo svesnije i uspešnije nego Kravčuk i Jušćenko. U principu, svaka tačka na mapi pod nazivom Ukrajina, čak i da je zemlja u razmerama jednog grada, biće izuzetno rusofobska i uvek će biti spremna da brani svoju teritoriju od bilo kog neprijatelja iz Rusije. Čime se onda treba rukovoditi u rešavanju pitanja granica? Isključivo pitanjima nacionalne bezbednosti. Petar Veliki je uključio u sastav Rusije sve baltičke države, a Aleksandar Blagosloveni Finsku, jer je bilo neophodno obezbediti pristup Sankt Peterburgu i sa mora i sa kopna. Katarina Velika je pripojila Krim i Novorosiju, kako bi se zaštitile autohtone ruske oblasti od najezde Tatara. Isti taj Aleksandar priopojio je Veliko Varšavsko vojvodstvo koje je pod imenom Kraljevina Poljska stvorio Napoleon, kako bi eliminisao mostobran na zapadnoj granici, sa kojeg je svako mogao da izvrši agresiju protiv Rusije, odakle se severno od pripjatskih močvara izlazilo na najkraći putu za Moskvu, u isto vreme preteći krilnim napadom na Sankt Peterburg. I taj isti Aleksandar II dao je Aljasku. Ova ruska svojina ne samo da nije povećavala bezbednost imperije, već je služila kao jabuka razdora sa Englezima. Pri čemu carstvo nije moglo držati tamo dovoljno garnizona, a broj doseljenika je bio neznatan. To jest, zadržavanje date teritorije u tom momentu oslabilo bi bezbednost carstva. Sada je situacija drugačija, i Aljasku ne samo da ne bismo dali, već bi je u nekom slučaj bilo vredno zatražiti nazad (tada bi Rusija u potpunosti zatvorila jedan od dva ulaza u Severni ledeni okean i preuzela potpunu kontrolu nad severnim delom Tihog okeana). Napominjem da se zapadna granica SSSR bezmalo u potpunosti poklapala sa zapadnim granicama Ruske imperije, utvrđenih za vreme Katarine Velike, za čije vreme je evropska granica Rusije otprlike potvrdila zapadne granice Kijevske Rusije. I to nije slučajno. Ni u IX, ni u XVIII veku u Evropi niko nije krojio granice na osnovu teritorijalne rasprostranjenosti jednog naroda. Naprotiv, različita plemena, koja su se naša u granicama jedinstvene održive držane strukture, postepeno su se spajala u jedan narod. Država je nastojala da maksimalno zaštiti svoje granice na račun prirodnih uslova (planine, reke, mora, i tako dalje), jer je tada populacija bila relativno malobrojna i držati konstantnu pograničnu stražu i moćne garnizone za zaštitu granice, niko nije mogao da sebi priušti. To jest prirodna, zaštićena granica Rusije je - granica Katarine, granica Staljina. Granica Aleksandar I je opšti ideal. Ona je čak snabdevena bonusom u vidu Poljske i Finske, koje bi učinile uspešnu agresiju protiv Rusije sa Zapada u principu nemogućom. Međutim, ideal je retko dostižan, ali ka granicama najveće ruske carice i najvećeg ruskog vladara HH veka treba težiti. A ako se u Ukrajinu mogu vratiti zapadne granice SSSR, to mora biti učinjeno, a ukoliko uslovi to ne dozvoljavaju - neophodno je menjati uslove, a ne prilagođavati se njima.

Pročitajte još:Lavrov traži od Dačića da reaguje zbog ukrajinskog granatiranja DonjeckaŠamar za Hrvate iz Azova: Gorela šahovnica u Širokinu, palili je Francuzi, Rusi, Srbi i Brazilci!

Ali, kao što je rečeno, Ukrajina je - samo primer, a za ostalo – je sve moguće. Savez bratskih naroda nije uspeo. Upravo zato što formalna država od samog formiranja, počinje da stremi da bude prava. Čak i ako to ne shvataju ljudu koji staje na čelu republika, to je kolektivna nesvesna želja lokalne vladajuće klase - da postane sama svoj gospodar. I tako će biti u svakom oživljavanju Saveza (bilo komunističkom, bilo kapitalističkom). Sa državom ruskog naroda, takođe se nije uspelo. Šta raditi sa nerusima, počevši od Kasimovskih Tatara? I kako definisati ruski identitet? Prema pasošu, po prezimenu, po genotipu, po sopstvenom izboru, po mestu boravka? U koliko generacija? Zašto tako i zašto ne drugačije? Može li Rus da postati nerus (kao što sada postaju Ukrajinci) a nerus postati Rus, kao Katerina II i Staljin? U kojim granicama definisati državljanstvo ruskog naroda (Kalite, Ivana III, Ivana IV, Katarine II, Aleksandra I, Staljina, Putina)? Zašto u tim granicama, a ne u drugim? Šta raditi sa ljudima i teritorijama koje ne uđu u sastav ruske države? Šta će biti Jakuti u državi ruskog naroda i ko će se smatrati vlasnikom njihove teritoriji? Šta je sa Burjatima? Neophodno je stvoriti samo Gosudarstvo Rossiйskoe (Državu Rusiju) koja je vekovima objedinjavala različite narode u zajedničko i udobno prbivalište. A ako država živi po principu ravnopravne zajednice različitih naroda, tada je njima svejedno koliko je u njoj naroda - dvadeset ili dve stotine. I u svoje granice ona tada ima sposobnosti i svrsishodnost da uključi bilo koji narod. Izvor: Fakti.org