Pravda

Kinzerov tekst u „Boston globu“ (19. februar 2016.) „Mediji obmanjuju javnost u vezi sa Sirijom“ izazvao je priličnu pažnju. Ukratko, senzacionalna „novost“ koju Kinzer  izlaže u svom tekstu je sledeće: „Izveštavanje o ratu u Siriji biće upamćeno kao jedna od najsramotnijih epizoda u istoriji američkog novinarstva. Način kako se prikazuje klanica u drevnom gradu Alepu je najnoviji razlog za to“. Kada Stefan Kinzer tako nešto izjavi, to zaslužuje pažnju. To je između ostalog zato što, kada je u pitanju objektivno i profesionalno novinarstvo, njegove ruke nisu čiste. On ima bogato lično iskustvo učesnika u obmanjivanju javnosti, pojavi koju sada kritikuje, i saučesnika u utiskivanju lažnih utisaka koji zatim služe kao podloga za proizvodnju lažnih istorijskih narativa. Na to ćemo se uskoro vratiti. U produžetku,Kinzer ispravno navodi glavni razlog zašto američki novinari prenose falsifikovanu sliku o događajima u Siriji: „To je zato što se činjenice ne uklapaju u narativ koji odgovara Vašingtonu. To ima za posledicu da je izveštavanje pretežnog dela američkih medija sušta suprotnost od onoga što se stvarno dešava.“ Što se tiče utiska koju većina Amerikanaca ima o događajima u Siriji, iskusni novinar Kinzer uopšte ne okoliši: „To su uvrnute budalaštine, ali Amerikance ne treba osuđivati što ih prihvataju zdravo za gotovo. Mi gotovo da nemamo pouzdanih podataka o zaraćenim stranama, njihovim ciljevima ili taktici koju koriste. Krivicu za to pretežno snose naši mediji.“ Kao đavo koji citira Bibliju, Kinzer je uglavnom u pravu. U današnjoj Americi, koja sve više liči na Sovjetski Savez, mnogi već proučavaju listove čaja i nagađaju o tome da li ovaj neuobičajeno kritički tekst dugogodišnjeg veterana službene propagande Stefana Kinzera nagoveštava zaokret državne politike u odnosu na Siriju, i da li služi kao priprema javnog mnjenja za to. To pitanje za sada možemo ostaviti po strani. Srpskoj javnosti ime Stefana Kinzera verovatno da je malo poznato, ali devedesetih godina on se nalazio na ovim prostorima. U tom periodu Kinzer je aktivno dezinformisao američko javno mnjenje o događajima na području bivše Jugoslavije, grubo kršeći novinarski kodeks upravo na isti način kako kritikuje svoje kolege da to danas čine u vezi sa Sirijom. Evo jednog njegovog tipičnog izveštaja objavnjenog u „NJujork tajmsu“ od 16. maja 1993. pod dramatičnim naslovom: „Poreklo košmara: svet snova koji se zove Srbija“: „Središnje ubeđenje, koje je tokom ovog sukoba održalo Srbe,“ u jeku rata je pisao Kinzer, „je to da su oni u pravu, a da su kritičari (što će reći skoro sav ostali svet) ili slepi ili zlonamerni. Ova vera, koju pothranjuju delimično njihove vođe a delimično loša iskustva prethodnih pokolenja, povela ih je u rat sa ciljem formiranja etnički čiste nacionalne države, što je pojam kojeg se ostali svet grozi.“ Malo će ko od čitalaca prepoznati u Kinzerovim tadašnjim redovima stvarno raspoloženje i ratne ciljeve sebe ili osoba iz svoga okruženja. Međutim, uspešno plasiranje baš takve izvitoperene slike zapadnom javnom mnjenju bilo je neophodno za sticanje podrške za sprovođenje daljih operacija na ovom području. Pre nešto više od dve decenije, Kinzer je aktivno učestvovao u procesu stvaranja propagandne klime. NJegova bezrezervna posvećenost zvaničnom propagandnom narativu ogleda se u još jednom izveštaju objavljenom u „NJujork tajmsu,“ od 26. februara 1996, kada su Srbi masovno bežali iz delova Sarajeva koji su u Dejtonu  bili predati Federaciji BiH. Taj nezgodni egzodus srpskog stanovništva, sa teritorije koja je trebala biti stavljena pod upravu navodno „multietničkih“ i „multurnih“ vlasti iz Izetbegovićevog Sarajeva, zatečena zapadna propaganda je apsurdno objašnjavala pritiskom ratnog rukovodstva Republike Srpske. Kinzer je tada u stopu pratio „partijsku liniju“: „Grozne emisije na radiju i televiziji bosanskih Srba ubedile su većinu Srba u Vogošći da je dugo putovanje preko snegom zatrpanih planina da bi završili u izbegličkim logorima za njih bolje rešenje od života tamo gde Srbi nisu na vlasti.“ Ne tako davno, sadašnji „naučni saradnik“ Stefan Kinzer, u svojstvu novinara, bio je transmisioni kaiš za grubu službenu propagandu koja nije imala nikakave veze sa stvarnošću, kao što je danas nema ni izveštavanje njegovih kolega novinara u vezi sa situacijom u Siriji, na šta, po nečijoj direktivi, Kinzer vrlo korektno ukazuje. Kinzerov izveštaj o razlozima za pokret srpskog stanovništva u post-Dejtonskom Sarajevu predstavlja „uvrnutu budalaštinu,“ ni malo manje drastičnu on onih koje kritikujue kod svojih kolega danas. Zašto je ovo važno? Zato što se na takvim falsifikatima grade masovni utisci, a narativi utemeljeni na takvim propagandnim utiscima nameću se (i dobrim delom prihvataju) kao autentična istorija. Srebrenica („najveći trijumf propagande pri kraju dvadesetog veka,“ po prof. Edvardu Hermanu) savršen je primer perfidne obmane takve vrste. Pre svega, da se podsetimo, postoje  tri glavna načina političkog korišćenja najvećim delom medijski iskonstruisanog lažnog narativa o genocidu u Srebrenici. Prvo – u službenoj, falsifikovanoj verziji događaja – Srebrenica služi kao pokriće za primenu smrtonosne imperijalističke doktrine „zaštite ugroženog stanovništva,“ ili "R2P" - "righttoprotect". Iz norveškog dokumentarnog filma reditelja Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad“, i na osnovu niza drugih direktnih i posrednih dokaza, proizlazi da je zločin u Srebrenici bio dogovoren i režiran. Međutim, na Zapadu licemerno tumačenje tog događaja glasi da je 1995. takozvana „međunarodna zajednica“ zatajila zato što nije na vreme odreagovala da spreči „genocid“, ali da više nikada ne sme dozvoliti da se takav propust ponovi. Nimalo paradoksalna posledica takvog zaključka je serija agresija i imperijalnih pohoda. Primeri su 1999. Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije i okupacija Kosova, zatim napadi na Irak, Libiju i trenutno Siriju, sve u ime sprečavanja, da se ne bi ponovio „genocid u Srebrenici,“ gde je navodno stradalo „8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka.“ Međutim, po konzervativnim procenama, ljudski bilans tih smrtonosnih operacija iznosi najmanje dva do tri miliona ljudskih bića, od kojih su skoro svi muslimani. Javno navedene humanitarne pobude nemaju sa tim napadima nikakve veze. Ciljevi su čisto geopolitički i ekonomski, a to znači kontrola teritorija i pljačka. To je, dakle, prva i nesumnjivo najglavnija tekovina „Srebrenice“. Drugi veoma važan način korišćenja Srebrenice, na lokalnom planu na Balkanu, je u svojstvu osnivačkog mita bošnjačke nacije. To se odnosi na slovensko stanovništvo Bosne i Hercegovine i nekih delova Srbije i Crne Gore, koje je za vreme turske vladavine primilo islamsku veru. Interes Zapada u balkanskom regionu svodi se na staru rimsku devizu, "divideetimpera", zavadi pa vladaj. Od tog razdora korist imaju samo zapadne sile, da bi se pojavile u ulozi arbitra. I u ovom segmentu održavanje srebreničkog mita neophodno je da bi se prisustvo i mešanje Zapada na velikom delu teritorije bivše Jugoslavije – prividno opravdalo. Najzad, postoji još jedna nečasna upotreba „Srebrenice“. Od raspada SSSR i nestanka multipolarnog sveta naovamo, žrtve agresije Zapada najvećim delom su muslimani. Kada se sve te žrtve saberu, u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, u Jemenu, i na drugim mestima, radi se o dvesta ili trista puta više ubijenih nego navodno u Srebrenici. Licemerna javna podrška bosanskim muslimanima Zapadu omogućava da tvrdi da nema ništa protiv Arapa, muslimana ili islama kao takvog. Kao dokaz blagonaklonosti prema islamskom svetu ta navodna podrška se propagandno ističe, a istovremeno se opsesivno insistira na međunarodnoj potvrdi i srpskom priznanju „genocida“ u Srebrenici. Srebrenica je mikrokozam strašnog, veštački izazvanog i nepotrebnog „sukoba civilizacija,“ koji je u pripremi. Ovom spisku treba dodati  još jedan perfidan način političkog korišćenja „Srebrenice.“ Navodni genocid u Srebrenici služi kao najvažnija poluga za prisiljavanje srpskog naroda da se, po čuvenim rečima Nataše Kandić,  „suoči“ sa politički isfabrikovanom istorijom koja mu se postepeno i gotovo neopaženo podmeće u cilju promene svesti. Na nedavnom drugosrbijanskom skupu pod ironičnim nazivom „Regionalno pomirenje: dometi i problemi,“ 5. februara 2016, Kandićkinom zahtevu se sa odobravanjem pridružila Sonja Biserko.   Svrha tog napada na vaš um je da vas pretvori u bezvoljne, demoralisane i potpuno indoktrinirane – mentalne robove. U toj sistematskoj kampanji Srebrenica nije jedino oruđe koje se koristi. Nekoliko primera ilustrovaće propagandno prepravljanje i brisanje utvrđenih istorijskih činjenica, da bi se u ciljnim grupama, a pre svega u svesti mlađeg naraštaja, po sistemu kuvanja žabe, formirala nova percepcija prošlosti, usmerena na podrivanje identiteta i samopoštovanja naciljane zajednice. U udžbenike za šesti razred u Srbiji nedavno je diskretno ubačen istorijski falsifikat da su Albanci potomci drevnih Ilira i, samim tim, starosedeoci na Balkanu. Ta teza je apsolutno nepotkrepljena bilo kakvim naučnim dokazima zato što o Ilirima, njihovom poreklu,  jeziku, običajima, i kulturi, gotovo da ništa nije poznato. Međutim, ta tvrdnja se nalazi u temelju državne ideologije Albanije i njenih eksponenata. Za sve stanovnike Balkana nealbanskog porekla koji bi ovakvo stanovište usvojili, političke implikacije su najozbiljnije zato što ih pretvara u došljake – goste –  u sopstvenoj kući. U tom slučaju Srbi više nemaju šta da traže na Kosovu i Metohiji, niti Makedonci u Makedoniji, i ne samo tamo već dokle god pretenzije lažnih „starosedelaca“ dosežu. Ako je tvrdnja izneta u srpskom udžbeniku tačna, Srbi i Makedonci su moralno i politički razoružani. Ukoliko bi njihova deca školskog uzrasta usvojila taj istorijski falsifikat  kao verodostojan podatak, oni će otimanje Kosova i skoro polovine Makedonije početi da posmatraju očima otimača – kao legitiman plen. Ovo je eklatantan primer kako politički deluje mehanizam lažiranja istorije. Koristi se  još jedna taktika. To je namerno iskrivljavanje istorijskih činjenica na sopstvenu štetu, da se isticanjem istine ne bi nekome zamerili, ili jednostavno po nalogu, sa ciljem duhovne demobilizacije celog jednog naroda. Ilustrativan primer ovog mehanizma potiče iz pera poznatog pisca i dramaturga Siniše Kovačevića. Zanimljivo je da je, po Kovačeviću, pisac „korifej“ koji „se bavi i jednom vrstom edukacije, da utvrđuje nacionalni identitet“. Evo kako savremeni srpski pisac i intelektualac Siniša Kovačević, koji sebi postavlja tako uzvišene zadatke, sažima noviju srpsku istoriju: „Pogledajte samo šta se događalo između ljudi koji su vodili srpsku naciju u proteklih dvesta godina. Na početku je jedan Srbin drugom Srbinu odsekao glavu.“ („NIN“, 29. januar 1993.) Ova široka generalizacija, koja, uzgred, nije nesavesno istrgnuta iz konteksta, odiše duhom samoporicanja, o čemu piše prof. Milo Lompar. U pitanju je, naravno, retroaktivno „prevrednovanje“ istorijske uloge Karađorđa, i to još iz pera pisca koji za sebe kaže da mu je stalo do „utvrđivanja nacionalnog identiteta.“ Nije sporna istorijska činjenica, ali jeste simbolički značaj koji joj Kovačević pripisuje. Pored spremnosti jednog dela beogradske pseudo inteligencije da se ponizno i nekritički svrsta iza lažnog srebreničkog narativa, ovo je još jedan primer sveprožimajuće prirode duhovnog stanja „samoporicanja,“ koje prof. Lompar briljantno opisuje. U situacijama gde je odgovornost drugih teško ili nemoguće poreknuti, pribegava se tehnici podjednakog raspoređivanja krivice svima, bez obzira na stvarno stanje stvari. Srpske žrtve se moralno izjednačavaju sa svojim dželatima ili progoniteljima, dok se krivica ovih poslednjih srazmerno ublažava. Jedan  izraziti primer takve usiljene simetrije je apsurdan prikaz sukoba između Srba i Albanaca na Kosmetu koji je izneo osnivač beogradskog „Vremena“, advokat Srđa Popović. Okosnica Popovićeve teze je sledeće. Razlog za ogromnu napetost između dve etničke zajednice na Kosmetu je to što su se tokom istorije one smenjivale na mestu dominantnog naroda. Svaki od tih naroda, kad god mu se ukazala prilika, zloupotrebljavao je svoj privilegovan položaj da bi tlačio onaj drugi. Zato je najbolje rešenje ovog pitanja uspostavljanje građanske namesto etničke države, itd. Popović je ovo napisao devedesetih godina, pre okupacije Kosmeta. Srbi koji danas tamo žive u koncentracionim logorima pod otvorenim nebom sa zakašnjenjem su saznali na šta liči „građanska država“ pod pokroviteljstvom NATO pakta. (Citirano u „Dugi“, 4-17. avgust, 1990.) Poput falsifikata u vezi sa navodnim potomcima drevnih Ilira, i Popovićevo sažimanje istorije srpsko-albanskih odnosa u okvir naizmeničnog tlačenja – neutemeljeno je. Ne postoje dokazi značajnije izmešanosti, pa samim tim ni sukoba, između Srba i Albanaca iz vremena pre turske okupacije. Tek posle toga došlo je, pre svega, do obraćanja pretežnog dela albanskog stanovništva na islam, što je povlačilo povlašćeni položaj u otomanskom sistemu, pa zatim do njegove masovne najezde na pretežno Srbima naseljeni Kosmet. U periodu od nekoliko narednih vekova, istoričarima nije poznato da je na mestu „dominantnog naroda“ bilo „smenjivanja“. Kao privilegovan, islamski sloj tokom dugotrajne otomanske vladavine isključivo su Albanci pripadali dominantnoj strukturi i jedino su oni imali priliku za tlačenje. Da li su je i na kakav način koristili, na istoričarima je da odgovore. Ali ako je u Popovićevoj nategnutoj šematizaciji odnosa na Kosmetu uopšte moguće govoriti o “srpskoj” vladavini, to bi se eventualno moglo odnositi jedino na dvadesetak godina između dva svetska rata. Sa stanovišta nametanja agresivno revidiranih verzija istorije u službi političkih ciljeva, činjenice uopšte nisu važne, pa čak ni bitne. One se po potrebi slobodno izvrću ili bezobzirno fabrikuju, kao u Haškom tribunalu ili u svojevremenim dopisima Stefana Kinzera ili njegovih kolega danas.U toku je pisanje lažne istorije čiji je cilj moralno, ekonomsko i političko uništenje Srbije. Projekat REKOM, koji vodi lažna „nevladina organizacija“ gospođe Kandić, strani interesi finansiraju da bi poslužio upravo toj svrsi. Lažni narativ o Srebrenici je samo vrh falsifikatorskog ledenog brega, ali ujedno i propagandni kamen temeljac sveukupnog procesa. Nametanje hipoteke krivice za izmišljeni genocid u Srebrenici ključan je uslov za svestrano paralisanje odbrambenih kapaciteta srpskog naroda, za ubrizgavanje smrtonosne doze moralne pometnje u njegovu samosvest, za rušenje njegovog samopouzdanja i – utiskivanjem pečata odgovornosti za najgnusniji zločin, pod licemernim plaštom „suočavanja sa prošlošću“ – blokiranje svake kreativne vizije budućnosti, koja bi mu pomogla da prokrči put iz žalosnog stanja u kojem se nalazi.

Pročitajte još:SRPSKA DECA U SLUŽBI UKRAJINSKE PROPAGANDE: Kome pišu pisma učenici iz Vojvodine?LAZANSKI: Dajmo sad i Rusima u Nišu isti status kao NATO osoblju

Izvor: fakti.org