Piše: Aleksandar Pavić
Od tad je prošlo nedelju dana. U međuvremenu je od strane odlazeće ekipe Obamine Bele kuće dodatno dignuta temperatura oko tzv. izveštaja o ruskom hakovanju američkih predsedničkih izbora, još uvek bez i jednog ponuđenog dokaza. Što je, međutim, između ostalog, brojnim „liberalnim“ američkim političkim korifejima dalo novi povod za osporavanje rezultata američkih izbora, a i izlive vrlo „neliberalne“, da ne kažemo ksenofobične rusofobije. Izbile su i otvorene, javne varnice o vrednosti tog izveštaja između odlazećeg direktora CIA, DŽona Brenana, i dolazećeg predsednika Trampa, koji se zapitao da li, s obzirom na optužbe kojima ga bombarduju neke američke službe, živi u nacističkoj Nemačkoj. Američki liberal-neokon mediji koji su navijali za Hilari su, uz podršku gore navedenih političkih figura, i sami nastavili da seju rusofobiju i proturaju lažne vesti o novim nepočinstvima zlog ruskog medveda protiv vašingtonskih nevinašaca. Stiglo je i novih nekoliko hiljada američkih i drugih NATO vojnika i prateće tehnike, na putu ka ruskim granicama, u Poljsku, Rumuniju i baltičke države, na osnovu odluke donete u decembru, tj. posle američkih predsedničkih izbora. (Prethodno su krajem decembra Poljska i SAD potpisale sporazum o isporukama 70 krstarećih raketa vazduh-zemlja JASSM ER za avione F-16, sa dometom od oko 1.000 kilometara, koje mogu direktno da ugroze postrojenja duboko u teritoriji Rusije.) Razni levičari, anarhisti, borci i borkinje za ljudska prava, razočarane Demokrate, i po koja holivudska zvezda najavljuju masovne demonstracije i marševe za dane inauguracije novog američkog predsednika, sa ambicijama ne samo da protestuju protiv Trampovog izbora već, ako je moguće, i da spreče njegovo stupanje na dužnost.
A, da ne bi slučajno sve to zaobišlo i ove krajeve, američke „diplomate“ su ohrabrile secesionističke vlasti u Prištini da pošalju teroriste preobučene u specijalce na sever KiM i podržale njihovo pravo da „upravljaju svojim granicama“. U isto vreme, apsolutno ignorišući nove ratnohuškačke izjave iz muslimanskog dela Bosne i Hercegovine, poput one generala Atifa Dudakovića da „svaki Bošnjak sa 17 godina mora sebi kupiti „alfa uniformu“, čizme, vreću za spavanje, ranac”, kao i sve otvoreniju ustašizaciju Hrvatske i upozorenja hrvatske predsednice da „mir neće večno trajati“, odlazeći klintonisti su, poslovično, rešili da je ipak najveći problem u Srbima i našli izgovor da uvedu sankcije protiv – Milorada Dodika. Prethodno odbivši da mu izdaju vizu da bi prisustvovao Trampovoj inauguraciji – što je ne samo šamar Dodiku – oko kojeg se on nije posebno uzbuđivao – već i vrlo svestan šamar novom američkom predsedniku, što predstavlja akt nepoštovanja prema vrhovnoj američkoj političkoj instituciji bez presedana u novijoj američkoj istoriji.
Neki posmatrači tumače ove poteze u psihološkom ključu, kao odraze frustracije poraženih pseudoelita koje su sebe smatrale nedodirljivim, pa čak i osvetoljubivosti prema svim njihovim neprijateljima. Toga, naravno, zasigurno ima, ali teško da to može da predstavlja potpuno objašnjenje. Pre deluje, što su drugi konstatovali, da je reč o maksimalnim naporima da se onemogući ili bar radikalno oteža „vraćanje sata unazad“, odnosno poništavanje „vrednosti“ koje nam je podarila globalizacija tokom poslednjih četvrt veka i pratećih „dostignuća“. Pa makar izbio i svetski rat.
I u toj spremnosti da se izazove masovna ljudska, prirodna, materijalna i moralna katastrofa ogleda se sva beda gromoglasno „kraja istorije“ kroz globalizaciju „opšteljudskih vrednosti“, „demokrati(zaci)je“, „slobodnog tržišta“, slobode kretanja ljudi, robe i kapitala, itd. Iza jagnjeće spoljašnosti krili su se vuci, čijim zavijanjima sada odzvanjaju svi „slobodni“ mediji koje su monopolisali tokom ovih godina. Slobodni izbori su dobri samo ako oni pobede. Ksenofobija je tabu dok god se ne radi o Rusima (i Srbima, naravno, prvim Goldštajnima sveta posle 1984. godine). Rasizam je loš, osim ako pobedi kandidat za kog je glasala većina američke bele populacije, koja je, odjednom, preko noći prekrštena u „bele supremaciste“, dok se crnci koji su spremni da Trampa javno podrže i sarađuju s njim nonšalantno etiketirani kao „crnački mediokriteti“, i to od strane „svojih“. Naravno, gde drugo nego na Sienenu, u udarnom terminu.
Sad odjednom, svim tim „antiratnim ratnicima“ nije bitno to što je na vrhu Trampove agende smanjenje tenzija i, ako je moguće, poboljšanje odnosa sa drugom velikom svetskom nuklearnom silom – Rusijom. Sad smo, odjednom, od parola da „mir nema cenu“, došli do „posle mene potop“. Uz oživljavanje svih hladnoratovskih stereotipa o Sovjetima, sada projektovanih na Ruse. Dakle, čim je njihov kandidat – Hilari Klinton – izgubio, taj vrli, lepi, moderni, „in“, „kul“, „fešnabl“ svet se pretvorio u masu ksenofobičnih antidemokratskih ratnohuškača zakrvavljenih očiju, kojima još samo fale zarđale kašike. Šta to bi?
Nije li za njih „mir“ sve ovo vreme zapravo značio samo odsustvo otpora njihovoj politici? Nije li za njih „demokratija“ značila pobedu isključivo njima poželjnih kandidata i politika (što je, uostalom, EU već više puta do sada na delu pokazala)? Nije li njihov imperativ za gajenje „tolerancije“ zapravo bio samo maska za rat protiv tradicionalnih vrednosti, na prvom mestu vere? Nisu li upravo njihove lažne vesti bile glavni pokretač razbijanja prvo Jugoslavije pa onda i drugih suverenih država? I nije li njihova podrška najgorim i najradikalnijim islamo-teroristima, kao „borcima za demokratiju“, proizvela najveći današnji globalni bezbednosni problem i izazov.
Nisu li, na kraju, upravo „liberali“, neokonsi, „demokrate“, i agresivni propovednici multikulturalnosti najveći problem planete danas, i najveća opasnost po svetski mir? Izvor: Fond strateške kulture
